U slavu usporenosti

Novinar Karl Onore veruje da isticanje brzine Zapadnog sveta uništava zdravlje, produktivnost i kvalitet života. Ali javlja se otpor, pri čemu obični ljudi počinju da pritiskaju kočnicu u svom modernom načinu življenja.

Hteo bih da krenem od zapažanja da,

ako sam nešto naučio u prošloj godini,

to je da je najveća ironija

izdavanja knjige o usporavanju

to da moraš da je promovišeš veoma brzo.

Dobar deo vremena ovih dana provodim

jureći od grada do grada,
od studija do studija,

sa intervjua na intervju,

predstavljajući knjigu u delovima.

Zato što ovih dana
svi žele da znaju kako da uspore,

ali žele da saznaju kako da uspore
veoma brzo. Tako da...

Radio sam skoro reklamu na Si-En-Enu

gde sam u stvari proveo više vremena
u šminkernici nego u etru.

Mislim da to ne iznenađuje, zar ne?

Zato što je to svet u kome živimo danas,

svet u ubrzanju.

Svet opsednut brzinom,

time da se sve uradi brže,

da se natrpa sve više u sve manje vremena.

Svaki trenutak dana izgleda
kao trka sa vremenom.

Da pozajmim rečenicu Keri Fišer,

koja je i u mojoj biografiji;
spomenuću je opet -

„Ovih dana i trenutno zadovoljstvo
traje predugo.“ (Smeh)

Ako razmislite o tome kako pokušavamo
da poboljšamo stvari, šta uradimo?

Ubrzamo ih, je l'? Nekada smo zvali,
sada je tu brzo pozivanje.

Čitali smo; sada brzo čitamo.
Šetali smo; sada brzo šetamo.

Naravno, nekada smo išli na sastanke,
sada su tu brzi sastanci.

Čak i one stvari
koje su po svojoj prirodi spore -

mi pokušavamo i njih da ubrzamo.

Skoro sam bio u Njujorku
i prolazio sam pored teretane

u čijem izlogu je bio oglas
za novi večernji kurs.

A bio je za, pogađate, brzu jogu.

Idealno rešenje za profesionalce
sa manjkom vremena

koji žele da urade pozdrav suncu,

ali žele da odvoje samo 20 minuta za to.

Hoću da kažem, ovo su ekstremni primeri,

zabavni su i dobro je nasmejati im se.

Ali postoji veoma ozbiljan problem,

i mislim da u svakodnevnoj žurbi,

često gubimo iz vida štetu

koju nam ovaj život u jurnjavi čini.

Toliko smo uronjeni u ovu kulturu ubrzanja

da skoro i ne primetimo koliko uzima maha

u svakom aspektu naših života -

našem zdravlju, ishrani, poslu,

odnosima, okolini i našoj zajednici.

Ponekad je potreban neki znak, zar ne,

da nas upozori na činjenicu
da žurimo kroz život, umesto da ga živimo;

da živimo brz život, umesto dobrog života.

Mislim da se kod mnogih ljudi
taj znak javi u vidu bolesti.

Znate, iscrpljenje, ili telo najzad kaže:

„Ne mogu više da podnesem“, i preda se.

Ili možda veza propadne

zato što nismo imali vremena,
strpljenja ili smirenosti

da budemo sa drugom osobom,
da je saslušamo.

Moj znak se pojavio kada sam počeo

da čitam sinu priče za laku noć,

i video sam da bih na kraju dana

otišao u njegovu sobu
i jednostavno nisam mogao da usporim -

čitao bih „Mačku u šeširu“ brzo.

Preskakao bih red ovde,

paragraf ovde, ponekad celu stranu,

a naravno, moj dečak je znao
celu knjigu, i svađali bismo se.

I ono što je trebalo da bude
najopušteniji, najprisniji,

najnežniji trenutak dana,

kada otac sedne da čita sinu,

je umesto toga postao ljuta bitka volja,

sukob moje brzine

i njegove sporosti.

I ovo je trajalo neko vreme,

dok nisam naišao na članak u novinama

sa savetima za brze ljude
o tome kako uštedeti vreme.

Jedan od njih je upućivao
na knjige koje se zovu

„Jednominutne priče za laku noć“.

Sada uzmičem izgovarajući te reči,

ali moja reakcija tada je bila drugačija.

Moj prvi instinkt je bio da kažem:

„Aleluja - kakva dobra ideja!

Ovako nešto sam tražio
da ubrzam vreme za spavanje još više.“

Ali srećom, kliknulo mi je u glavi
i moja sledeća reakcija je bila drugačija.

Zastao sam i zamislio se:

„Vau - da li je stvarno došlo do ovoga?

