Šta je definicija komedije? Banana. - Edison Enderson (Addison Anderson)

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/what-s-the-definition-of-comedy-banana-addison-anderson

Šta čini da se kikoćemo i podvriskujemo? U nemogućnosti da se definiše komedija se upravo nalazi njena privlačnost; definiše se kroz prkošenje definiciji. Edison Enderson oslanja se na filozofiju Anrija Bergsona i Aristotela da bi objasnio kako definicija povlači granice, dok ih komedija ruši.

Lekciju pripremio: Edison Enderson, animacija: Enton Bogati.

Šta je definicija komedije?

Mislioci i filozofi
od Platona i Aristotela

do Hobsa, Frojda i dalje,

uključujući i bilo koga
dovoljno zabludelog

da proba da objasni šalu,

razmišljali su o tome,

ali još niko nije našao odgovor.

Sreća da ste našli ovaj video
da to razjasnite.

Da biste definisali komediju,
prvo se zapitajte zašto se čini

da komedija prkosi definiciji.
Odgovor je jednostavan.

Komedija je suprostavljanje definiciji

jer njoj nekad treba prkos.

Razmislite o samoj definiciji.

Kada definišemo, korisitimo jezik

da bismo uredili stvari

koje vidimo u kovitlavom haosu postojanja.

Govorimo o značenju nečega

i uklapamo to u naš sistem pojmova.

Haos postaje kosmos.

Univerzum je preveden

u kosmološki sistem znanja

i budimo iskreni,

treba nam neki logični kosmički sled;

u suprotnom bismo imali čist haos.

Haos zna da bude naporan,

pa gradimo stvar
koju nazivamo - realnost.

Sada razmislite o logici i logosu,

taj tesni čvor između reči i istine.

Vratimo se da na kratko razmislimo
šta je smešno

jer neki kažu da je to
veoma jednostavno:

istina je smešna.

Smešno je jer je istina,

ali to je isuviše pojednostavljeno.

Mnoge laži su smešne.

Komičarska fikcija može biti smešna.

Izmišljeno besmisleno lupetanje
često je urnebesno smešno.

Na primer, prepad florp -

užasno smešno!

A mnoge istine nisu smešne.

Dva plus dva je zaista četiri,

ali ja se ne smejem zbog toga.

Možete prepričati stvarnu anegdotu,

ali vaš pratilac se možda neće nasmejati.

Pa, zašto su neke neistine
i samo neke istine smešne?

Kako su ove zabavne istine i neistine

povezane sa Istinom - velikim slovom,

kosmičkom realnošću
činjenica i definicija,

i šta čini bilo šta od njih smešnim?

Jedan Francuz bi mogao pomoći,

još jedan mislilac
koji nije definisao komediju

jer izrazito nije želeo da to uradi.

Anri Bergson je francuski filozof

koji je napisao predgovor o smehu,

rekavši da ne bi da definiše „komično”

jer je to živa stvar.

Tvrdio je da smeh ima društvenu ulogu

da uništi mehaničke neelastične principe

u ljudskom stavu i ponašanju.

Kada neko čini istu stvar uvek iznova,

ili gradi lažne slike o sebi u svetu,

ili se ne prilagođava realnosti,

jednostavno primećujući
koru banane na podu -

ovo je automatizam,

nepoznavanje neelastičnosti
sopstvenog uma,

i to je opasno,

ali i smešno,

a komično ismevanje pomaže
da se to ispravi.

Smešno je kinetička, vitalna sila

ili elan vital,

koji nam pomaže da se adaptiramo.

Bergson je razvio ideju

izučavajući smešno u
najrazličitijim stvarima.

Zastanimo ovde.

Osnova koncepta komičnosti je oprečnost

između vitalnog,
prilagodljivog čovečanstva

i dehumanizovanog automatizma.

Niz sistema vrednosti koji tvrdi
kako definiše stvarnost

može biti od tih neljudskih sila

koje komedija teži da uništi.

Vratimo se Aristotelu.

Ne „Poetici”, u kojoj je
nabacao par misli o komediji,

već „Metafizici”,

osnovnom zakonu neoprečnosti,

osnovama logike.

Kontradiktorne izjave nisu
u isto vreme tačne.

Ako je A aksiomatska izjava,

ne može biti

da su i A i suprotna A izjava tačne.

Čini se da komedija živi ovde,

da opstaje na nelogičnosti

logične kontradiktornosti
i njenim derivatima.

Smejemo se kada je red
koji projektujemo na svet

poremećen i pobijen,

kao kada je način
na koji se ponašamo suprotan istinama

o kojima ne volimo da pričamo,

ili kada su čudna zapažanja koja svi imamo

u tihoj tmini privatnih misli

izvučena u javnost kroz dobar stendap šou,

i kada mačke sviraju klavir

jer mačke koje su i ljudi na neki način

remete našu stvarnost.

Dakle, ne smejemo se samo istini;

smejemo se prijatnim,
poučnim razotkrivanjima mana,

nepodudarnostima,

preklapanjima

i čistim sukobima

u naizgled uređenom sistemu istina

koji koristimo da definišemo svet i sebe.

Kada imamo previsoko mišljenje
o svom mišljenju,

kada mislimo da su stvari tačne

samo zato što svi kažemo
da su logične i neprikosnovene,

postajemo predmet podsmeha,
a nama se igra

taj uvrnuti mali prevarant - haos.

Komedija prenosi tu destruktivnu,
poučnu razigranost,

ali nema logičnu definiciju

jer deluje na našu logiku

paralogično,

van njenih krajnjih granica.

Daleko od toga
da ima definitivnu definiciju,

ona ima beskrajnu nedovršenost.

Beskrajnost komedije je

da se bilo šta može podvrgnuti komediji.

Stoga, sve definicije stvarnosti,

posebno one koje tvrde da su univerzalne,

logične,

kosmičke,

sa velikim „i” u „Istini”,

postaju smešne.