Zašto je pozorište od suštinskog značaja za demokratiju

Istina proisitče iz sudara različitih ideja, a pozorište igra ključnu ulogu u pokazivanju te istine, kaže legendarni umetnički direktor Oskar Justis. U ovom snažnom govoru, Justis iznosi svoj plan da sasluša i dopre do ljudi u mestima širom SAD-a kojima je pozorište, poput mnogih drugih institucija, okrenulo leđa - poput deindustrijalizovanog Pojasa rđe. „Naša dužnost je da pokažemo viziju Amerike koja prikazuje ne samo to ko smo svi mi pojedinačno, već i koja nas zakiva nazad u zajedništvo koje moramo da budemo“, kaže Justis. „To je ono što bi pozorište trebalo da radi.“

Pozorište je važno
zato što je demokratija važna.

Pozorište je suštinski
umetnički oblik demokratije,

a to znamo jer su oboje
rođeni u istom gradu.

U kasnom VI veku pre nove ere,

ideja o zapadnoj demokratiji je rođena.

Radilo se, naravno,

o krajnje parcijalnoj
i faličnoj demokratiji,

ali zamisao da bi moć trebalo da proizlazi
iz saglasnosti onih kojima se vlada,

da bi moć trebalo da potiče
sa dna ka vrhu,

a ne obrnuto,

rođena je u toj deceniji.

A u toj istoj deceniji, neko -
legenda kaže neko po imenu Tespid -

izumeo je ideju dijaloga.

Šta znači izumeti dijalog?

Pa, znamo da je
dionizijski festival okupljao

sve građane Atine

na padini Akropolja,

i slušali bi muziku, posmatrali bi ples

i pripovedali bi im priče
kao deo dionizijskog festivala.

A pripovedanje je prilično nalik
onome što se trenutno dešava:

stojim ovde gore,

centralni sam autoritet

i razgovaram s vama.

A vi sedite zavaljeni
i primate ono što vam govorim.

I možete da se ne slažete s tim, možete
da me smatrate za nepodnšljivu budalu,

možete da se na smrt dosađujete,

ali taj dijalog se uglavnom
dešava u vašoj sopstvenoj glavi.

Ali, šta se desi ako se,
umesto da ja govorim vama,

a Tepsid se dosetio ovoga,

prosto okrenem za 90 stepeni nalevo

i razgovaram sa drugom osobom
koja je na sceni sa mnom?

Sve se menja

jer u tom trenutku ja ne posedujem istinu;

ja sam lik sa mišljenjem.

I razgovaram s nekim drugim.

I znate šta?

Ta druga osoba takođe ima mišljenje,

a, setite se, radi se o drami,
sukobu - druga osoba se ne slaže sa mnom.

Imamo sukob između dve tačke gledišta.

A teza iza toga glasi
da istina jedino može da izraste

iz sukoba različitih tački gledišta.

Istinu ne poseduje bilo koji pojedinac.

A ako verujete u demokratiju,
morate da verujete u to.

Ako ne verujete u to,
autokrata ste koji trpi demokratiju.

Međutim, to je osnovna teza demokratije,

da sukob različitih
tačaka gledišta vodi do istine.

Šta se još dešava?

Ne tražim od vas da sedite zavaljeni

i da me slušate.

Tražim od vas da se nagnete napred

i zamislite moju tačku gledišta -

kako ovo izgleda meni
i kakav je osećaj biti lik kao ja.

A onda tražim od vas
da promenite mišljenje

i da zamislite kako se oseća
druga osoba koja govori.

Tražim od vas da ispoljite empatiju.

A zamisao da istina potiče
iz sudara različitih ideja

i emotivna snaga empatije

su nužna sredstva
za demokratsku pripadnost.

Šta se još dešava?

Uistinu, treća stvar ste vi,

sama zajednica, publika.

A znate iz ličnog iskustva
da, kada pođete u bioskop,

ušetate u bioskopsku salu,
a ako je prazna, oduševljeni ste,

jer se ništa neće preprečiti
između vas i filma.

Možete da se razbaškarite,
podignete noge preko sedišta,

jedete kokice i prosto uživate.

Međutim, ako ušetate u pozorište

i vidite da je sala polupuna,

pokunjite se.

Istog trena se razočarate

jer bili toga svesni ili ne,

došli ste u to pozorište

kako biste bili deo publike.

Došli ste radi kolektivnog iskustva

smejanja zajedno, plakanja zajedno,
zaustavljanja daha zajedno

zbog onoga što sledi.

Možda ste ušetali u pozorište
kao pojedinačni potrošač,

ali ako pozorište odradi svoj posao,

išetali ste sa utiskom
sebe kao dela celine,

dela zajednice.

To je ugrađeno u DNK
mog umetničkog oblika.

