Moć introvertnih osoba

U kulturi koja slavi otvorenost i društvenost iznad svega, može biti veoma teško, pa čak i sramotno biti inrovertan. Ali kao što Suzan Kejn u ovom ubedljivom govoru napominje, intorvertne osobe obogaćuju ovaj svet neverovatnim talentima i sposobnostima i treba da ih ohrabrimo i nagradimo.

Prvi put sam otišla u letnju školu

kada mi je bilo devet godina.

Majka mi je spakovala pun kofer knjiga,

što sam smatrala potpuno prirodnim činom,

jer je u mojoj porodici

čitanje glavna zajednička aktivnost.

To vam može zvučati asocijalno,

ali to je zaista samo
drukčiji način socijalizacije.

Okruženi ste toplinom porodičnog doma,
oni su tu oko vas,

a istovremeno možete odlutati u mislima

u svoju avanturu.

Imala sam zamisao

da je letnja škola isto to, samo bolje.

(Smeh)

Zamišljala sam deset devojčica
kako čitaju u sobi,

udobno smeštene,
obučene u slične spavaćice.

(Smeh)

Letnja škola je više ličila
na divlju žurku bez alkohola.

Prvog dana nas je vaspitačica
sve okupila na jednom mestu

i naučila nas je pozdravu
za koji nam je objasnila

da ćemo svakog dana,
do kraja leta ponavljati

kako bismo ojačali duh letnje škole.

Ovo su reči:

B-U-Č-M-O,

tako izgovaramo bučno.

Bučmo, bučmo, budimo bučmi."

(Smeh)

Aha.

Nisam uspela nikako da shvatim

zašto je trebalo da budemo tako bučni,

i zašto je trebalo da pišemo reč pogrešno.

(Smeh)

Ali sam učestvovala u tome.
Zajedno sa drugima sam to pevala.

Dala sam sve od sebe.

Čekala sam momenat

kada bih mogla da se povučem
i čitam knjige.

Kada sam po prvi put
uzela knjigu iz kofera,

najpopularnija devojka u grupi
mi je prišla

i pitala me: "Zašto si tako povučena?" -

povučen je naravno potpuna suprotnost

b-u-č-m-o-m.

Kada sam drugi put pokušala,

vođa kampa mi je prišla
zabrinutog izraza lica

i ponovila mi je kako je važan duh kampa

i koliko je važno da se trudimo
da budemo otvoreni.

I tako sam sklonila svoje knjige,

stavila ih u kofer,

ispod kreveta,

i tamo su provele celo leto.

Osećala sam se krivom zbog toga.

Osećala sam da sam potrebna knjigama,

i zvale su me, a ja sam ih izneverila.

I izneverila sam ih, nisam otvorila kofer

dok se nisam vratila svojoj porodici,
na kraju leta.

Ispričala sam vam priču o letnjoj školi.

Mogla bih još 50 istih da vam ispričam,

svaki put mi je preneta poruka

da moj tih i introvertan način postojanja,

nije neophodno i ispravan pristup životu,

da bi trebalo da se potrudim
da budem ekstrovertnija.

Uvek sam duboko u sebi osećala
da je to pogrešno,

i da su introvertne osobe
odlične takve kakve jesu.

Godinama sam potiskivala taj predosećaj,

pa sam od svega postala
advokat na Vol Stritu,

a ne pisac, što sam oduvek
želela da budem,

delom i zbog toga
što sam morala da dokažem sebi,

da mogu takođe biti neustrašiva
i samouverena.

Izlazila sam u prepune barove,

a ustvari sam želela
da odem na večeru sa prijateljima.

Refleksno sam donosila ove odluke
koje nisu u skladu sa mnom,

da nisam bila ni svesna da ih donosim.

To rade mnoge introvertne osobe,

to je zasigurno naš gubitak,

ali je i gubitak za naše saradnike,
za našu zajednicu.

Zvučaću možda dramatično,
ali to je gubitak i za svet.

U kreativnosti i upravljanju je neophodno

da introvertne osobe
čine ono u čemu su najbolje.

