Klej Širki (Clay Shirky): Zašto je SOPA loša ideja

Šta će PIPA/SOPA značiti za naš svet u kome se dele sadržaji? U TED kancelarijama, Klej Širki izdaje jasan proglas - i poziva nas na odbranu naše slobode da stvaramo, diskutujemo, povezujemo i delimo, radije nego da samo pasivno konzumiramo.

Počeću ovime.

Ovo je rukom ispisan znak

koji se pojavio u jednoj porodičnoj pekari

u mom starom kraju u Bruklinu pre nekoliko godina.

Radnja je imala jednu od onih mašina

koje mogu da štampaju na pločama šećera.

Deca su mogla da donesu svoje crteže

i u radnji su mogli da ih odštampaju na ploči šećera

i da ih stave na vrh svoje rođendanske torte.

Ali nažalost, jedna od stvari koju su deca volela da crtaju

su bili crtani likovi.

Voleli su da crtaju Malu Sirenu,

voleli su da crtaju štrumpfa, voleli su da crtaju Mikija Mausa.

Ali ispostavilo se da je protivzakonito

štampati dečije crteže Mikija Mausa

na ploči šećera.

To je povreda autorskih prava.

I nadzorni organi za povredu autorskih prava

za dečije rođendanske torte

su izazvali takvu frku

da su u Koledž pekari rekli

"Znate šta, mi se povlačimo iz tog posla.

Ako ste amater,

nećete više moći da koristite našu mašinu.

Ako želite rođendansku tortu štampanu šećerom,

moraćete da koristite neke od naših fabričkih slika

samo za profesionalce."

Sada u Kongresu postoje dva predloga zakona.

Jedan se zove SOPA, a drugi PIPA.

SOPA znači Zakon za sprečavanje onlajn piraterije.

Taj zakon predlaže Senat.

PIPA je skraćeno od PROTECTIP,

što je samo po sebi skraćenica za

"prevenciju ozbiljnih onlajn pretnji

ekonomskoj kreativnosti

i krađi intelektualne svojine" -

jer savetnici u kongresu koji smišljaju ovakve nazive

imaju puno slobodnog vremena.

A šta SOPA i PIPA žele da urade

je sledeće.

Oni žele da podignu cenu

poštovanja autorskih prava

do te mere gde ljudi jednostavno izlaze iz poslova

koji nude mogućnosti amaterima.

Oni predlažu da se to uradi tako

što će se identifikovati sajtovi

koji u osnovi krše autorska prava -

međutim na koji način će se ti sajtovi identifikovati

nije tačno precizirano u predlogu zakona -

i oni žele da ih sklone iz sistema imena domena.

Oni žele da ih uklone iz sistema domena.

Sistem imena domena

je ono što pretvara čitljive ljudske nazive, kao Google.com,

u neku vrstu adresa

koju mašine razumeju --

74.125.226.212.

Problem sa ovom vrstom cenzure,

sa identifikovanjem sajta

i zatim pokušajem da se on ukloni iz sistema imena domena,

je to što to neće funkcionisati.

I vi biste pomislili da će to biti prilično veliki problem za zakonodavce

ali Kongres ne dozvoljava da ih to preterano muči.

Razlog zbog čega to neće funkcionisati

je to što vi i dalje možete da ukucate 74.125.226.212. u pretraživač

ili da ga pretvorite u link na koji možete da kliknete

i on će vas odvesti do Gugla.

Tako da sloj nadzora

koji obavija ovaj problem

postaje prava pretnja za celu stvar.

Da biste razumeli kako je Kongres uspeo da napiše predlog zakona

koji neće postići svoje zacrtane ciljeve,

ali će proizvesti mnogo opasnih sporednih efekata,

morate imati uvid u pozadinu priče.

A pozadina je ovo:

SOPA i PIPA, su kao zakoni

napisani u velikoj meri od strane medijskih kompanija

koje su osnovane u dvadesetom veku.

Dvadeseti vek je bio odlično vreme za medijske kompanije,

jer ono što ste imali kao kec u rukavu je oskudica.

Ako ste pravili TV emisiju,

ona nije morala da bude bolja od ostalih TV emisija;

samo je morala da bude bolja

od ostale dve emisije

koje su bile na programu u isto vreme -

što je prilično nizak stepen

konkurencije.

Što je značilo

da ako imate sasvim prosečan sadržaj,

dobijate trećinu gledanosti u SAD za džabe -

desetine miliona korisnika,

kad uradite bilo šta

što nije mnogo strašno.

To je kao da imate dozvolu da štampate novac,

a onda i bure besplatnog mastila.

Ali tehnologija je napredovala, kao što tehnologije inače rade.

I polako, do kraja dvadesetog veka

ta oskudica je počela da erodira -

i to ne mislim zbog digitalne tehnologije;

već zbog analogne tehnologije.

Video kasete, video rekorderi,

čak i skormna fotokopir mašina

omogućila nam je

da se ponašamo na način

koji je zaprepastio biznis medija.

