Iznenađujuće osnove revolucije velikih podataka u zdravstvu | Džoel Selanikio | TEDxAustin

Skupljanje globalnih podataka o zdravstvu bila je nesavršena nauka - radnici su se vukli kroz sela i kucali po vratima, postavljajući pitanja, zapisivali odgovore na papir i onda unosili podatke - i iz ovih nepotpunih podataka, države su donosile velike odluke. Stručnjak za podatke, Džoel Selanikio, prolazi kroz more promena u sakupljanju podataka u zdravstvu u protekloj deceniji, počevši s Palm Pajlotom i Hotmejlom i prelazeći na podatke u oblaku.

Postoji jedna stara šala
o policajcu koji šeta u patroli

tokom noći

i susreće lika ispod ulične lampe

koji gleda na zemlju
i pomera se levo-desno

i policajac ga pita šta radi.

Čovek kaže da traži svoje ključeve.

Policajac ostaje s njim i odmerava teren,

obilazi krug i traži neka dva, tri minuta.

Nema ključeva.

Policajac pita:
"Jesi li siguran? Hej, druže,

jesi li siguran da si ovde
izgubio ključeve?"

I lik odgovara: "Ne, ne, u stvari
izgubio sam ih tamo na drugom kraju ulice,

ali je svetlo ovde bolje."

(Smeh)

Postoji jedan koncept o kome
ljudi danas govore,

"veliki podaci", a ono o čemu govore

jeste skup podataka koji stvaramo

putem naše interakcije
sa i preko interneta,

sve od Fejsbuka i Tvitera

do skidanja muzike, filmova,
prenosa i tih stvari,

živi prenos TED govora.

Ljudi koji rade sa "velikim podacima"

kažu da je njihov najveći problem to

što postoji toliko informacija,

najveći problem je,
kako organizovati sve te informacije?

Radeći u sferi globalnog zdravlja,
mogu vam reći

da to nije naš najveći problem.

Jer nama, iako je svetlo

bolje na internetu,

podaci koji bi nam pomogli
da rešimo probleme

koje pokušavamo da rešimo,
nisu u stvari prisutni na internetu.

I zato ne znamo, na primer, koliko ljudi

se upravo sada
suočava sa nekom katastrofom

ili se nalazi u konfliktnoj situaciji.

Ne znamo, u suštini,
ni za jednu od klinika

u svetu u razvoju,
koje od njih imaju lekove,

a koje ih nemaju.

Nemamo predstavu kakav
lanac nabavki imaju te klinike.

Ne znamo - i ovo mi je zaista
zapanjujuće -

ne znamo koliko dece je rođeno

ili koliko dece ima u Boliviji

ili Bocvani ili u Butanu.

Ne znamo koliko dece
je umrlo prošle nedelje

u bilo kojoj od tih država.

Ne znamo potrebe starijih,
mentalno obolelih.

O svim ovim različitim
problemima od ključnog značaja

ili oblastima ključnog značaja
u kojima želimo da rešimo probleme,

mi ne znamo skoro ništa.

Deo razloga zašto ne znamo ništa

jeste to da su
sistemi informacionih tehnologija

koje koristimo u globalnom zdravlju
za prikupljanje podataka

za rešavanje ovih problema
ono što vidite ovde.

Ovo je tehnologija
stara 5.000 godina.

Neki od vas su
je možda već koristili ranije.

Polako je napuštamo,
ali se ona i dalje koristi

za 99 odsto stvari koje radimo.

Ovo je papirni formular, a ono što gledate

jeste formular u rukama
sestre Ministarstva zdravlja

u Indoneziji koja peške obilazi sela

u Indoneziji po, verujem,
veoma toplom i vlažnom danu

i ona će kucati na hiljade vrata

tokom nedelja i meseci,

kucaće na vrata i govoriti: "Izvinite,

voleli bismo da vam
postavimo neka pitanja.