Trećina do polovine populacije
je introvertna, trećina do polovine.

Znači, pričamo o jednoj
od dve ili tri osobe koju poznajete.

Čak iako ste vi ekstrovertni,

pomislite na svoje kolege,
partnere i decu,

na osobu koja baš sada sedi pored vas,

na sve njih se primenjuje ova slika

koja je poprilično ukorenjena
u našem društvu.

Svi to usvojimo veoma rano u životu,

pre nego što možemo
i da verbalizujemo to što radimo.

Da biste jasno uvideli problem,

morate razumeti šta je introvertnost.

To nije stidljivost.

Stid je povezan sa strahom
od društvene osude.

Intorvertnost se odnosi

na način kako odgovarate na nadražaje,

uključujući i društvene stimuluse.

Ekstrovertne osobe traže mnogo nadražaja,

dok se introvertni osećaju najbolje,

najbudnije, najproduktivnije
kada se nalaze u tišem okruženju.

Ne sve vreme, to nije apsolutna stvar,
ali veoma često.

Ključna stvar

u izvlačenju maksimuma iz naših talenata

je da se svi mi nađemo u okruženju
koje nama prija.

U ovom momentu se susrećemo
sa predrasudama.

Najvažnije institucije našeg društva,
škole i radna mesta,

su dizajnirane za ekstrovertne osobe,

i prema njihovim potrebama
za mnogo stimulacije.

Takođe, trenutno slavimo
i sistem verovanja

koji ja nazivam
novo kolektivno razmišljanje,

koji podrazumeva
da sva kreativnost i stvaranje

dolazi sa nekog čudno društvenog mesta.

Zamislite klasičnu učionicu danas:

kada sam ja išla u školu
sedeli smo u klupama.

Sedeli smo u klupama poređanim u redove,

i veći deo zadataka
smo obavljali nezavisno.

Ali danas su u klasičnoj učionici
radni stolovi spojeni,

četvoro, petoro, šestoro
ili sedmoro dece sedi zajedno.

Deca rade na bezbrojnim grupnim zadacima.

Čak i u slučaju matematike
i kreativnog pisanja,

za koje biste mislili da zavise
od individulanih razmišljanja,

očekujemo danas od dece
da funkcionišu kao grupa.

A decu koja više vole

da su sama sa sobom ili da rade sama,

doživljavamo kao izuzetke

ili još gore kao problematične osobe.

Većina nastavnika veruje
da su idealni učenici ekstrovertne osobe,

a ne introvertne,

iako je istraživanje pokazalo

da introvertni đaci imaju bolje ocene
i više znanja.

(Smeh)

Okej, ista stvar se dešava
na našim poslovima.

Većina nas radi
u kancelarijama bez zidova,

otvorenom prostoru,

gde smo izloženi
konstantnoj buci i pogledima saradnika.

Introvertne osobe uglavnom
ne dobijaju čelne pozicije,

iako su introvertne osobe veoma pažljive,

manja je verovatnoća
da se upuste u velike rizike,

što bi trebalo da poštujemo
u današnje vreme.

Adam Grant je u školi "Wharton"
sproveo interesantno istraživanje

koje je ukazalo da introvertne vođe

često dolaze do boljih rezultata
u odnosu na ekstrovertne,

jer kada posluju sa proaktivnim ljudima,

postoji veća šansa da dozvole zaposlenima
da slede svoje ideje,

dok ekstrovertne osobe nenamerno
budu toliko ushićene stvarima,

da prosto sve vode po svom nahođenju,

i ideje drugih ljudi ne isplivaju
na površinu tako lagano.

Činjenica je da su vođe koje su dovele
do velikih promena bile intorvertne osobe.

Evo nekoliko primera.

Eleonora Ruzvelt, Roza Parks, Gandi,

oni su sami sebe opisali kao tihe
i nenametljive osobe, čak stidljive.

Svi oni su preuzeli palicu,

iako im je svaki atom njihovog bića

govorio da ne rade to.