Jer se ispostavilo da

mi zapravo nismo samo zalepljeni za kućne fotelje.

I da mi ne želimo samo da konzumiramo.

Mi volimo da konzumiramo

ali svaki put kad je izašla neka od ovih novih spravica,

ispostavilo se da mi isto tako volimo i da proizvodimo

i da volimo da delimo to sa drugima.

I to je uplašilo biznis medija -

i svaki put ih je izbezumilo.

Džek Velenti, koji je bio glavni lobista

za Američku filmsku asocijaciju,

je jednom prilikom uporedio opaki video rekorder

sa Džekom Trbosekom

a jadni, bespomoćni Holivud

sa ženom koja je sama kod kuće.

To je bio taj nivo retorike.

Tako da su medijske industrije

molile, insistirale, zahtevale

da Kongres nešto preduzme.

I Kongres jeste nešto preduzeo.

Do ranih devedesetih, Kongres je izglasao zakon

koji je sve promenio.

I taj zakon se zvao Odredba o kućnom snimanju

1992.

Ono što Odredba o kućnom snimanju iz 1992. kaže je

da ako ljudi nešto snimaju sa radija

i onda prave mikseve na kasetama za svoje prijatelje,

to nije zločin. To je okej.

Snimanje i remiksovanje

i zatim deljenje toga sa svojim prijateljima je okej.

Ako napravite gomilu kopija viskog kvaliteta

i prodajete ih, to nije u redu.

Ali ovaj posao sa presnimavanjem,

dobro, neka bude.

I oni su mislili da je stvar jasna,

jer su postavili jasnu razliku

između legalnog i neleganog kopiranja.

Ali to nije ono što su medijske kompanije želele.

One su htele da Kongres

protera presnimavanje i tačka.

Tako da kada je Odredba o kućnom snimanju iz 1992. usvojena,

medijske kompanije su odustale od ideje

razlikovanja legalnog i nelegalnog presnimavanja

jer je bilo jasno

da ako Kongres deluje u njihovom okviru,

oni zapravo mogu povećati prava građana

da učestvuju u svom medijskom okruženju.

Tako da su krenuli na plan B.

Formulisanje plana B je potrajalo.

Plan B se pojavio u svojoj

prvoj punoj formi 1998.

nešto što se zvalo Digitalna milenijumska uredba o presnimavanju.

To je bio komplikovani zakon, sa puno poglavlja.

Ali glavni udarac DMUP

je taj što je legalno kupovati

digitalni materiajal koji ne može da se kopira

s tim što ne postoji digitalni materijal koji ne može da se kopira.

To je, kao što je Ed Felton jednom rekao,

"Kao davati vodu

koja nije mokra".

Bitovi mogu da se kopiraju. To je ono što kompjuteri rade.

To je deo njihove uobičajene operacije.

Da bi lažirali mogućnost

prodaje bitova koji se ne kopiraju,

DMUP je takođe ozakonila

nametanje korišćenja sistema

koji su kvarili funkciju kopiranja na vašem uređaju.

Svaki DVD plejer i igračka konzola

i televizor i računar koji ste doneli kući

bez obzira na to šta ste vi mislila da kupujete -

je mogao da bude pokvaren od strane industrije sadržaja

ako su oni želeli da postave to kao uslov da vam prodaju sadržaj.

I da bi se pobrinuli da vi ne shvatite

ili ako ne podrazumevate njihove karakteristike

kao komjuterske naprave za generalnu upotrebu,

oni su takođe učinili nezakonitim

da probate da resetujete

mogućnost kopiranja tog sadržaja.

DMUP beleži trenutak

kada je medijska industrija

odustala od pravnog sistema

koji postavlja razliku između legalnog i nelegalnog kopiranja

i jednostavno probala da spreči kopiranje

tehničkim onemogućavanjem.

DMUP je imao i još uvek ima neke probleme,

ali u domenu limitiranog deljenja sadržaja,

uglavnom nije radio kako treba.

A glavni razlog zašto to nije radilo

je to što je Internet postao mnogo popularniji i moćniji

nego što se moglo zamisliti.

Kopirane kasete, magazini za fanove,

nisu bili ništa u poređenju sa ovim što sada

omogućava Internet.

Mi smo u svetu

gde većina američkih državljana

preko 12 godina

deli onlajn sadržaje jedni sa drugima.

Delimo tekstove, slike

audio i video fajlove.

Nešto od onoga što delimo su stvari koje smo mi napravili.

Neke stvari smo pronašli.

Neke stvari

smo napravili od onoga što smo pronašli

i sve to užasava te industrije.

Tako da su PIPA i SOPA

zapravo druga runda.

Ali dok je DMUP bila hiruška -

mi želimo da uđemo u vaš računar,

mi želimo da uđemo u vaš televizor, u vaše konzole,

i da ih sprečimo da rade

ono što su u prodavnici rekli da će raditi -

PIPA i SOPA su nuklearni

i oni kažu, mi želimo da idemo gde god poželimo na svetu

i da cenzurišemo sadržaj.