Imate li dece?
Da li su vaša deca vakcinisana?"

Zato što je jedini način
na koji možemo da saznamo

koliko dece je vakcinisano u Indoneziji,

koji procenat je vakcinisan,
u stvari nije internet,

nego obilaženje i kucanje na vrata,

ponekad na desetine hiljada vrata.

Ponekad su potrebni
meseci pa čak i godine

da bi se ovako nešto uradilo.

Znate, popis u Indoneziji

bi najverovatnije trajao dve godine.

Problem sa svime ovime je, naravno,

da sa svim tim papirnim formularima -
i kažem vam

imamo formulare za svaku moguću stvar.

Imamo upitnike za vakcinaciju.

Imamo formulare za praćenje ljudi
koji posete klinike.

Imamo formulare za praćenje
snabdevanja lekovima, krvlju,

a sve ovo su različiti formulari

za mnogo različitih oblasti

i svi oni završavaju na istom mestu,

a to mesto izgleda otprilike ovako.

Ono što vidimo ovde je kombi pun podataka.

Ovo su upitnici sa jednog
ispitivanja dometa vakcinacije

u jednom jedinom okrugu u Zambiji

od pre nekoliko godina
gde sam i ja učestvovao.

Jedina stvar koju
je neko pokušavao da otkrije

jeste koji procenat dece u Zambiji
je vakcinisan

i ovo su podaci
skupljeni na papiru tokom nedelja

iz jednog jedinog okruga,
što je nešto poput rejona

u SAD.

Možete da zamislite,
da bi odgovori čitave Zambije

na samo to jedno pitanje

izgledali nekako ovako.

Kamioni i kamioni

ispunjeni gomilama podataka.

Ono što ovo čini još gorim

jeste da je ovo tek početak,

jer kad jednom skupite sve te podatke,

naravno, neko će morati -

neka nesrećna osoba
će morati da unese sve to u računar.

Tokom postdiplomskih studija,
ja sam u stvari

ponekad bio ta nesrećna osoba.

Mogu vam reći
da često nisam zaista obraćao pažnju.

I verovatno sam u procesu
načinio mnogo grešaka

koje niko nikada nije otkrio
i s time se kvalitet podataka smanjuje.

Ali se na kraju, idealno,
ti podaci unose u računar

i neko započinje analizu

i kada su analiza i izveštaj gotovi

nadamo se da možemo da te podatke

iskoristimo da unapredimo
vakcinaciju dece.

Jer ako je nešto gore

u sferi globalnog javnog zdravlja,

ne znam šta bi bilo gore,
nego dozvoliti da deca na ovoj planeti

umru od bolesti
koje se mogu sprečiti vakcinacijom,

bolesti za koje vakcina košta jedan dolar.

A milioni dece umiru
od ovih bolesti svake godine.

Činjenica je da su ti milioni
gruba procena,

jer ne znamo zaista koliko dece
umire zbog ovoga svake godine.

Ono što je još više frustrirajuće jeste

što deo unosa podataka,
deo koji sam ja radio kao diplomac,

može ponekad da traje šest meseci.

Ponekad unos informacija u računar
traje dve godine

a ponekad, ne retko, u stvari,
on se ni ne desi.

Pokušajte da sagledate to sada.

Timovi od stotina ljudi

su izašli na teren da bi
pronašli odgovor na jedno pitanje.

Potrošili ste najverovatnije
stotine hiljada dolara

na benzin i fotokopije i dnevnice

i onda iz nekog razloga
momentum je izgubljen

ili nema više novca

i sve to se svodi na ništa,

jer niko u stvari neće
uneti te podatke u računar.

I proces naprosto stane.
To se stalno dešava.

Ovo je ono na čemu baziramo
odluke u globalnom zdravlju:

na malo podataka, starim podacima
ili nikakvim podacima.

1995. počeo sam da razmišljam o načinima

na koje bismo mogli
da poboljšamo ovaj proces.

