Како нас живот у заједници може учинити срећнијим (и дуговечнијим)

Усамљеност не произилази увек из тога што смо сами. За архитекту Грејс Ким усамљеност произилази из тога колико осећамо да смо друштвено повезани са људима око себе, што је често последица домова у којима живимо. Она дели са нама прастари противотров код отуђености - живот у заједници као начин живота у којем људи одлучују да деле простор са својим комшијама, да их упознају и да брину о њима. Поново размотрите свој дом и како живите у њему уз овај говор који ће вам отворити очи.

Усамљеност.

Сви ми у овој просторији
ћемо доживети усамљеност

у неком тренутку свог живота.

Усамљеност не произилази
из тога што смо сами,

већ, у ствари, из тога
колико смо друштвено повезани

са људима око себе.

Управо сада можда постоји неко
у овој просторији

ко је окружен са хиљаду људи,

а да осећа да је усамљен.

Иако се усамљеност
може приписати многим стварима,

као архитекта

данас ћу вам испричати
како усамљеност може бити последица

грађевина из нашег окружења -

баш оних кућа које бирамо за становање.

Погледајмо ову кућу.

Лепа је.

Има велико двориште са дрвеном оградом

и гаражу за два аутомобила.

А ова кућа је можда
у комшилуку као што је овај.

За многе људе широм света

ова кућа и овај комшилук

су сан.

Али, ипак, опасност
од остваривања овог сна

је лажни осећај повезаности

и повећање друштвене отуђености.

Знам, чујем вас сада -

неко у овој просторији
вришти на мене у својој глави:

„То је моја кућа и то је мој комшилук,

а ја знам сваког у свом кварту!“

На шта бих одговорила: „Сјајно!“

Волела бих да постоји
више људи налик вама,

јер се кладим да постоји
више људи у овој просторији

који живе у сличном окружењу,

а који можда не знају своје комшије.

Можда их препознају и поздраве,

али шапатом

питају свог супружника:

„Како се оно беше зову?“

да би могли да им поставе питање
користећи њихово име

да би показали да их познају.

Друштвене мреже, такође, доприносе
овом лажном осећају повезаности.

Ова слика је вероватно добро позната.

Стојите у лифту,

седите у кафићу

и погледате наоколо,

а свако користи свој телефон.

Ви не шаљете поруке,
не проверавате Фејсбук,

али сви остали то раде,

и можда сте, као ја, били у прилици

када сте успоставили контакт очима,

насмешили се и рекли „здраво“,

а да је та особа тргнула
своје слушалице из ушију

и рекла: „Извините, шта сте рекли?“

Ово ми се чини невероватно отуђено.

Идеја коју желим да поделим са вама данас

је противотров за отуђеност.

Ово није нова идеја.

У ствари, то је прастари начин живота

који још увек постоји
у многим неевропским културама

широм света.

Пре око педесет година

Данци су одлучили да смисле ново име

и од тада

десетине хиљада Данаца живи
на овај повезан начин.

А све више то чине и други широм света

јер људи траже заједништво.

Ова идеја

је живот у заједници.

Живот у заједници је намерно одабран
комшилук у којем се људи познају

и брину једни о другима.

У животу у заједници
имате свој сопствени дом,

али, такође, делите одређене просторе,
унутрашње и спољашње.

Пре још неких фотографија
живота у заједници,

желела бих да вам прво представим
своје пријатеље, Шилу и Спенсера.

Кад сам први пут упознала Шилу и Спенсера,
били су у својим раним 60-им годинама,

а Спенсер је размишљао
о завршетку своје дуге каријере

у основношколском образовању.

Заиста му се није допадала идеја

да можда неће бити окружен децом

након пензионисања.

Они су сада моје комшије.

Живимо у заједници
коју сам не само дизајнирала,

већ и изградила

и где је моја архитектонска канцеларија.

Ова заједница плански организује
друштвене интеракције.

Дозволите ми да вас поведем у обилазак.

Споља изгледамо као било која
друга мала стамбена зграда.

У ствари, изгледамо идентично
згради поред нас,

осим што смо светло жуте боје.

Унутра су домови прилично уобичајени.

Сви имамо дневне собе и кухиње,

спаваће собе и купатила,

а постоји девет оваквих домова
око дворишта у средини.

Овај је мој,

а овај је Спенсеров и Шилин.

Оно што ову зграду истински чини
зградом за живот у заједници

нису домови,

већ оно што се дешава овде -

друштвене интеракције које се дешавају
у дворишту у средини и око њега.

Када погледам преко дворишта,

радујем се што ћу видети Спенсера и Шилу.

У ствари, сваког јутра видим ово -

Спенсер ми сумануто маше
док спремамо доручак.