Dve i po hiljade godina kasnije,
Džo Pap je odlučio

da kultura treba da pripada svima
u Sjedinjenim Američkim Državama

i da je njegova dužnost
da pokuša da ostvari to obećanje.

Osnovao je „Besplatnog Šekspira u parku“.

A „Besplatni Šekspir u parku“
je zasnovan na krajnje prostoj ideji,

ideji da bi najbolje pozorište,
najbolja umetnost koju možemo da stvorimo

trebalo da je za sve i da pripada svima,

i dan-danas

svake letnje večeri u Central parku

poređa se 2 000 ljudi

kako bi posmatrali najbolje pozorište
koje možemo da pružimo besplatno.

Ne radi se o komercijalnoj razmeni.

Godine 1967, 13 godina
nakon što je to shvatio,

shvatio je još nešto,

a to je da demokratski krug
nije bio dovršen

pukim pružanjem klasika narodu.

Zapravo smo morali da dozvolimo ljudima
da stvaraju sopstvene klasike

i da preuzmu scenu.

Pa je 1967. godine

Džo otvorio Narodno pozorište
u centru Njujorka na Astor plejsu,

a prva predstava koju je producirao
je bila svetska premijera „Kose“.

To je prva stvar koju je ikad
postavio, a da nije Šekspir.

Klajv Barns iz „Tajmsa“ je rekao
da se činilo kao da je g. Pap uzeo metlu

i pomeo sve otpatke sa ulica u Ist Vilidžu

na scenu Narodnog.

(Smeh)

Nije to mislio kao kompliment,

ali Džo je izjavu stavio u predvorje;
bio je silno ponosan na nju.

(Smeh) (Aplauz)

A ono što je Narodno pozoriše postiglo
narednih godina sjajnim predstavama poput:

„Za obojene devojke koje su razmatrale
samoubistvo / Kad je duga dovoljna“,

„Stih napeva",

i - ovo je najizvanredniji primer
kog mogu da se setim:

divlji izliv besa Lerija Kramera
o krizi zbog side:

„Normalno srce".

Jer kad je Džo izveo
tu predstavu 1985. godine,

više informacija o sidi je bilo

u kritici Frenka Riča iz „Njujork Tajmsa“

nego što je „Njujork Tajms“ objavio o tome
u prethodne četiri godine.

Leri je zapravo menjao dijalog o sidi,

pišući ovu dramu,

a Džo producirajući je.

Blagosloven sam sudelovanjem i radom
na „Anđelima u Americi“ Tonija Kušnera,

a radeći na toj predstavi,
kao i na „Normalnom srcu",

mogli smo da vidimo
kako se kultura menja,

a za to nije krivo bilo pozorište,

ali pozorište je odradilo svoj deo

da bi se izmenilo značenje
toga kako je biti gej u SAD-u.

I ja sam beskrajno ponosan na to.

(Aplauz)

Kada sam 2005. godine preuzeo
Džoov stari posao u Narodnom,

shvatio sam da je jedan od naših problema
to što smo žrtva sopstvenog uspeha,

a to je: „Šekspir u parku“ je osnovan
kao pristupni program,

a trenutno se radi o jednoj od karata
koje je najteže nabaviti u Njujorku.

Ljudi spavaju napolju po dve noći
da bi pribavili te karte.

Šta se postizalo time?

To je eliminisalo 98 procenata populacije

od samog razmatranja da prisustvuju.

Pa smo nanovo osnovali pokretne jedinice

i nosili smo „Šekspira“ u zatvore,
u prihvatilišta za beskućnike,

u mesne zajednice
u svih pet delova Njujorka,

pa čak i u Nju Džerzi i okrug Vestčester.

A program nam je dokazao nešto
što smo intuitivno znali:

potreba ljudi za pozorištem
je jednako moćna

kao i žudnja za hranom ili pićem.

Program je postigao neverovatan uspeh
i nastavili smo ga.

A zatim je tu bila još jedna prepreka
za koju smo shvatili da je ne savlađujemo,

a radi se o prepreci učestvovanja.

A zamisao, rekli smo, glasi:

kako da pretvorimo pozorište
iz robe, predmeta,

nazad u ono što ono jeste -

skup odnosa među ljudima?

I pod vođstvom sjajnog Lira Debesonea,

započeli smo program Narodnog dela,

koji sada svakog leta producira

te beskrajne šekspirovske
muzičke svečanosti,

gde glumci i muzičari,
dobitnici nagrade Toni,

stoje rame uz rame
sa dadiljama i kućnim pomoćnicima

i vojnim veteranima,
a od skora i sa zatvorenicima;

amateri i profesionalci

nastupaju zajedno na istoj sceni.

I nije to tek sjajan socijalni program;

radi se o najboljoj
umetnosti koju izvodimo.

A njena teza je da umetnost nije nešto

što poseduje nekolicina.