1995. je očigledno bila davno.

Pomalo me plaši da pomislim koliko davno.

Film godine je bio

"Umri muški sa osvetom".

Kao što vidite, Brus Vilis je tada
imao mnogo više kose.

Radio sam u Centrima za kontrolu bolesti

i takođe sam tada imao mnogo više kose.

Za mene, najbitnija stvar
koju sam video 1995.

je bila ovo.

Pomalo je teško zamisliti, ali 1995.

ovo je bio vrhunski elitni mobilni uređaj.

Nije bio Ajfon.
Nije bio Galaksi.

Bio je to Palm Pajlot.

Kada sam video Palm Pajlot
po prvi put, pomislio sam,

zašto ne možemo da stavimo
formulare na ove uređaje

i izađemo na teren noseći
samo jedan uređaj

koji ima kapacitet desetina hiljada
papirnih formulara?

Zašto ne pokušamo da uradimo to?

Jer ako možemo da uradimo to,

ako možemo da podatke prikupimo
elektronski, digitalno,

od samog početka

to bi bila prečica kroz čitav proces

kucanja

zapošljavanja nekog
da ukucava te stvari u računar.

Možemo odmah da krenemo sa analizom

i onda na upotrebu podataka
kako bismo u stvari spasili živote.

To je ono što sam ja i počeo da radim.

Radeći u Centrima,
počeo sam da putujem

širom sveta i obučavam ljude
da koriste Palm Pajlote

za prikupljanje podataka
umesto papira.

I to je u stvari fenomenalno radilo.

Radilo je upravo onako
kako bi bilo ko predvideo.

Ko bi rekao?
Digitalno prikupljanje podataka

je u stvari efikasnije
od prikupljanja na papiru.

Dok sam to radio,
moja poslovna partnerka, Rouz,

koja je tu sa mužem, Metjuom, u publici,

Rouz je radila sličnu stvar
za američki Crveni krst.

Problem nakon nekoliko godina je bio

što sam uvideo da sam - bio sam na možda

šest ili sedam programa i mislio sam

ako nastavim ovim tempom

tokom moje čitave karijere, otići ću

na možda 20 ili 30 programa.

Problem je što je 20 ili 30 programa,

obuka 20 ili 30 programa
za korišćenje ove tehnologije

mala kap u okeanu.

Potražnja, potreba za podacima
kako bi se vodili bolji programi,

samo unutar zdravlja,
da ne spominjem sve ostale oblasti

u zemljama u razvoju, je ogromna.

Postoje milioni i milioni programa,

milioni klinika kojima
je potrebno da pronađu lekove,

milioni programa vakcinacije.

Školama je potrebno da prate prisustvo.

Za sve ove razne stvari

je potrebno da prikupimo podatke.

I shvatio sam, da ako
nastavim onako kako sam radio,

neću ostvariti skoro nikakav uticaj

do kraja moje karijere.

Počeo sam da razbijam glavu

pokušavajući da shvatim

koji je bio proces koji sam prolazio,

kako sam obučavao ljude i gde su uska grla

i šta su prepreke da bi sve išlo brže

i da bi bilo efikasnije?

Nesrećom, nakon što
sam razmišljao o ovome neko vreme

ustanovio sam glavnu prepreku.

I glavna prepreka, kako se ispostavilo,

i ovo je tužno uviđanje,

glavna prepreka sam bio ja.

Šta mislim pod tim?

Razvio sam proces u kome

sam ja bio centar univerzuma
ove tehnologije.

Ako ste želeli da koristite
ovu tehnologiju,

morali ste mene da kontaktirate.

To znači da ste morali da znate
da ja postojim.

Onda ste morali da skupite novac
kako biste mi platili

let do vaše države i novac za hotel

i moje dnevne troškove i dnevnice.

To je moglo biti
oko 10 ili 20 ili 30 hiljada dolara

ako sam imao vremena u rasporedu

ili nisam bio na odmoru.