Da li sam toliko u žurbi da sam spreman

da uvalim svom sinu
ubrzanu verziju na kraju dana?“

Sklonio sam novine -

ukrcavao sam se na avion -

seo sam i uradio nešto
što nisam odavno - a to je ništa.

Samo sam razmišljao,
razmišljao dugo i naporno.

Do izlaska iz aviona, poželeo sam
da da uradim nešto u vezi sa tim.

Želeo sam da istražim
celu ovu ubrzanu kulturu

i šta ona to radi meni i svima ostalima.

Imao sam dva pitanja u glavi.

Prvo je bilo: kako smo postali
tako ubrzani?

A drugo je: da li moguće,

ili čak poželjno, da usporimo?

Ako razmislite o tome
kako je svet postao brz,

uobičajeni osumnjičeni se javljaju.

Pomislite, znate, na urbanizaciju,

materijalizam, radno mesto, tehnologiju.

Ali mislim da, ako razložite te sile,

dođete do onoga što bi mogao
biti jači pokretač, suština pitanja,

a to je kako razmišljamo o samom vremenu.

U drugim kulturama, vreme je ciklično.

Sagledavaju ga kao da se kreće u velikim,

laganim krugovima.

Uvek se obnavlja i regeneriše.

Dok je na zapadu vreme linearno.

To je konačan izvor;

stalno presušuje.

Ili ga iskoristiš, ili ga izgubiš.

„Vreme je novac“, kao što je rekao
Bendžamin Frenklin.

Ono što nam to radi na psihološkom nivou
je da stvara jednačinu.

Vremena ima malo, i šta mi radimo?

Pa, ubrzamo se, zar ne?

Pokušamo da radimo što više
za manje vremena.

Pretvaramo svaki trenutak dana

u trku do linije cilja -

do linije cilja do koje,
uzgred, nikad ne dođemo,

ali koja je, ipak, linija cilja.

Pretpostavljam da je pitanje

da li se možemo osloboditi
takvog načina razmišljanja?

Srećom, odgovor je da, jer otkrio sam,
promatrajući oko sebe,

da postoji globalni otpor
prema ovoj kulturi

koja nam kaže da je brže uvek bolje
i da je zauzeto najbolje.

Širom sveta ljudi čine nezamislivo:

usporavaju i otkrivaju da,

iako je uobičajeno mišljenje
da ako usporiš, postaješ beskoristan,

ispostavlja se da je suprotno tačno:

da usporavanjem u pravim trenutcima

ljudi shvataju da sve rade bolje.

Bolje se hrane, bolje vode ljubav,
bolje vežbaju, bolje rade, bolje žive.

I u takvom metežu

trenutaka, mesta i dela ubrzanja,

leži ono što mnogi ljudi danas nazivaju

„internacionalni pokret usporavanja“.

A sada, ako mi dozvolite
jedan mali licemerni čin,

daću vam veoma brz pregled
šta se dešava u pokretu usporavanja.

Kada pomislite na hranu,

mnogi od vas su čuli
za pokret spore hrane.

Pokrenut je u Italiji,
ali se proširio svuda,

i sada broji 100 000 članova u 50 zemalja.

Vodi se veoma jednostavnom
i razumnom porukom,

a to je da imamo više zadovoljstva
i bolje zdravlje od hrane

kada je uzgajamo, kuvamo
i konzumiramo umerenim tempom.

Takođe mislim da ekspanzija
pokreta organskog uzgoja

i preporod pijaca
predstavljaju dodatne ilustracije

činjenice da su ljudi očajni da pobegnu

od jedenja, kuvanja i negovanja hrane

po industrijskim merilima.

Žele da se vrate na sporiji ritam.

Iz pokreta spore hrane je proizašlo
nešto što se zove pokret sporih gradova,

koji je počeo u Italiji,
ali se proširio širom Evrope i dalje.

U ovim gradovima

dolaze do novih rešenja
za organizaciju urbanih krajeva,

tako da su ljudi ohrabreni da uspore,

uživaju u okolini i povežu se sa drugima.

Tako da možda ograniče saobraćaj,

postave neku klupu u parku
ili neku zelenu površinu.

Na neki način, ove promene
doprinose više nego zbir njihovih delova,

zato što kada spori grad
zvanično postane spori grad,

to je nešto kao filozofska objava.

Ona ostatku sveta
i ljudima u tom gradu kaže

da verujemo da u 21. veku

usporenost ima svoju ulogu.

U medicini,

mislim da su mnogi ljudi razočarani
mišljenjem o brzoj popravci

koji se može naći
u tradicionalnoj medicini.