Ispostavilo se da je to imalo
posebne moći,

jer su ljudi prosto osetili da su oni vođe

ne zato što uživaju u tome
da komanduju drugima,

ne zato što uživaju
da budu u žiži dešavanja,

već zato što nisu imali izbora,

zato što ih je vodila misao da treba
da urade ono što smatraju ispravnim.

Smatram da je važno
da u ovom trenutku istaknem

da ja volim ekstrovertne osobe.

Uvek naglašavam da su neki od mojih
najboljih prijatelja ekstrovertni,

uključujući i mog voljenog muža.

Naravno, svi se mi nalazimo negde na skali

između ekstrema introvertno-ekstrovertno.

Čak je i Karl Jung, psiholog
koji je popularizovao ove pojmove,

rekao da ne postoji isključivo introvertna

ili isključivo ekstrovertna osoba.

Rekao je da bi takav čovek
trebalo da bude u ludnici,

ukoliko bi uopšte postojao.

Neki ljudi se nalaze tačno na sredini
ovog spektra,

to su ambivertne osobe.

Često pomislim kako su dobili
najbolje iz oba sveta.

Mnogi smatraju sebe
ili jednim ili drugim tipom.

Ja želim da poručim da nam je,
kulturološki, potrebna bolja ravnoteža.

Treba nam više jin i jang odnosa
između ova dva tipa.

Ovo je naročito važno u domenu
kreativnosti i stvaralaštva,

jer kad psiholozi pogledaju živote
najkreativnijih ljudi,

nalaze ljude koji uspešno razmenjuju
i razvijaju svoje ideje,

ali imaju izraženu
introvertnu crtu u sebi.

To se dešava zato što je osamljivanje
često sastavni deo kreativnosti

Darvin je imao običaj
da odlazi u duge šetnje u šumi,

i ljubazno je odbijao pozive za večere.

Teodor Gajzel, poznatiji kao dr Sus,

je izmaštao mnoga svoja neverovatna dela

u usamljenoj kancelariji u potkrovlju
svoje kuće u La Hoji, u Kaliforniji.

Plašio se upoznavanja dece,
njegove publike,

jer se plašio da ga oni zamišljaju
kao veselog Deda Mraza,

i da bi bili razočarani
njegovim rezervisanim stavom.

Stiv Voznijak je izumeo prvi Epl računar,

dok je sam sedeo u svom odeljku

u Hjulit-Pakard firmi gde je tada radio.

On objašanjava kako nikada
ne bi postao takav stručnjak,

da nije bio toliko povučen u sebe
i nije napuštao kuću u detinjstvu.

Naravno, sve ovo ne znači
da ne treba da sarađujemo,

tome u prilog ide i čuveno upoznavanje
Stiva Voznijaka i Stiva Džobsa,

koji su osnovali Epl kompaniju.

Ali znači da je usamljenost značajna,

i da je nekim ljudima
apsolutno neophodna.

Činjenica je da nam je vekovima poznata

transcedentalna moć osamljivanja.

Od skora smo počeli da zaboravljamo to.

Ukoliko analizirate
najveće svetske religije,

svi poslanici,

Mojsije, Isus, Buda, Muhamed,

oni odlaze u divljinu, sami,

gde doživljavaju duboka
prosvetljenja i otkrića,

koja zatim prenose svojoj zajednici.

Dakle, bez divljine nema ni otkrića.

Ukoliko razmotrite savremenu psihologiju,
to nije iznenađujuće.

Ispostavlja se da mi
ne možemo biti deo grupe,

a da instiktivno ne reflektujemo
i oponašamo mišljenja drugih.

Čak i kada su u pitanju stvari
koje se čine ličnim i suštinskim,

kao: ko vam se sviđa,

počećete da imitirate
verovanja ljudi oko vas,

a i da ne shvatite da to radite.

Grupe tradicionalno slede mišljenja

najdominantnije i najharizmatičnije osobe,

iako ne postoji veza između
dobrog govorništva i dobrih ideja,

zaista je nema.

Tako da...

(Smeh)

Tako da možda sledite osobu
koja ima najbolje ideje, ali možda i ne.