Poenta je da bilo šta,
bilo koji sistem koji zavisi

od jednog jedinog čoveka
ili dva ili tri ili petoro ljudi

ne može da se proširi.

A ovo je problem za koji
nam je potrebno proširenje

ove tehnologije
i moramo da je proširimo sada.

Počeo sam da razmišljam
o načinima na koje bih

mogao sebe da izdvojim iz slike.

Znate, mislio sam

kako bih mogao sebe da izdvojim

poprilično dugo.

Znate, bio sam naučen da je način

distribuiranja tehnologije
u internacionalnom razvoju

uvek zasnovan na konsultantima.

To su uvek momci koji izgledaju kao ja

i lete iz država koje izgledaju ovako

do drugih država
sa ljudima tamnije kože.

I vi idete tamo i trošite novac na letove

i trošite vreme i imate dnevne troškove

i trošite na hotel
i trošite sve te stvari.

Koliko sam ja znao, to je bio jedini način

za distribuiranje tehnologije
i nisam mogao da pronađem zaobilaznicu.

Ali se onda desilo čudo,

zvaću ga Hotmejl skraćeno.

Možda ne mislite da je Hotmejl čudesan,

ali za mene je bio, jer sam primetio

dok sam se borio s ovim problemom,

radio sam u delu Afrike južno od Sahare.

Primetio sam da svaki
radnik južno od Sahare

sa kojim sam radio ima nalog na Hotmejlu.

I pomislio sam, shvatio sam,

čekaj samo malo,
znam da ljudi iz Hotmejla

sigurno nisu doleteli
do Ministartstva zdravlja u Keniji

da obuče ljude
kako da koriste Hotmejl.

Ovi ljudi dakle
distribuiraju tehnologiju.

Dopremaju softver,

ali ne lete širom sveta.

Moram da porazmislim o ovome.

Dok sam razmišljao o tome,
ljudi su počeli da koriste

još stvari nalik ovoj, baš kao i mi.

Počeli su da koriste Linkedin i Flikr

i Džimejl i Gugl mape, sve ove stvari.

Naravno, sve ove stvari
su zasnovane na "oblaku"

i ne zahtevaju obuku.

Ne zahtevaju programere.

Ne zahtevaju konsultante,

jer poslovni model svih ovih kompanija

zahteva da stvari budu toliko
jednostavne da možemo sami da ih koristimo

sa malo ili bez obuke.

Samo morate da čujete za njih
i odete na njihov sajt.

Pomislio sam, šta bi se desilo
da napravimo softver

koji će raditi ono
za šta sam ja bio konsultant?

Umesto da obučavamo ljude

kako da postave formulare
na mobilne uređaje,

hajde da stvorimo softver
koji im dozvoljava da to rade sami

bez obuke i bez mog uplitanja?

I to je upravo ono što smo uradili.

Stvorili smo softver Megpaj (Magpi)

koji služi za pravljenje onlajn formulara.

Niko ne mora da priča sa mnom.

Morate samo da čujete za njega
i odete na sajt.

Možete da pravite formulare
i kada ste ih napravili

prosledite ih na razne
uobičajene telefone.

Danas smo očigledno
otišli dalje od Palm Pajlota

na mobilne telefone.

To ne mora biti "pametni" telefon.

To može biti najobičniji telefon,
ovaj s desne strane,

znate, osnovni Simbijan telefon

koji je veoma uobičajen
u zemljama u razvoju.

Odlična strana ovoga je
što je baš kao Hotmejl.

Zasnovan je na oblaku
i ne zahteva nikakvu obuku,

programiranje, konsultante.

Ali ima i dodatnih prednosti.

Kada smo gradili ovaj sistem, znali smo

zašto to radimo,
baš kao i sa Palm Pajlotima,

to je bilo kako biste morali, mogli

da sakupljate podatke i odmah
ih postavite i dobijete skup podataka.

