Šta je sve potrebno za stvaranje promena u društvu uprkos malim šansama za uspeh

Tokom višedecenijske karijere političkog aktiviste, Ralf Nejder je pomogao da se razotkriju neka od najvećih zlodela velikih korporacija. Možda znate ponešto o stvarnim promenama koje je pokrenuo svojim radom: Zakon o zaštiti vazduha, zakone o bezbednosti vozila, regulative duvanske industrije i još mnogo toga. Prateći svoju putanju advokata za promene, Nejder nas uči kako da pomognemo u sprovođenju društvenih promena uprkos malim šansama za uspeh, i ukazuje kako možemo da učestvujemo u širenju opšteg dobra za buduće generacije.

Tokom decenija,

moje kolege i ja smo otkrili
užasna nedela i zločine

velikih korporacija,

koji su oduzeli brojne živote

i izazvali povrede i oboljenja,

uz štetne ekonomske troškove,

koji su uticali na brojne incidente.

Ali otkriti ih nije bilo dovoljno.

Morali smo da obezbedimo
mandate u kongresu

kako bismo sprečili toliku devastaciju.

Kao rezultat, mnogo života je spašeno
i brojne traume sprečene,

posebno u oblastima automobilske,
farmaceutske industrije, ekologije,

u zaštiti zdravlja i bezbednosti na radu.

Uz sve to, jedno pitanje se ponavljalo:

"Ralf, kako sve ovo postižeš?

Vaše grupe su male,

fondovi su vam skromni

i ne dajete doprinose
kampanjama političara."

Moj odgovor upućuje ka previđenom,

divnom šablonu u američkoj istoriji.

Skoro svaki napredak u pravdi,

svaki blagoslov demokratije,

nastao je zalaganjem malog broja
pojedinačnih građana.

Znali su o čemu govore.

Proširili su javno mnjenje,

ili kako bi to Abraham Linkoln nazvao
"opšte-važni javni sentiment."

Par građana koji su započeli ove pokrete

regrutovali su veće brojeve usputno

radi postizanja ovih reformi i izmena.

Ipak, i na svom vrhuncu,

broj aktivno uključenih nikada
nije prelazio jedan posto građanstva,

često daleko manje.

Ovi graditelji demokratije i pravde

potekli su iz antirobovskih poriva,

pritisaka za ženska prava glasa.

Ponikli su od farmera i radnika
u industrijskim sektorima

zahtevajući regulative banaka,
železnice i proizvođača

i fer standarde rada.

U dvadesetom veku,

javile su se i životne olakšice zajedno sa
malim strankama i njihovim saveznicima

pritiskajući glavne partije
u izbornoj areni

da usvoje te mere,

kao što su pravo na organizovanje
radnih sindikata,

četrdesetočasovnu sedmicu,

progresivno oporezivanje, minimalce,

nadoknade za nezaposlenost

i socijalno osiguranje.

Nedavno se pojavio Mediker

i građanska prava, građanske slobode,

mirovni sporazumi o nuklearnom naoružanju,

potrošački i ekološki trijumfi.

Svi podstaknuti građanima advokatima

i malim partijama

koje nikada nisu pobedile
na državnim izborima.

Ako vam ne smeta da stalno gubite,

vaše namere će pobediti vremenom.

(Smeh)

Priča kako sam pristupio
ovim građanskim aktivnostima

će možda biti poučna

za one koji se slažu sa verovanjem
senatora Danijela Vebstera:

"Pravda, gospodo, je veliki interes
čoveka na zemlji."

Odrastao sam u malom,
industrijskom gradiću u Konektikatu

sa dve sestre i bratom i roditeljima

koji su bili vlasnici slavnog restorana,
pekare i delikatesne radnje.

Dva vodena toka,

Luda reka i Mirna reka,

prolazile su duž naše glavne ulice.

Kao dete, pitao sam zašto ne možemo
tu da se igramo i pecamo,

kao u rekama o kojima sam
čitao u knjigama.

Odgovor: fabrike su koristile ove reke

za ispuštanje štetnih toksičnih
hemikalija i drugih zagađivača.

U stvari, kompanije su preuzele kontrolu
nad rekama koje su nam svima pripadale

radi svojih profita.

Kasnije, shvatio sam da reke nisu bile deo
našeg normalnog života uopšte,

osim kada su nam plavile ulice.

Nije bilo regulativa
o zagađenosti voda u to vreme.

Shvatio sam da samo jaki zakoni
mogu da očiste naše vodene tokove.

Moje mladalačko zapažanje o dvema rekama
kanalizacijama našeg grada

započele su pravu putanju ka mom govoru
na osmogodišnjoj maturi

o velikom konzervatoru, branitelju
nacionalnih parkova Džonu Mjuru,

potom ka mojim studijama na Prinstonu
o poreklu javne sanitacije,

i zatim ka "Tihom Proleću" Rejčel Karson.

