Mala država sa velikim idejama za život bez fosilnih goriva

Kako da izgradimo društvo bez fosilnih goriva? Koristeći svoju državu Kostariku kao primer pozitivnog delovanja na zaštitu sredine i obnovljivih materijala, zastupnica klimatskih promena, Monika Araja, prikazuje smelu viziju sveta koji je posvećen čistoj energiji u svim sektorima.

Kako da izgradimo društvo

bez fosilnih goriva?

Ovo je veoma složen izazov

i verujem da bi zemlje u razvoju
mogle da imaju prednost u ovom prelazu.

Svesna sam da je ovo sporna izjava,

ali u stvarnosti je mnogo toga
pod rizikom u našim zemljama,

ukoliko dozvolimo da fosilna goriva
ostanu u središtu našeg razvoja.

Možemo drugačije.

I vreme je, zaista je vreme

da razbijemo mit

da zemlja mora da bira
između razvoja sa jedne strane

i zaštite okoline, obnovljivih izvora,
kvaliteta života, sa druge strane.

Ja sam iz Kostarike, zemlje u razvoju.

Ima nas skoro pet miliona

i živimo između dve Amerike,

tako da je veoma lako
zapamtiti gde živimo.

Skoro 100% naše električne energije

dolazi iz obnovljivih izvora,

i to njih pet.

(Aplauz)

Snaga vode, geotermalna energija,

vetar, solarna energija i biomasa.

Da li ste znali da prošle godine,

299 dana

nismo koristili bilo kakva fosilna goriva

kako bismo dobili
svu našu električnu energiju?

To je fantastično dostignuće,

a ipak, krije paradoks,

a to je da je skoro 70%

našeg konzumiranja energije nafta.

Zašto?

Zbog našeg sistema transporta,

koji potpuno zavisi od fosilnih goriva,

kao u većini zemalja.

Ako o prelazu energije razmišljamo
kao o maratonu,

pitanje je kako doći do cilja,

kako ukloniti ugljenik
iz ostatka ekonomije?

Pošteno je reći da ako ne uspemo,

teško je zamisliti ko će uspeti.

Upravo zato želim
da vam pričam o Kostariki,

jer verujem da smo sjajan kandidat

u započinjanju vizije
za razvoj bez fosilnih goriva.

Ukoliko znate jednu stvar o našoj zemlji,

to je da nemamo vojsku.

Vratićemo se u 1948.

Te godine zemlja je izlazila
iz građanskog rata.

Hiljade Kostarikanaca je poginulo

a porodice su bile razorene.

Ipak, iznenađujuća ideja
zaokupirala je srca i umove:

ponovo ćemo pokrenuti zemlju

i Druga Republika neće imati vojsku.

Tako smo je ukinuli.

Tadašnji predsednik,

Hose Figeres,

pronašao je moćan način, tako što je
razbio zidove vojne baze.

Naredne godine, 1949,

tu odluku smo učinili trajnom
u novom ustavu

i zato mogu da vam ispričam ovo
skoro 70 godina kasnije.

I zahvalna sam.

Zahvalna sam što su tu odluku doneli
pre nego što sam se rodila,

jer je dozvolila meni i milionima drugih

da živimo u veoma stabilnoj državi.

Možda mislite da je to samo dobra sreća,

ali nije.

Postojao je šablon svesnih izbora.

U 40-tim godinama, Kostarikancima su dati
besplatno obrazovanje i zdravstvo.

To smo zvali društvenim garancijama.

Raspustivši vojsku,

mogli smo da prebacimo vojne troškove
u socijalne troškove

i to je bio pokretač stabilnosti.

50-tih godina -

(Aplauz)

50-tih godina, počeli smo da ulažemo
u snagu vode

i to nas je izbavilo od zamke

korišćenja fosilnih goriva
za stvaranje električne energije,

a to je ono sa čime se svet bori danas.

U 70-tim smo ulagali u nacionalne parkove

i to nas je odvratilo

od potpuno pogrešne logike
rasta, rasta i rasta po svaku cenu,

koju vidite da prihvataju drugi,
naročito u svetu u razvoju.

U 90-tim smo započeli isplate
za usluge koje se tiču ekosistema

i to nam je pomoglo da preokrenemo
proces krčenja šuma

i povećalo je ekoturizam,
koji je danas ključni deo rasta.