Da li zaista želite
da prepustite to slučaju?

Bilo bi mnogo bolje za sve da se osame,
dođu do svojih ideja

kada su oslobođeni pritiska grupe,
a onda da se okupe

i porazgovaraju o idejama
u dobro regulisanoj sredini

i nastave od te tačke.

Ukoliko je sve ovo tačno,
zašto to i ne shvatimo?

Zašto su škole i radna mesta
organizovana na taj način?

Zašto introvertnim osobama
namećemo osećaj krivice

što ponekada žele da se odvoje od drugih?

Deo odgovora je u istoriji naše kulture.

Zapadno društvo,
a naročito Sjedinjene Države,

je uvek veličalo ljude od akcije,
na uštrb mislioca,

"čoveka" koji razmišlja.

Ali ranu istoriju Amerike,

karakteriše ono što istoričari nazivaju
kulturom karaktera,

tada smo još uvek vrednovali

duhovnost ljudi i njihove moralne osobine.

Ukoliko analizirate knjige samopomoći
iz tog perioda,

sve su imale naslove tipa

"Karakter, najveća stvar na svetu".

Te knjige su slavile uzore
kao što je Abraham Linkoln,

koji je poštovan zvog svoje
umerenosti i nepretencioznosti.

Ralf Valdo Emerson ga je nazvao

"čovekom koji ne koristi
svoju superiornost."

Početkom 20. veka
ušli smo u novo razdoblje kulture,

koje istoričari nazivaju
kulturom ličnosti.

Desilo se to da smo se razvili
od agroekonomije

do sveta velikih poslovanja.

Odjednom ljudi počinju da napuštaju
mala mesta i odlaze u gradove.

Sada se ljudi dokazuju gomili stranaca,

a ne rade zajedno
sa onima koje su poznavali celog života.

Tako da je razumljivo da su osobine

kao što su privlačnost i harizmatičnost

iznenada postale veoma značajne.

Naravno, knjige samopomoći su se promenile
kako bi zadovoljile prohteve

u "Kako osvojiti prijtalje
i uticati na ljude".

Kao uzore propagiraju
zaista uspešne trgovce.

To je svet u kom živimo danas.

To je naše kulturno nasleđe.

Ja ne impliciram
da je društvena snalažljivost nevažna,

i ne pozivam na ukidanje timskog rada.

Religije koje su slale svoje poklonike
na usamljene vrhove planina,

nas podučavaju ljubavi i poverenju.

Problemi sa kojima se suočavamo
u nauci i ekonomiji našeg vremena

su takvih razmera,

da su neophodne vojske ljudi
koje udruženim snagama

rade na rešavanju istih.

Prosto poručujem da što više slobode
damo intorvertnim osobama,

veća je verovatnoća da dođu

do svojih jedinstvenih rešenja
za ove probleme.

Volela bih sada da podelim ono
što je danas u mom koferu.

Pogađate?

Knjige.

Moj kofer je pun knjiga.

"Mačje oko" Margaret Atvud.

Roman Milana Kundere.

I Majmonidov "Vodič zbunjenima".

Ali ovo nisu zaista moje knjige.

Ponela sam ih jer su ih napisali
omiljeni pisci moga dede.

Moj deda je bio rabin, bio je udovac

i živeo je sam u malom stanu u Bruklinu,

a to je bilo moje
omiljeno mesto u detinjstvu,

delom zato što je bilo ispunjeno
njegovim finim i gospodsvetnim prisustvom,

a delom zbog toga
što je bilo ispunjeno knjigama.

Zaista, bukvalno, svaki sto,
svaka stolica u stanu

nisu služili iskonskim funkcijama,

već kao podloge za gomile knjiga
koje se ljuljaju.

Kao i svima u mojoj porodici

omiljena delatnost moga dede
je bila da čita.

Ali je voleo i svoju pastvu

i mogli ste da osetite tu ljubav
u njegovim službama

svake nedelje u toku 62 godine
dok je bio rabin.

Mudrosti iz knjiga koje je čitao
svake nedelje, složene

slojeve stare i humanističke misli
utkao bi u propovedi.