Ali ono što smo otkrili je,
naravno, pošto je već na računaru,

da možemo da oformimo trenutačne mape
i analizu i grafove.

Proces od dve godine

možemo da sabijemo u nekoliko minuta.

Neverovatan napredak u efikasnosti.

Zasnovan na oblaku, bez obuke,
bez konsultanata, bez mene.

Rekao sam vam da je
u prvih nekoliko godina

pokušaja da se ovo uradi
na tradicionalan način,

odlaženjem u svaku državu

domet bio oko, ne znam,

verovatno smo obučili oko 1.000 ljudi.

Šta se desilo nakon što smo uradili ovo?

U sledeće tri godine, 14.000 ljudi

je pronašlo vebsajt, prijavilo se i počelo
da ga koristi za skupljanje podataka,

podataka za odgovor na katastrofe,

kanadski svinjari su ga koristili
za praćenje oboljevanja i odumiranja krda,

ljudi su pratili nabavku lekova.

Jedan od mojih omiljenih primera, MSS,

Međunarodna služba za spasavanje

ima program u kome
polu-pismene babice

koristeći telefone od deset dolara

šalju poruke, putem našeg softvera,

jednom nedeljno o broju rađanja

i smrti, koji službi daje

nešto što niko u globalnom zdravlju
do sada nije imao:

sistem za brojanje novorođenčadi
skoro u stvarnom vremenu,

informaciju o tome koliko dece je rođeno,

koliko dece postoji

u Sijera Leoneu, koja je država
u kojoj se ovo dešava

i informaciju o tome koliko dece umire.

Lekari za ljudska prava -

ovo je malo van polja zdravstva -

skupljaju se, u suštini obučavaju ljude

da rade na slučajevima silovanja u Kongu,
gde je ovo postala epidemija,

užasna epidemija,

i koriste naš softver da zabeleže

dokaze koje pronađu,
uključujući fotografije,

tako da mogu da privedu zločince pravdi.

Kamfed, još jedna dobrotvorna
organizacija iz Ujedinjenog Kraljevstva,

Kamfed plaća porodicama devojčica
kako bi one ostale u školi.

Oni razumeju da je ovo
najbitnija intervencija

koju mogu da učine.

Pre su pratili premeštanja,
prisustvo, ocene, i to na papiru.

Vreme obrta između nastavnika

koji zapisuje ocene ili prisustvo

do stavljanja toga u izveštaj
bilo je od dve do tri godine.

Sada je to u realnom vremenu,
i zbog toga što je ovo tako

jeftin sistem i zasnovan na oblaku,

on košta, za svih pet zemalja
gde Kamfed ovo vodi,

sa desetinama hiljada devojaka,

ukupan trošak je 10 000 dolara godišnje.

To je manje od onoga što bih ja dobio

da samo otputujem na dve nedelje
da uradim konsultaciju.

Ranije sam vam rekao

da kada smo ovo radili
na starinski način, shvatio sam

da je sav naš rad samo dodavao
na kap u moru -

10, 20, 30 različitih programa.

Dosta smo napredovali,
ali shvatam da sada,

čak i posao koji smo uradili

kada 14 000 ljudi ovo koristi,
to je još uvek kap u moru.

Ali nešto se promenilo.

Mislim da to treba da bude očigledno.

Promenjeno je to da,

umesto da imamo program
gde se raste tako malim koracima,

da nikada ne možemo da dođemo
do svih ljudi kojima smo potrebni,

učinili smo da nije potrebno
da mi dopremo do ljudi.

Napravili smo alat
koji programima dozvoljava

da decu drže u školama,

da prate broj beba
koje su rođene i onih koje umru,

da hvataju kriminalce
i uspešno ih gone,

da rade sve ove različite stvari

kako bi naučili više
o tome šta se dešava,

da razumeju više, da vide više,

i da sačuvaju i poboljšaju živote.

Hvala vam.

(Aplauz)