Ulaganje u zaštitu sredine

nije škodilo našoj ekonomiji.

Naprotiv.

To ne znači da smo savršeni,

i ne znači da kod nas nema kontradikcija.

To nije poenta.

Poenta je da, donoseći sopstvene izbore,

mogli smo da razvijemo otpor
u nošenju sa problemima razvoja.

Takođe, ako uzmete zemlju nalik našoj,

BDP po glavi stanovnika
je oko 11 000 dolara,

u zavisnosti od toga kako ga merite.

Ali po Indeksu društvenog progresa,

mi skroz odudaramo

što se tiče pretvaranja BDP-a
u društveni progres.

Ukidanje vojske,

ulaganje u prirodu i ljude,

je urodilo nečim veoma moćnim.

Oblikovalo je narativ,

narativ male zemlje s velikim idejama

i bilo je veoma motivišuće odrastati
uz takav narativ.

Pitanje je,

koja je naredna velika ideja
za ovu generaciju?

Verujem da je sledeće

za ovu generaciju to
da zauvek zaboravimo na fosilna goriva,

kao što smo uradili s vojskom.

Fosilna goriva izazivaju
klimatske promene.

To znamo,

i znamo koliko smo podložni
uticajima klimatskih promena.

Kao zemlja u razvoju,
u našem je najboljem interesu

da se razvijamo bez fosilnih goriva

koja uostalom škode ljudima.

Zato što,

zašto bismo nastavili da uvozimo naftu

za transport,

kada možemo koristiti električnu energiju?

Setite se,

ovo je zemlja

gde električna energija dolazi
iz voda u našim rekama,

toplote iz vulkana,

vetrenih turbina, solarnih ploča,

biootpada.

Napuštanje fosilnih goriva znači
remećenje našeg sistema transporta,

tako da možemo napajati naše automobile,
autobuse i vozove električnom energijom

umesto prljavom energijom.

Da vam kažem, transport je postao

pitanje opstanka za nas u Kostariki,

pošto model koji imamo
ne funkcioniše za nas.

On škodi ljudima,

škodi kompanijama

i škodi našem zdravlju.

Kada pokleknu politika i infrastrukture,

ovo se dešava svakodnevno.

Dva sata ujutru,

dva sata uveče.

Ne razumem zašto moramo
da prihvatimo ovo kao normalno.

Uvredljivo je

da moramo da ovako traćimo vreme
svakoga dana.

A ovaj autoput je zapravo prilično dobar

u poređenju sa onim što postoji
u drugim zemljama

gde saobraćaj eksplodira.

U Kostariki ovo zovu "presa".

Presa znači "zarobljen".

Ljudi postaju nasilni,

u zemlji koja je inače srećna u osnovi.

To se dešava.

Dosta toga je pod znakom pitanja.

Dobre vesti su

da kada pričamo o čistom transportu

i različitoj pokretljivosti,

ne pričamo o dalekoj utopiji.

Pričamo o električnoj pokretljivosti
koja se dešava danas.

Do 2022, električni automobili
i tradicionalni automobili

trebalo bi da koštaju isto,

a gradovi već isprobavaju
električne autobuse.

A ova super stvorenja

štede novac

i smanjuju zagađenje.

Ako želimo da se otarasimo transporta
zasnovanog na nafti, možemo,

pošto sada imamo izbore
koje pre nismo imali.

Zaista je uzbudljivo.

Ali naravno,

nekima ova ideja nije prijatna

i prići će vam i reći

da se svet zaglibio u nafti,
kao i Kostarika, pa se uozbiljite.

To će vam reći.

Znate šta je odgovor na tu tvrdnju?

Da 1948. nismo rekli da se svet
zaglibio u vojsci,

pa hajde da zadržimo vojsku.

Ne, učinili smo hrabar izbor,

a taj izbor je sve učinio drugačijim.

Vreme je da ova generacija
bude opet hrabra

i zauvek napusti fosilna goriva.

Daću vam tri razloga zašto da uradimo ovo.

Prvo,

naš model transporta i urbanizacije
ne funkcioniše, pa je ovo

najbolji trenutak za redefinisanje
naše budućnosti urbanizma i kretanja.

Ne želimo gradove
koji su smišljeni za automobile.

Želimo gradove za ljude,

gde možemo da hodamo i koristimo bicikle.

Želimo javni transport,

dosta javnog transporta,

javni transport
koji je čist i dostojanstven.