Kao što sam rekao, mehanizam koji ovo omogućava

mora da ukloni svakoga

ko vodi do tih IP adresa.

Moraju da se uklone iz pretraživača,

iz onlajn direktorijuma,

da ih uklone sa liste korisnika.

A s obzirom da najveći proizvođači sadržaja na Internetu

nisu Gugle i Jahu,

već mi

mi smo oni koje treba kazniti.

Jer na kraju krajeva

prava pretnja

ozakonjavanju PIPE i SOPE

je mogućnost da delimo sadržaje jedni sa drugima.

Ono što PIPA i SOPA rizikuju da urade

je da uzmu vekovima star pravni koncept,

nevin dok se ne dokaže suprotno,

i da ga preokrenu -

kriv dok se ne dokaže da je nevin.

Ne možete da delite sadržaj

dok nam ne pokažete

da ne delite nešto

što se nama ne sviđa.

Odjednom, teret dokazivanja da li je legalno ili ne

sigurno pada na nas

i na servise

koji nam nude nove mogućnosti.

I ako nadgledanje korisnika

košta i samo jednu paru

to će servis sa stotinu miliona korisnika

dovesti do bankrota.

Tako su oni zamislili Internet.

Zamislite ovaj znak svuda -

samo da ne piše Koledž pekara

već da piše Jutjub

i Fejsbuk i Tviter.

Zamislite da piše TED,

jer komentari mogu da se nadgledaju i ukinu

po svaku prihvatljivu cenu.

Prave posledice SOPE i PIPE

će biti drugačije od pretpostavljenih posledica.

Pretnja je zapravo

preokretanje tereta dokazivanja,

gde nas odjednom

tretiraju kao lopove

u svakom trenutku gde nam je omogućeno da stvaramo,

da proizvodimo ili da delimo.

A ljudi koji su nam to omogućili -

Jutjubovi, Fejsbukovi, Tviteri i TEDovi -

će morati da nas nadgledaju,

i uklanjanju,

ili da budu učesnici u kršenju zakona.

Postoje dve stvari koje vi možete da uradite

da pomognete da ovo prestane -

jedna je jednostavna, a jedna je komplikovna stvar,

laka stvar i teška stvar.

Jednostavna stvar je ova:

ako ste američki državljanin,

nazovite svog predstavnika, nazovite svog senatora.

Ako pogledate ljude koji su

potpisivali SOPA predlog zakona

ljude koji su potpisivali PIPA

ono što vidite je da su oni kumulativno dobijali

milione i milione dolara

od tradicionalnih medijskih industrija.

Vi nemate milione i milione dolara,

ali možete pozvati vaše predstavnike,

i podsetiti ih da ste glasači

i zamoliti ih da vas ne tretiraju kao lopove,

i možete da im predložite da biste više voleli

da se Intenet ne pokvari.

A ako niste američki državljanin,

možete kontaktirati Amerikance koje poznajete

i ohrabriti ih da učine isto.

Jer ovo izgleda kao nacionalno pitanje,

ali nije.

Ove industrije neće biti zadovoljne

ako slome naš Internet.

Ako ga slome, biće slomljen za sve.

To je laka stvar.

To je jednostavna stvar.

Teška stvar je ovo:

budite spremni, jer biće još toga.

SOPA je jednostavno samo verzija COICA

koji je predložen prošle godine, ali nije ozakonjen.

I sve ovo ide do

neuspeha DMUP

da zabrani deljenje tehničkim onemogućavanjem.

A DMUP ide od Uredbe o kućnom presnimavanju,

koje je užasavalo te industrije.

Jer čitava stvar

pretpostavljanja da neko krši zakon

i onda nalaženja dokaza za to

je ustvari zaista neugodna.

"Mi radije ne bismo da to radimo"

kažu industrije koje omogućavaju sadržaj.

A one žele da ne moraju to da rade.

Ne žele pravnu razliku

između legalnog i nelegalnog deljenja sadržaja.

One samo žele da deljenje sadržaja nestane.

PIPA i SOPA nisu čudni, nisu anomalije,

nisu događaji.

Oni su sledeće okretanje jednog posebnog šrafa,

koji se okreće već proteklih 20 godina.

I ako uspemo da ih porazimo ovde, kao što se ja nadam,

još tek sledi.

Jer dok ne ubedimo Kongres

da je način na koji treba tretirati povrede autorskih prava

način na koji su one rešene sa Nepsterom, sa Jutjubom,

a to je suđenje sa predstavljanjem svih dokaza

i diskutovanjem o činjenicama i proceni pravnih lekova

kako se inače dešava u demokratskim društvima.

To je način na koji bi ovo trebalo da se rešava.

U međuvremenu,

teža stvar je biti spreman,

Jer to je prava poruka koju šalju PIPA i SOPA.

Tajm Vorner je zvao

i oni žele da se vratimo u fotelje

i da konzumiramo -

ne da proizvodimo, ne da delimo -

i mi treba da kažemo "Ne".

Hvala.

(Aplauz)