Ljudi bi dolazili sa svih strana
da ga slušaju.

Ali u ovome je caka kod moga dede.

Ispod te ceremonijalne ljušture,

bio je veoma skroman i introvertan,

toliko da mu, tokom same službe,

nije bilo lako da uspostavi kontakt očima

sa istim ljudima kojima je držao službe
već šezdeset i dve godine.

Čak i van sinagoge, kad biste mu se javili

on bi i same razgovore
završavao prebrzo,

jer nije želeo da oduzima
bilo kome previše vremena.

Kada je umro u 94. godini

milicija je morala da zaustavi saobraćaj
u komšiluku

kako bi se smestili svi ljudi
koji su došli da ga isprate.

Pokušavam na svoj način
da naučim nešto do mog dede.

Upravo sam objavila knjigu
o introvertnosti,

trebalo mi je oko sedam godina
da je napišem.

To su za mene bile blagoslovene godine

jer sam čitala, pisala,
razmišljala i istaživala.

To je bila moja verzija
dana u biblioteci moga dede.

Ali iznenada moj posao
je potpuno drukčiji,

treba da držim predavanja,
da pričam o introvertnosti.

(Smeh)

To mi mnogo teže pada,

jer koliko god da sam počastvovana
da sam ovde sa vama,

to nije moja prirodna okolina.

Pripremala sam se za ovakve nastupe
što sam bolje mogla.

Prošle godine sam vežbala javne nastupe
kada god mi se ukazala prilika.

Ovo je moja "godina opasnih predavanja".

(Smeh)

To mi je mnogo pomoglo.

Ali ono što mi još više pomaže
je moj osećaj, verovanje, nada

da su naši stavovi prema introvertnosti,
nenametljivim osobama i samoći

zaista na samom pragu dramatičnih promena.

Zaista to mislim.

Završiću svoje izlaganje
pozivom na delanje

onima koji imaju stav sličan mom.

Broj jedan: prestanite sa preokupiranošću
timskim radom.

Prosto, prestanite.

(Smeh)

Hvala.

(Aplauz)

Želim da jasno iznesem svoje stavove,

jer zaista verujem da naša radna sredina
treba da promoviše

kulture neobaveznih razgovora,

prijatnu atmosferu gde se ljudi okupe
i spontano razmene ideje.

To je odlično.

To prija i introvertnim
i ekstrovertnim osobama.

Ali potrebno nam je više privatnosti
i slobode,

i mnogo više nazavisnosti na poslu.

Ista stvar je preslikana u školama.

Neophodno je da učimo decu
kako da rade zajedno,

ali važno je i da ih naučimo
kako da rade sama.

Ovo je takođe veoma važno
za ekstrovertnu decu.

Moraju da rade sama,

jer se delom velike misli
na taj način rađaju.

Okej, druga misao: idite u divljinu.

Budite kao Buda, dođite do svojih otkrića.

Ne propagiram ideju da svi treba
da izgradimo kolibe u šumi

i nikada više ne progovorimo međusobno,

ali predlažem da treba da se isključimo

i pozabavimo se svojim mislima malo češće.

Broj tri:

razmislite dobro o stvarima
koje ste stavili u kofer

i zašto ste ih tamo stavili.

Ekstroverti,

možda su vaši koferi takođe puni knjiga.

Ili možda čaša za šampanjac
ili padobrana.

Šta god da je u pitanju, nadam se
da se bavite time kada god možete

i počastvujete nas tako
svojom energijom i radošću.

Ali introvertne osobe, takvi kakvi ste

verovatno imate potrebu da pažljivo čuvate
sadržaj vaših kofera.

To je u redu.

Ali s vremena na vreme, samo ponekad,

nadam se da ćete otvoriti svoj kofer
kako bi ih i drugi ljudi videli,

jer ste ovom svetu neophodni vi
i stvari koje sa sobom nosite.

Želim vam najbolje moguće putovanje
i hrabrost da tiho pričate.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)

Hvala vam. Hvala vam.

(Aplauz)