Zašto ćemo se oslanjati na robote?

Paničari zamišljaju da će roboti jednostavno zameniti ljude na poslu. U stvari, oni mogu da postanu naši neophodni saradnici, koji bi nas rasteretili jednoličnih i mehaničkih poslova. Rodni Bruks ističe koliko bi to moglo da bude vredno s obzirom na opadanje broja radno aktivnih ljudi i porast broja penzionera. Upoznaje nas sa Baksterom, robotom pokretnih očiju i ruku osetljivih na dodir, koji bi mogao da radi i pored sve starije populacije i koji bi takođe mogao da nauči kako da im pomaže u kući.

Artur Č. Klark,

poznati pisac naučne fantastike
iz 1950-ih

je rekao: "Mi precenjujemo tehnologiju
na kratke staze

i potcenjujemo je na duge staze."

I mislim da je taj naš strah

vezan za poslove koji nestaju
zbog veštačke inteligencije i robota.

Tako precenjujemo tehnologiju
na kratke staze.

Mene brine da li ćemo dobiti tehnologiju
koja nam treba na duge staze,

jer će nas demografija zaista dovesti
do mnogih poslova koji treba da se urade

i naše društvo će morati da se gradi
na leđima gvozdenih robota u budućnosti.

Zato me plaši da nećemo imati
dovoljno robota.

A strah od gubljenja poslova
zbog tehnologije je prisutan već dugo.

Još je 1957. bio film
sa Spenserom Trejsijem i Ketrin Hepbern.

Znate kako se završio.

Spenser Trejsi je uveo kompjuter,
centralni kompjuter iz 1957.

da pomogne bibliotekarima.

Bibliotekari u kompaniji
bi odgovarali na pitanja direktora:

"Kako se zovu irvasi Dedа Mraza?"

I oni bi to potražili.

Centralni kompjuter je trebalo
da im u tome pomogne.

Naravno, od centralnih kompjutera
iz 1957. nije bilo mnogo pomoći.

Bibliotekari su se uplašili
da će njihovi poslovi nestati,

ali to se, u stvari, nije desilo.

Broj bibliotekara je rastao
još dugo posle 1957.

Sve dok internet nije ušao u igru,

s vebom i pretraživačima,

potreba za bibliotekarima nije opala.

Čini mi se da su svi iz 1957.
potpuno potcenili

nivo tehnologije koju danas svi nosimo
u rukama i po džepovima.

Možemo samo da upitamo:
"Kako se zovu irvasi Deda Mraza?",

ili bilo šta drugo i da odmah
dobijemo odgovor.

Inače, plate bibliotekara su rasle brže

od plata za druge poslove u SAD-u,
u istom tom periodu

jer su bibliotekari i kompjuteri
postali partneri.

Kompjuteri su postali sredstvo i bibliotekari
su dobili više sredstava za korišćenje

i postali su efikasniji u tom periodu.

Isto se dogodilo u kancelarijama.

U ranijim vremenima
ljudi su koristili tabele.

Tabele, na raširenim listovima papira,

su se izračunavale ručno.

A onda se pojavila ta zanimljiva stvar.

Kompjuterskom revolucijom '80-ih,

napravljeni su tabelarni programi
baš za činovnike,

ne da bi ih zamenili,

već za činovnike sposobne
da programiraju.

Tako su činovnici
postali programeri tabela.

To je povećalo njihove mogućnosti.

Nisu više morali da rade
svakodnevne proračune

već su mogli da urade mnogo više.

Danas, počinjemo da susrećemo robote
u našim životima.

Na levoj strani je IRobotov PakBot.

Kada su vojnici naišli na bombe
pored puta u Iraku i Avganistanu,

umesto da su obukli bombaška odela,
izašli i ubadali štapom,

kako su to radili sve do 2002.,

sada su slali robota.

Dakle, robot preuzima opasne poslove.

Na desnoj strani su neki TUG roboti
od kompanije "Aethon" iz Pitsburga.

Nalaze se u stotinama bolnica
širom SAD-a.

Oni odnose prljave čaršave
dole u perionicu.

Vraćaju prljave sudove u kuhinju.

Donose lekove iz apoteke.

Tako da su medicinske sestre
i niže bolničko osoblje rasterećeni

od svakodnevnog mehaničkog posla
guranja tih stvari,

da bi provodili više vremena
s pacijentima.

U stvari, roboti su postali sveprisutni
u našim životima na mnogo načina.

Ali čini mi se kada su u pitanju
fabrički roboti, da ih se ljudi plaše,

jer je opasno biti u njihovoj okolini.

Da bi ih programirali morate da razumete
6-dimenzionalne vektore i kvaternione,

a obični ljudi ne mogu
da komunicirijaju sa njima.

Mislim da je ta tehnologija
otišla pogrešnim putem.

Odvojila je radnike od tehnologije

i čini mi se da zaista moramo
da imamo u vidu tehnologiju

sa kojom obični radnici mogu
da komuniciraju.

Danas ću vam govoriti o Baksteru,
koga sam već spominjao.

Bakstera vidim kao put –
prvi talas robota

sa kojim obični ljudi mogu da komuniciraju
u industrijskom okruženju.

Dakle, Bakster je ovde gore.

Ovo je Kris Herbert
iz "Rethink Robotics-a".

Tamo imamo pokretnu traku.

I ako osvetljenje nije prejako –

Ah, ah! Evo ga.
Pokupio je predmet sa pokretne trake.

Doći će, doneće ga ovamo
i spustiće ga.

I onda će se vratiti
da bi uzeo drugi predmet.

Interesantno je da Bakster
ima pomalo osnovnog zdravog razuma.