Ovi angažmani su me pripremili

da ugrabim zlatni čas donošenja
ekoloških zakona

početkom sedamdesetih.

Igrao sam glavnu ulogu građanina

u lobiranju kroz kongres
za Akt o čistom vazduhu;

Zakon o čistim vodama,
Agencije za zaštitu životne sredine;

standard zaštite na radu,
Ministarstva rada;

i Akt o zaštiti vode za piće.

Ako imate manje olova u telu,

nemate više azbesta u plućima

i čistiji su vam vazduh i voda,

to je zbog tih zakona tokom godina.

Danas, primena ovih spasonosnih
zakona pod Trampom

biva demontirana na veliko.

Povratak ovih poguba predstavlja
neposredan izazov

obnovljenom ekološkom pokretu

za mlade generacije.

Što se tiče zagovornika konzumerizma,
nema trajnih pobeda.

Donošenje zakona je samo prvi korak.

Sledeći korak, i onaj posle njega,
je odbrana zakona.

Za mene, neke od ovih bitki su vrlo lične.

Gubio sam drugove iz srednje i sa koledža
u udesima na autoputevima,

najvećem uzročniku smrti
u toj starosnoj grupi.

Potom, krivica je prebačena na vozača,

podrugljivo nazvanim "ludakom za volanom."

Istina, pijani vozači snose odgovornost,

ali bezbednija vozila i autoputevi
mogu sprečiti udese

i umanjiti im ozbiljnost kada se dogode.

Nije bilo sigurnosnih pojaseva,
podstavljenih kontrolnih tabli,

vazdušnih jastuka
ili druge zaštitne opreme

da umanje jačinu udesa.

Kočnice, gume i stabilnost
na američkim autima su bili slabi,

i u poređenju sa stranim proizvođačima.

Voleo sam da stopiram,

uključujući i napred nazad od Prinstona
do Pravne škole na Harvardu.

Ponekad, vozač i ja bismo nailazili
na jezive scene udesa.

Užasi su ostavili dubok utisak na mene.

Podstakli su me da napišem esej
dok samo studirao pravo

o nedovoljnoj bezbednosti u dizajnu
i potrebi za zakonima o bezbednosti.

Jedan od mojih najboljih prijatelja
sa prava, Fred Kondon,

vozio je jednog dana sa posla
ka porodičnoj kući u Novom Hemširu

i na trenutak zadremao
za volanom karavana.

Vozilo je prešlo na zaustavnu
traku i prevrnulo se.

Nije bilo sigurnosnih
pojaseva 1961. godine.

Fred je postao paraplegičar.

Takvo zlodelo koje se moglo sprečiti
me je dodatno motivisalo.

Auto industrija je okrutno
odbijala da ugradi

dugo znane sigurnosne karakteristike
i kontrole zagađenja.

Umesto toga, industrija se svake godine
fokusirala na reklame stilskih izmena

i prekomerne konjske snage.

Bio sam ogorčen.

Što sam više istraživao izostavljanje
sigurnosnih uređaja na automobilima,

objavljene dokaze sa sudskih procesa
kako proizvođači automobila

iz nehata oštete putnike u vozilima,

posebno nestabilnost GM vozila
pod nazivom Korver -

to je više Dženeral Motors težio
da diskredituje moje pisanje i svedočenje.

Uposlili su privatne detektive
da me prate ne bi li me oblatili.

Posle objave moje knjige
"Nebezbedno pri svakoj brzini,"

GM je želeo da podrije moje
predstojeće svedočenje

pred potkomisijom Senata 1966. godine.

Policija Kapitola ih je uhvatila.

Mediji su izveštavali o borbi u Kongresu

između mene i Dženeral Motors giganta.

Izuzetnom brzinom,
u poređenju sa današnjom,

1966. godine, Kongres i predsednik Džonson
su uveli najveću industriju u Americi

pod federalnu regulativu

za bezbednost, kontrolu zagađenja
i efikasnost goriva.

Do 2015. godine,

tri i po miliona smrtnih slučajeva
je izbegnuto samo u SAD-u,

milioni povreda sprečeni,

milijarde dolara ušteđene.

Šta je bilo potrebno za pobedu
uprkos tako slabim izgledima?

Pa, tu su bili:

prvo, par advokata sa znanjem kako valja
izneti dokaze svuda;

drugo, nekoliko ključnih razumnih ljudi
u kongresnom odboru

koji su vodila tri senatora;

treće, oko sedam novinara
iz najvećih dnevnih novina

koji su redovno izveštavali
o razvoju priče;

četvrto, predsednik
Lindon Džonson, uz asistenciju,

složio se da stvori agenciju za
regulasinje bezbednosti, NHTSA;

i peto, desetak auto inženjera,
inspektora i lekara

koji su obznanili presudne informacije,

i koji bi trebalo da budu bolje poznati.