Milioni njih širom sveta se okreću

dodatnim i alternativnim oblicima lečenja,

koji prodiru u neki sporiji,
nežniji, celovitiji oblik lečenja.

Očigledno je da ima protivnika
ovih dopunskih terapija,

i ja lično ne verujem da će kafeni klistir

ikada, znate, dobiti opšte odobravanje.

Ali neki drugi tretmani

kao što je akupunktura i masaža,
pa čak i samo opuštanje,

očigledno imaju neku vrstu koristi.

Najprestižniji medicinski fakulteti svuda

počinju da proučavaju sve ovo
da bi otkrili kako funkcioniše

i šta možemo naučiti iz toga.

Seks. Ima toliko puno brzog seksa
svuda, zar ne?

Dolazio sam -

pa - šala nije namerna.

Išao sam, recimo, sporo ka Oksfordu,

pogledao sam ka kiosku i video časopis,

muški časopis, a naslov je bio:

„Kako da dovedete svoju partnerku
do orgazma za 30 sekundi“.

Tako da, znate, čak i seks
je pod štopericom ovih dana.

I, znate,

i ja volim na brzinu kao i svako drugi,

ali mislim da mnogo toga može da se dobije

od sporog seksa -
od usporavanja u spavaćoj sobi.

Znate, udubite se u to -

te duboke, psihološke,
emotivne, duhovne struje,

i dobijete bolji orgazam sa dodatkom.

Možete da dobijete više muzike
za manje para, da tako kažemo.

Mislim, Pointer Sisters
su najbolje to rekle, zar ne,

kada su pevale pohvale
„ljubavniku sa sporom rukom“.

Svi smo se smejali Stingu
pre nekoliko godina

kada je počeo sa tantričkim seksom,

ali nekoliko godina kasnije
i sada možete naći parove svih doba

kako jure na radionice,

ili možda sami
u svojim spavaćim sobama,

pronalaze načine da zakoče
i upražnjavaju bolji seks.

I naravno, u Italiji gde -

mislim, Italijani izgleda da uvek znaju
gde da nađu zadovoljstvo -

pokrenuli su zvanični pokret sporog seksa.

Radno mesto.

Širom većine sveta -

sa izuzetkom Severne Amerike -

radno vreme se smanjuje.

Evropa je primer toga,

i ljudi pronalaze da se kvalitet
njihovog života poboljša kada rade manje,

a takođe im i produktivnost
po satu bude bolja.

Očigledno je da ima problema

sa radnom nedeljom
od 35 sati u Francuskoj -

previše, prerano, previše strogo.

Ali ostale zemlje u Evropi,
posebno nordijske zemlje,

pokazuju da je moguće

imati neverovatno dobru ekonomiju

a da se čovek ne ubija od posla.

Norveška, Švedska, Danska i Finska
se sada svrstavaju

među šest najkonkurentnih
nacija na planeti,

a oni rade toliko sati

da bi prosečan Amerikanac
plakao od zavisti.

Ako idete iznad nivoa zemalja,

na mikro nivou kompanija,

sve više njih shvata
da moraju da dozvole osoblju

da rade manje sati
ili da se samo isključe -

da odu na pauzu za ručak
ili da sednu u tihoj prostoriji,

da isključe telefone
i laptopove - vi pozadi -

mobilne telefone,

tokom radnog dana ili vikendom,
da bi imali vremena da napune baterije

i da bi mozak mogao da uroni
u taj neki kreativni način razmišljanja.

Ipak, ovih dana nisu samo odrasli
ti koji previše rade, zar ne?

Tu su i deca, takođe.

Ja imam 37 godina i moje detinjstvo
je bilo do sredine '80-ih.

Posmatram decu danas
i oduševljen sam kako oni

trče unaokolo sa više domaćih zadataka,

više privatnih časova
i dodatnih aktivnosti

nego što smo mogli da zamislimo
u generaciji pre toga.

Neki od srceparajućih imejlova

koje dobijam na svom sajtu

su u stvari od adolescenata

koji lebde na ivici iznemoglosti,

moleći me da pišem njihovim roditeljima,

da im pomognem da uspore,

da im pomognem da siđu
sa te pokretne trake u punom gasu.

Ali srećom, postoji otpor i kod roditelja,
pa možete naći, znate,

da se gradovi u Americi sada okupljaju
i zabranjuju dodatne aktivnosti

na određeni dan u mesecu,

tako da bi ljudi mogli da se opuste,
uživaju sa svojim porodicama i uspore.

Domaći zadaci su druga stvar.

Postoje zabrane domaćih zadataka

koje se pojavljuju širom razvijenog sveta

u školama koje su gomilale
domaće zadatke godinama,

a sada otkrivaju
da manje može da bude više.