Usput, šta se dešava s očima?

Oči su tamo na ekranu.

Oči gledaju u pravcu
u kome će se robot kretati.

Osoba koja komunicira sa robotom

zna kuda će ići i nije
iznenađena njegovim kretanjem.

Ovde je Kris uzeo predmet
iz njegove ruke,

a Bakster nije otišao
i pokušao da ga spusti;

već se vratio, shvativši
da mora uzeti još jedan.

Ima malo osnovnog zdravog razuma,
kreće se i skuplja predmete.

Sa Baksterom se može
bezbedno komunicirati.

To ne biste želeli da radite
sa sadašnjim industrijskim robotom.

No Bakster vas neće povrediti.

On oseća silu,
razume da je Kris tamo

i ne gura ga i ne povređuje ga.

Ipak, čini mi se da je najinteresantniji
Baksterov korisnički interfejs.

Sada će ga Kris dohvatiti
za drugu ruku.

Kada mu dohvati ruku, on je u modalitetu
nulte sile kompenzovane gravitacijom

i na ekranu se pojavi grafika.

Na levoj strani ekrana vidite ikone
za desnu ruku.

Kris će mu staviti nešto u ruku,
robot će to doneti ovamo

i pritiskom na dugme
pustiće to iz ruke.

I robot razmišlja: "Ah, mora da je mislio
da ću spustiti taj predmet."

Tada se upali mala ikona tamo.

Kris mu skuplja prste,

a robot zaključuje:
"Ah, želite da podignem predmet."

Tada se upali zelena ikona tamo.

Kris će označiti područje
u kome će robot da skuplja predmete.

Samo ih premešta okolo i robot shvata
da je to područje za traženje.

Nije morao da to izabere na meniju.

I sada će otići i vežbaće
vizuelnu pojavu tog predmeta,

dok mi nastavljamo s govorom.

Kako nastavljamo ovde,

reći ću vam kako to izgleda
u fabrikama.

Ove robote otpremamo svaki dan

u fabrike širom zemlje.

Ovo je Mildred.

Mildred je fabrička radnica
iz Konektikata.

Radi na traci preko 20 godina.

Sat vremena nakon što je videla svog
prvog industrijskog robota,

programirala ga je
da obavlja neke poslove u fabrici.

Zaključila je
da joj se roboti zaista sviđaju.

I robot je radio njene pređašnje,
jednostavne i ponavljajuće poslove.

Sada ima robota koji to radi.

Kada smo prvi put bili na razgovoru
sa ljudima u fabrikama

o tome kako da postignemo bolju
komunikaciju između robota i njih,

jedno od pitanja
koje smo im postavili bilo je:

"Da li želite da vaša deca
rade u fabrici?"

Univerzalni odgovor je bio:
"Ne, želim bolji posao za svoju decu".

Rezultat toga je
da je Mildred tipična

današnja fabrička radnica u SAD.

Oni su stariji i biće još stariji.

Nema mnogo mladih ljudi
zaposlenih u fabrici.

Pošto im njihovi zadaci
postaju sve tegobniji

moramo im dati sredstva
s kojima će moći sarađivati,

tako da bi roboti
mogli biti deo rešenja,

da mogu da nastave s radom
i mi sa proizvodnjom u SAD.

Naša vizija je da Mildred,
radnica na traci,

postane Mildred – trener robota.

Ona podiže svoju ulogu,

kao što su činovnici u '80-im
povisili svoju ulogu.

Ne dajemo im sredstva koja moraju
da uče godinama da bi ih korisitili,

već njihov način rada
mogu da nauče u par minuta.

Postoje dve velike zakonitosti
koje su svojevoljne, ali neizbežne.

To su klimatske promene
i demografija.

Demografija će zaista
promeniti naš svet.

Ovo je procenat odraslih
koji su u radnim godinama.

Malo više se spustio
u poslednjih 40 godina.

U narednih 40 godina to će se
dramatično promeniti, čak i u Kini.

Procenat odraslih u radnim godinama
dramatično opada.

Posmatrano s druge strane,
broj penzionera brzo raste

kako "bebi-bumeri" stižu
do godina za penziju.

To znači da će biti više ljudi
s manje novca za socijalnu sigurnost

u borbi za usluge.

Ali više od toga,
što smo stariji postajemo slabiji

i ne možemo da obavljamo
sve ranije uobičajene zadatke.

Ukoliko pogledamo statistike
o starosti negovatelja,

oni su sve stariji.

To se statistički dešava
upravo sada.

Povećavanjem starije populacije
i sve starijih penzionera,

biće sve manje ljudi
da se o njima brinu.

Zato mislim da ćemo stvarno morati
da imamo robote da nam pomažu.

Ne mislim na robota
u smislu saputnika.

Mislim na robote koji rade stvari
koje obično sami obavljamo,

a koje nam postaju
napornije u starosti.

Nošenje namirnica u i iz auta,
uz stepenice, do kuhinje

ili čak, kad postanemo mnogo stariji,

vožnja naših automobila
radi odlaska u posete.

Mislim da robotika daje ljudima
mogućnost dostojanstvene starosti

ako imamo rešenu kontrolu robota.

Oni ne moraju da se oslanjaju na ljude
kojih je sve manje, da im pomažu.

Zaista mislim
da ćemo više vremena provoditi

sa robotima kao što je Bakster

i da ćemo raditi sa robotima kao Bakster
u svakodnevnom životu. I da ćemo –

Evo, Bakster, dobro je.

I da ćemo se svi oslanjati na robote
u sledećih 40 godina

koji će biti deo
našeg svakodnevnog života.

Hvala, puno.

(Aplauz)