Из наших домова погледамо доле у двориште,

а у зависности од доба године,

видимо ово -

деца и одрасли у различитим комбинацијама

играју се и друже једни са другима.

Има пуно кикотања и ћаскања.

Пуно играња са хулахупом.

И с времена на време:
„Хеј, престани да ме удараш!“

или крик неког детета.

Ову су звуци нашег свакодневног живота

и звуци наше друштвене повезаности.

У дну дворишта се налазе дупла врата

која воде у заједничку кућу.

Заједничку кућу сматрам
тајним састојком живота у заједници.

Тајни је састојак јер је место
где друштвене интеракције

и живот заједнице почињу,

а одакле се шире кроз остатак заједнице.

У нашој заједничкој кући
имамо велику трпезарију

за нас двадесетосморо и наше госте,

а заједно вечерамо три пута недељно.

Да бисмо припремили ове оброке,
имамо велику кухињу

како бисмо се могли смењивати
док кувамо једни за друге

у групама од три.

То значи да са седамнаест одраслих,

ја предводим кување једном у шест недеља.

Остала два пута се појавим
и помажем својој групи

око припрема и спремања.

А свим тим осталим ноћима

само се појавим.

Вечерам, причам са својим комшијама,

и одлазим кући након
што сам појела сластан оброк

који је припремио неко
ко пази на то што сам вегетаријанка.

Наших девет породица је намерно одабрало

алтернативни начин живљења.

Уместо да јуримо амерички сан,

где бисмо можда били отуђени
у кућама намењеним за једну породицу,

ми, уместо тога, бирамо живот у заједници

да бисмо повећали наше друштвене везе.

Тако живот у заједници почиње:

са заједничком намером

да се живи заједнички.

А намера је најважнија карактеристика

по којој се живот у заједници разликује
од било ког другог начина становања.

Иако је намеру тешко видети

или чак показати,

ја сам архитекта и не могу
а да вам не покажем још фотографија.

Ево неколико примера који илуструју

како се намера изражава

у неким од заједница које сам посетила.

Путем пажљивог избора намештаја,

осветљења, акустичких материјала
који подржавају заједничке оброке,

путем пажљивог одређивања
локације и приступа

простора за игру деце
око и унутар заједничке куће,

путем узимања у обзир величине

и расподеле места за друштвено окупљање

унутар и око заједнице како бисмо
подржавали наш свакодневни живот,

сви ови простори доприносе и повећавају

осећај комуне

у свакој заједници.

Која то реч беше? Комуна.

Комуна је високопарна реч
из области друштвених наука

која означава „дух заједништва“.

Док сам боравила
у преко 80 различитих заједница

моја мера за одређивање
духа заједништва је постала

колико често станари једу заједно.

Иако у потпуности зависи од сваке групе

колико често једу заједно,

знам неке које су заједно јеле сваке ноћи

у протеклих четрдесет година.

Знам друге

који једном или двапут месечно
кувају за заједнички оброк.

На основу својих запажања вам могу рећи

да они који чешће једу заједно

имају виши степен духа заједништва.

Испоставља се да, када једете заједно,

почињете да планирате
више заједничких активности.

Када једете заједно, делите више ствари.

Почињете да чувате децу једни другима.

Позајмљујете свој алат.
Позајмљујете кола једни другима.

Упркос свему овоме,

како моја ћерка воли да каже,

није све тако сјајно и бајно
када се живи у заједници,

а нисам ни најбоља пријатељица
са сваком особом из моје заједнице.

Имамо чак несугласице и конфликте.

Али, када живимо у заједници,
имамо намеру везану за наше односе.

Мотивисани смо да изгладимо
своје несугласице.

Остајемо у контакту, јављамо се,

искрени смо

и, када је потребно,

извињавамо се.

Скептици ће рећи да је живот у заједници
занимљив или привлачан

само веома малој групи људи.

И слажем се са тим.

Ако погледате западне културе широм света,

они који живе у заједници представљају
само незнатан проценат.

Међутим, то мора да се промени

јер наши животи зависе од тога.

Универзитет Бирмингам Јанг
је 2015. године спровео истраживање

које је указало на значајно повећање
ризика од преурањене смрти

људи који живе у отуђености.

Начелник америчке здравствене службе
прогласио је отуђеност

јавном здравственом епидемијом.

А ова епидемија
није ограничена само на САД.

Када сам раније рекла

да је живот у заједници
противотров за отуђеност,

требало је да кажем

да вам живот у заједници
може спасити живот.

Да сам докторка, рекла бих вам
да попијете два аспирина

и да ме позовете ујутру.

Али, као архитекта,

предложићу да одете
у шетњу са својим комшијом,

заједно поједете оброк

и да ме позовете за двадесет година.

Хвала.

(Аплауз)