Tako je postojao slučaj u Škotskoj skoro

gde je uspešna privatna škola

zabranila domaće zadatke

za sve ispod 13 godina,

a uspešni roditelji su poludeli i rekli:

„Kako to - naša deca će pasti“ -
direktor je rekao:

„Ne, ne, vaša deca
treba da uspore na kraju dana.“

Baš prethodnog meseca,
rezultati ispita su stigli,

i u matematici i nauci,
ocene su porasle za 20 procenata

u proseku prošle godine.

Mislim da je značajno
da elitni univerziteti,

koji se često navode kao razlog

zašto ljudi toliko guraju
i forsiraju svoju decu,

počinju da uviđaju da kalibar studenata
koji im dolaze opada.

Ova deca imaju odlične ocene;

imaju CV-e pretrpane
dodatnim aktivnostima,

toliko da vam oči zasuze.

Ali im fali iskre; fali im sposobnost
da misle kreativno i drugačije -

ne znaju kako da sanjaju.

Tako da ove prestižne škole,
Oksford i Kembridž i ostali,

šalju poruke roditeljima i studentima
da moraju da malo nagaze kočnicu.

A na Harvardu, na primer,

šalju pismo studentima - brucošima -

u kom navode da će oni dobiti
mnogo više od života i od Harvarda,

ako nagaze kočnice, ako rade manje,

ali daju vreme stvarima,
vreme koje je potrebno za to,

da bi uživali u njima i radovali im se.

Čak i ako nekad ne rade baš ništa.

A to pismo se zove - što je veoma važno -

„Uspori!“ - sa znakom uzvika na kraju.

Dakle, gde god pogledate,
poruka je, čini mi se, ista:

da je manje često više,

da je sporije veoma često bolje.

Ali ipak, naravno,
nije tako lako usporiti, zar ne?

Mislim, čuli ste da sam dobio
kaznu za brzu vožnju

dok sam istraživao za knjigu
o koristima usporavanja,

i to je tačno, ali to nije sve.

Bio sam na putu na večeru

koju je u to vreme održavao
pokret spore hrane.

Da nesreća bude veća,
dobio sam kaznu u Italiji.

A ako se iko od vas nekad vozio
italijanskim auto-putem,

imate prilično dobru sliku
koliko sam brzo išao.

(Smeh)

Ali zašto je toliko teško usporiti?

Mislim da postoje različiti razlozi.

Jedan je da je brzina zabavna,
znate, brzina je seksi.

To je taj nalet adrenalina.
Teško je odreći ga se.

Mislim da postoji
neka metafizička dimenzija -

da brzina postaje način da se odbranimo
od većih, dubljih pitanja.

Punimo glave zabavom i zauzetošću
da ne bismo morali da postavljamo pitanja

da li sam dobro, da li sam srećan,
da li moja deca odrastaju na pravi način.

Da li političari donose
dobre odluke u moje ime?

Drugi razlog - iako, možda, najmoćniji -

zašto nam je teško da usporimo
je kulturni tabu

koji smo stvorili protiv usporavanja.

„Sporo“ je ružna reč u našoj kulturi.

To je izraz za „lenj“, „zabušant“,

za nekoga ko odustaje.

Znate, „on je malo spor.“

U stvari je sinonim za „glup“.

Svrha pokreta usporavanja,

ili njegov glavni cilj
je da se pozabavi tim tabuom

i da kaže da jeste,

ponekad usporavanje nije rešenje,

da postoji nešto
što je „loše usporavanje“.

Znate, zaglavio sam na putu M25,

koji je obilaznica oko Londona, skoro,
i proveo tri i po sata tamo.

Mogu vam reći,
to je stvarno loše usporavanje.

Ali nova ideja,

revolucionarna ideja pokreta usporavanja,

je da postoji i nešto
što je „dobro usporavanje“.

Dobro usporavanje je, znate,
odvojiti vreme za obrok sa porodicom,

sa isključenim TV-om.

Ili odvojiti vreme da sagledate problem
iz svih uglova u kancelariji

da biste doneli najbolju odluku na poslu.

Ili jednostavno
samo odvojiti vreme da usporite

i uživate u životu.

Jedna od stvari za koju sam otkrio
da je najpodsticajnija

u vezi sa svim ovim stvarima
koje su desile oko knjige otkad je izašla,

je reakcija na nju.

Znao sam, kada moja knjiga
o usporavanju izađe,

da će je dobro prihvatiti
pristalice Nju ejdža,

ali je takođe primljena,
sa velikim oduševljenjem,

u korporativnom svetu poslovnih medija,

ali i u velikim kompanijama
i vodećim organizacijama.