Jer ako nastavimo da dodajemo
hrpe tradicionalnih automobila,

naši gradovi postaće nepodnošljivi.

Drugo, moramo da se promenimo,

ali male promene neće biti dovoljne.

Potrebne su nam korenite promene.

U mojoj zemlji ima malih projekata

i prva ću ih slaviti.

Ali nemojmo se zavaravati.

Ne pričamo o tome da imamo
nekoliko lepih električnih automobila tu

i par električnih autobusa tamo

i da nastavimo da ulažemo
u istu infrastrukturu,

još automobila, još puteva, još nafte.

Pričamo o oslobađanju od nafte,

a dotle se ne stiže kroz sitničarenje.

Treće, a ovo znate,

svet je gladan inspiracije.

Žudi za pričama o uspehu

u borbi sa složenim problemima,

naročito u zemljama u razvoju.

Verujem da Kostarika može biti
inspiracija za druge,

kao prošle godine kada smo objavili

da toliko dana nismo koristili
nikakva fosilna goriva

da bismo dobili električnu energiju.

Vest je planula širom sveta.

Takođe, a zbog ovog sam veoma ponosna,

Kostarikanka, Kristijana Figueres,

igrala je ključnu odluku u razgovorima
u Pariskom klimatskom dogovoru.

Moramo da zaštitimo to nasleđe
i budemo primer drugima.

Šta je sledeće?

Ljudi.

Kako da nateramo ljude da slede ovo?

Kako da nateramo ljude

da veruju da je moguće

sagraditi društvo bez fosilnih goriva?

Potrebno je dosta rada iz temelja.

Zato smo 2014. osnovali
Kostarika Limpiju.

"Limpia" znači "čisto"

jer želimo da osnažimo
i nadahnemo građane.

Ukoliko se ne uključe građani,

odluke o čistom transportu
zaglaviće se u beskrajnim

i zaista mislim beskrajnim
tehničkim raspravama

i u lavinama lobista za razne interese.

Želja da budemo zelena zemlja
koja se napaja obnovljivim izvorima

već je deo naše priče.

Ne smemo da dozvolimo ikome
da to oduzme od nas.

Prošle godine, doveli smo ljude
iz sedam provincija

da pričaju o klimatskim promenama
u njima bitnim sferama,

a ove godine smo doveli

još jednu grupu Kostarikanaca

da pričaju o obnovljivoj energiji.

I znate šta?

Ovi ljudi se ne slažu skoro ni u čemu,

osim u pitanjima obnovljive energije

i čistog transporta i vazduha.

Ovo spaja ljude.

Ključ stvarnog učestvovanja

je da se pomogne ljudima
da se ne osećaju malima.

Ljudi imaju osećaj da su bespomoćni

i umore se od toga da ih niko ne čuje.

Treba da radimo konkretne stvari

i prevodimo tehničke probleme
u jezik građana,

da pokažemo da građani imaju ulogu
i da mogu da je vrše zajedno.

Po prvi put, pratimo obećanja doneta

što se tiče čistog transporta

i političari znaju da moraju da ih ispune,

ali prelomna tačka će doći
kada formiramo koalicije,

građani, kompanije,

vođe u javnom transportu,

da ćemo učiniti električnu pokretljivost
novim standardom,

naročito u zemlji u razvoju.

Do sledećih izbora,

verujem da će svaki kandidat
morati da otkrije svoj stav

o napuštanju fosilnih goriva.

Ovo pitanje mora da uđe
u srž naše politike.

Kažem vam, ovo nije pitanje
politike o klimatskoj promeni

ili priča o zaštiti sredine.

Tiče se zemlje koju želimo

i gradova koje imamo

i gradova koje želimo

i ko donosi taj izbor.

Jer, kad se sve svede, moramo da pokažemo

da je razvoj sa obnovljivom energijom

dobar za ljude,

za Kostarikance koji žive danas

i naročito za one koji se još nisu rodili.

Ovo je naš Nacionalni muzej danas.

Svetao je i miran

i kada stanete pred njega,

teško je poverovati
da su to bile vojne barake

krajem 40-tih godina.

Počeli smo novi život
bez vojske na ovom mestu

i ovde će biti objavljeno

naše odbacivanje fosilnih goriva,
jednog dana.

I ponovo ćemo ući u istoriju.

Hvala vam.

(Aplauz)