Најреволуционарнији научник за којег никад нисте чули - Адисон Андерсон

Погледајте целу лекцију на: http://ed.ted.com/lessons/the-most-groundbreaking-scientist-you-ve-never-heard-of-addison-anderson

Дански геолог из 17. века, Николас Стено, је као анатом стекао искуство у младости, тако што је анализирао лешеве и на основу тога уочавао везе између врста. Стено је остварио енорман успех на пољу геологије, и тиме утицао на рад Чарлса Лајела, Џејмса Хатона и Чарлса Дарвина. Адисон Андерсон указује на Стеноово мало познато наслеђе и хвали његово инсистирање на емпиризму у односну на слепо веровање у претходне теорије.

Лекција Адисона Андерсона, анимација Антона Богатија.

За име Николас Стено је ретко ко чуо

изван увода у геологију,

али свако ко жели да разуме
живот на Земљи

треба погледати како Стено
допуњује и спаја

баш те појмове:

Земљу, живот и разумевање.

Рођен као Нилс Стенсен 1638. у Данској,

син златара,

био је болешљиво дете

чији су школски другови преминули од куге.

Преживео је да би потом сецирао лешеве

као анатом,

изучавајући органе разних врста.

Открио је канал у животињској лобањи

којим пљувачка долази до уста.

Он је одбацио Декартову идеју

да само људи имају пинеалну жлезду,

чиме je доказao да то није седиште душе,

што је, вероватно, почетак неуронаукa.

Наизванреднији у том периоду

је био његов метод.

Стено није запоставио древне текстове,

Аристотелову метафизику,

или картезијанско закључивање

употребом емпиријских,

експерименталних доказа.

Његова визија, неоптерећена

спекулацијама или рационализациjама,

је била много шира.

Стено је посматрао како се камен у жучи,

формиран у влажном органу, повећава.

Настаје на принципу нагомилавања

које је знао из златарства,

правила корисних у разним дисциплинама

за разумевање чврстих честица

на основу њихових структурних веза.

Касније, велики војвода Тоскане

му је поверио да сецира ајкулу.

Зуби су га подсетили на троугаоне комаде,

чудне фрагменте у оквиру стена

у Малти и на планинама близу Фиренце.

Плиније Старији, стари римски природњак,

рекао је да су пали са неба.

У мрачно доба,

народ је сматрао да су то змијски језици

које је окаменио Свети Павле.

Стено је увидео да су ти остаци
заправо зуби ајкуле

и обрнуто,

са истим назнакама о структурном развоју.

Схвативши да сличне ствари
настају на сличан начин,

веровао је да древни зуби

припадају древним ајкулама

у водама где су се формирале
стене око зуба

и постале планине.

Слојеви стена су били водене наслаге

које су се таложиле хоризонтално,

једне на друге,

од најстаријих до најмлађих.

Ако се слојеви деформишу,

искриве,

усеку раседом или кањоном,

те промене би уследиле
након формирања слојева.

Данас, то звучи једноставно;

тада, револуционарно.

Он је изумео стратиграфију

и тиме поставио темеље геологије.

Тиме што је открио заједничко порекло
зуба ајкула из два периода

наводећи да су правила природе
која важе данас

такође важила у прошлости,

Стено је посадио клицу актуализма,

идејe да су прошлост обликовали процеси

који се могу видети и у садашњости.

У 18. и 19. веку,

енглески геолози актуализма,

Џејмс Хатон и Чарлс Лајел,

опажали су тренутне, веома споре

процесе ерозије и седиментације

и закључили да је Земља много старија

од библијског прапочетка, пре 6000 година.

Из њиховог рада
је произашао циклус стенa,

који нам је средином 20. века
заједно са тектоником плоча

пружио велику растопљену
и очврслу, трусну,

свеобухватну теорију настанка Земље,

од жучног камена до планете
старе 4,5 милијарди година.

Сад мислите свеобухватније,
пренесимо то на биологију.

Рецимо да видите зубе
ајкуле у једном слоју

и испод тога фосил организма
који није виђен до тад.

Дубљи фосили су старији, зар не?

Сада имате доказе

настанка и изумирања врста током времена.

Узмимо у обзир актуализам.

Можда је неки процес који и даље траје

узроковао промене
не само у стенама, него и у животу.

То такође може објаснити
сличности и разлике између врста

које су открили анатоми попут Стеноа.

То је много чињеница за разматрање,

али Чарлс Дарвин је имао времена

на дугом путовању до Галапагоса,

читајући копију књиге
свог пријатеља Чарлса Лајела

„Принципи геологије“

коју је Стено на неки начин инспирисао.

Некада се најбоља открића
надовезују на рад

знатижељних малих људи.

Николас Стено је помогао
развитак еволуције,

поставио темеље геологије,

и показао како објективно,
емпиријско осматрање

може превазићи границе интелекта

и продубити наше видокруге.

Његово највеће остварење, је ипак,
а можда и његово опште начело,

трагање за истином

изван наших чула и тренутног разумевања

у потрази за лепотом

до сада непознатог.

Лепо је оно што видимо,

лепше је оно што знамо,

а најлепше је, убедљиво, оно што не знамо.