Zato što ljudi na čelu,
ljudi kao što ste vi, mislim,

počinju da shvataju da postoji
previše brzine u sistemu,

da postoji previše zauzetosti
i da je vreme da se pronađe

ili da se vrati ta davno izgubljena
veština menjanja brzina.

Još jedan ohrabrujući znak, mislim,

je da ova ideja nije prihvaćena
samo u razvijenim zemljama.

U zemljama u razvoju,

u zemljama koje su na ivici
da naprave taj korak

ka prvoklasnom statusu - Kina, Brazil,
Tajland, Poljska i tako dalje -

ove zemlje su prigrlile
ideju pokreta usporenja,

mnogi ljudi u njima, i u toku je debata
u njihovim medijima i na ulici.

Zato što oni gledaju ka Zapadu, i kažu:

„Pa, sviđa nam se taj aspekt
onoga što imate,

ali nismo baš sigurni što se ovog tiče.“

Posle svega rečenog,

da li je to moguće?

To je u stvari glavno pitanje
pred nama danas.

Da li je moguće usporiti?

Srećan sam što mogu da vam kažem

da je odgovor glasno „da“.

Predstavljam sebe kao eksponat A,

kao nekakvog popravljenog
i rehabilitovanog brzinoholičara.

I dalje volim brzinu.

Znate, živim u Londonu, radim kao novinar,

uživam u brzini, žurbi

i adrenalinskom naletu
koji proističe iz njih.

Igram skvoš i hokej na ledu,
dva veoma brza sporta,

i ne bih ih se odrekao ni za šta na svetu.

Ali sam takođe, tokom ovih godinu dana,

stupio u kontakt
sa mojom unutrašnjom kornjačom.

(Smeh)

A to znači da više

ne preopterećujem sebe bespotrebno.

Moj uobičajeni način funkcionisanja
više nije brzinoholičarski.

Više ne čujem

kočiju vremena kako se približava,

ili bar ne toliko kao ranije.

Čujem je upravo sada,
jer vidim da mi vreme ističe.

Ishod svega toga

je da se u stvari osećam
mnogo srećnije, zdravije,

produktivnije nego ikada pre.

Osećam kao da živim svoj život

umesto da samo jurcam kroz njega.

I možda, najvažnije merilo uspeha ovoga

je da osećam da su moji odnosi sa drugima
mnogo produbljeniji, bogatiji, jači.

Za mene će, pretpostavljam, pravi test
da li će ovo delovati i šta će značiti,

uvek biti priče za laku noć,

jer odatle je na neki način
putovanje i krenulo.

Tu je vest takođe ružičasta.

Znate, na kraju dana,
odem u sobu svog sina.

Ne nosim sat. Ugasim kompjuter,
da ne čujem imejl kako odzvanja u inboksu,

samo se prilagodim
njegovoj brzini i čitamo.

A pošto deca imaju
svoj tempo i unutrašnji sat,

oni nemaju kvalitetno vreme,

gde zakažete 10 minuta
da vam se oni otvore.

Potrebno im je da se krećete
u njihovom ritmu.

Desi se da nakon 10 minuta priče
moj sin iznenada kaže:

„Znaš, nešto se desilo
danas na igralištu što me muči.“

I onda bismo nastavili razgovor o tome.

Sada vidim da su priče za laku noć

nekada bile obaveza na mojoj listi,
nešto čega sam se užasavao,

jer je bilo sporo, a ja sam morao
da odradim to brzo.

Postalo je moja nagrada na kraju dana,

nešto što stvarno negujem.

I imam na neki način holivudski kraj
mog govora ovog popodneva,

koji glasi ovako nekako.

Pre nekoliko meseci, spremao sam se
da idem na još jednu turneju,

i torbe su mi bile spakovane.

Bio sam dole kod ulaznih vrata
i čekao sam taksi,

a moj sin je sišao niz stepenice
i napravio je čestitku za mene.

Nosio ju je. Uzeo je i zalepio
dve kartice, slične ovim,

i stavio je nalepnicu
svog omiljenog lika, Tintina, napred.

I rekao mi je,

to jest, dao mi je to i ja sam pročitao,

a pisalo je: „Tati,
s ljubavlju, Bendžamin.“

Pomislio sam: „O, to je baš lepo.

Da li je to čestitka za sreću na turneji?“

A on je rekao: „Ne, ne, tata,
to je čestitka

zato što najbolje čitaš
priče za laku noć.“

I pomislio sam: „Da, znate,
ovo sa usporavanjem zaista deluje.“

Hvala puno.