Umetnost je urođena
nama kao ljudskim bićima.

Samo što neki od nas uspeju
da je upražnjavaju mnogo više u životu.

A onda povremeno -

(Aplauz)

dobijete čudo poput „Hamiltona“,

Lin Manuelovu izvanrednu novu verziju
priče o osnivanju ove države

kroz oči jedinog oca osnivača
koji je bio imigrantsko kopile i siroče

iz Zapadnih Indija.

A Lin je radio

baš ono što i Šekspir.

Uzimao je glasove naroda, jezik naroda,

uzvisivao ga je do stiha,

a radeći to

oplemenjivao je jezik

i oplemenjivao je ljude
koji su govorili taj jezik.

A dodeljujući uloge u predstavi
u potpunosti crnim i smeđim ljudima,

Lin nam je saopštavao,

oživljavao je u nama

naše najveće težnje za Sjedinjene Države,

naše bolje anđele Amerike,

naš doživljaj toga šta bi
ova država mogla da bude,

o inkluziji koja je bila
u srcu američkog sna.

I oslobodila je talas patriotizma u meni

i u našoj publici,

a ispostavilo se da je apetit
za tim neutaživ.

No, to je imalo i drugu stranu
i time želim da završim,

i to je poslednja priča
o kojoj želim da govorim.

Neki od vas su možda čuli
da je potpredsednik Pens

došao da gleda „Hamiltona“ u Njujorku,

a kada je došao, neki od mojih sugrađana
Njujorčana su ga izviždali.

I on je prelepo rekao:

„Tako zvuči sloboda.“

A na kraju predstave,

čitali smo nešto što smatram
veoma uviđajnom izjavom sa scene

i potpredsednik Pens je to saslušao,

ali to je pokrenulo određenu količinu
besa, oluju na Tviteru,

kao i bojkot „Hamiltona“ na internetu

od strane zgroženih ljudi koji su osećali

da smo se prema Pensu
poneli sa nepoštovanjem.

Razmotrio sam bojkot i rekao:
„U nečemu grešimo ovde.“

Svi ovi ljudi koji su potpisali
peticiju za bojkot

ionako nikad ne bi ni videli „Hamiltona“.

Nikad ne bi stigao
u grad u njihovoj blizini.

Ako bi stigao, oni ne bi mogli
da priušte ulaznicu,

a ako bi mogli da priušte
ulaznicu, nisu imali vezu

da pribave tu ulaznicu.

Nisu bojkotovali nas;

mi smo bojkotovali njih.

A ako pogledate crvenu i plavu
izbornu mapu Sjedinjenih Država,

i ako bih vam rekao:

„Oh, plavom su označene

sve veće neprofitne institucije kulture“,

govorio bih vam istinu.

Verovali biste mi.

Mi iz kulture smo uradili
tačno ono što je ekonomija,

što je obrazovni sistem,
što je tehnologija učinila,

a to je da smo okrenuli leđa
velikom delu države.

Stoga moramo da nastavimo
sa idejom inkluzije.

Sledeće jeseni, šaljemo na turneju

produkciju briljantne predstave Lin Notaž,
koja je dobila Pulicera: „Znoj“.

Godine istraživanja u Redingu
u Pensilvaniji su je navele

da napiše dramu
o deindustrijalizaciji Pensilvanije,

šta se desilo kad je otišao čelik,

bes koji je oslobođen,

tenzije koje su oslobođene,

rasizam koji je oslobođen

zbog gubitka poslova.

Uzećemo tu predstavu
i s njom idemo na turneju

u ruralne okruge u Pensilvaniji,

Ohaju, Mičigenu,

Minesoti i Viskonsinu.

Udružujemo se sa mesnim organizacijama
tamo kako bismo se postarali

ne samo da ćemo dopreti do ljudi
do kojih pokušavamo da dopremo,

već i da ćemo otkriti načine
da ih saslušamo

i kažemo: „Kultura je tu i za vas.“

Jer -

(Aplauz)

mi iz industrije kulture,

mi iz pozorišta,

nemamo pravo da kažemo
da ne znamo šta je naša dužnost.

Ona je u DNK našeg umetničkog oblika.

Naša dužnost je „da držimo
nešto nalik ogledalu prirodi;

da pokažemo preziru njegov lik,

da pokažemo vrlini njenu pojavnost,

a samom našem dobu
njegov oblik i pritiske.“

Naša dužnost je da Americi
pokažemo viziju

koja pokazuje ne samo to
ko smo svi mi pojedinačno,

već onu koja nas zakiva nazad
u zajedništvo gde treba da budemo,

u osećaj jedinstva,

osećaj punoće,

osećaj toga ko smo mi kao država.

To je ono što bi pozorište trebalo da radi

i to moramo da pokušamo
da radimo što bolje možemo.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)