Još jedan faktor je bio odlučan:
informisano javno mnjenje.

Većina je saznala koliko bi vozila
mogla biti bezbednija.

Želeli su štedljivija vozila.

Želeli su čistiji vazduh.

Rezultat: u septembru 1966. godine,

predsednik Lindon Džonson je potpisao
zakonske propise bezbednosti u Beloj kući

sa mnom pored njega, gde sam primio pero!

(Smeh)

Između 1966. i 1976. godine,

tih šest kritički povezanih faktora
su neprestano korišćeni.

Nastupilo je zlatno doba zakonodavstva
i zakonodavne akcije

za potrošača, radnika i zaštitu sredine.

Ti povezani elementi naših
prethodnih kampanja

treba da budu na umu onima koji žele
da postignu isto danas

za bezbednost vode za piće,

za smrti uzrokovane otpornošću
na antibiotike,

za reforme kriminalne pravde,

rizike usled klimatskih poremećaja,

uticaje bio i nanotehnologije,

trku u nuklearnom naoružanju,

mirovne sporazume,

opasnosti po decu,

hemijske i radioaktivne rizike,

i slično.

Po pouzdanom istraživanju iz 2016.
Medicinske škole Džons Hopkins,

bolničke smrti koje su sprečive

odnesu neverovatnih 5.000 života
sedmično u Americi.

Vrhunac osamdesetih:

naša silna bitka da se ograniči
pušenje na javnim mestima,

uredi industrija duvana

i ustanove uslovi za smanjenje pušenja.

Njihova borba je začeta 1964. godine,

sa čuvenim izveštajem
Generalnog hirurga SAD-a

koji povezuje pušenje cigareta sa kancerom
i drugim oboljenjima.

Preko 400.000 smrtnih slučajeva godišnje
u Sjedinjenim Državama

povezane su sa pušenjem.

Javna saslušanja, parnice, medijska pažnja
i uzbunjivači iz industrije

udružili su se sa medicinskim naučnicima
da savladaju veoma moćnu industriju.

Pitao sam Majkla Pertsčuka,
vodećeg u osoblju Senata,

koliko advokata je radilo puno radno vreme
na kontroli industrije duvana u to vreme.

G. Pertsčuk je procenio ne više od 1.000
sa punim radnim vremenom u Americi

zagovarajući društvo bez duvana.

Rekao bih da je to izuzetno mali broj
ljudi koji su ovo omogućili.

Imali su većinu javnog mnjenja
zainteresovanih, nepušača,

iza sebe.

Mnogi pušači su bacali duvan.

Samo zamislite: od 45 posto odraslih

na 15 posto do 2018.

Prekretnica je bila kada je
u Kongresu prošao zakon

koji ovlašćuje Upravu za hranu i lekove

da kontroliše duvanske kompanije.

Imajte na umu da je napredak
za potrošače i radnike

obično praćen raznovrsnim kontranapadima
od strane korporacija.

Kada žar iza takvih reformi stinja,

zakonodavna tela i regulatorne agencije
postanu lak plen industrije

koja odgađa postojeće
i dalje nametanje zakona.

Šta nam to govori?

"Pravda mora biti pod stalnim nadzorom."

Vidimo razliku između

izuzetne izdržljivosti kontranapada,
korporativne snage vođene profitom

i umora koji obuzme građane volontere

čija svest i veština vape za obnovom.

Nije fer takmičenje

između velikih kompanija poput
Dženeral Motorsa, Fajzera,

EksonMobila, Vels Farga, Monsanta,

i drugih izuzetno bogatih
kompanija i lobista

u poređenju sa grupama za zaštitu čoveka
sa vrlo limitiranim resursima.

Štaviše, korporacije imaju
imunitet i privilegije

koje su nedostupne običnim ljudima.

Na primer, Takata je bila kriva za
užasni skandal sa vazdušnim jastucima,

ali je ta kompanija uspela da izbegne
krivično gonjenje.

Umesto toga, Takati je dozvoljen bankrot
a njenim rukovodiocima lepe svote.

Ali kad se ljudi organizuju ne treba
da se plaše od moći korporacija.

Zakonodavci i dalje žele glasove

više nego što im treba novac
za kampanje od korporacija.

Imamo daleko veći potencijal
za uticaj od korporacija.

Ali glasači se moraju jasno povezati

sa onim što organizovani glasači
žele od zakonodavaca.

Da delegiraju ustavni
autoritet "nas naroda",

treba da rade za dobrobit naroda.

Narodni Kongres,

najmoćnija ustavna grana vlasti,

može da nadjača, blokira ili preusmeri
najrazornije korporacije.

Postoji samo 100 senatora
i 435 predstavnika

i oko dva miliona organizovanih aktivista,

sa hobijem kongresnih čuvara.

Kongresna pravda može da postane
pouzdana i brza.

Dokazali smo to u više navrata
sa puno manje ljudstva.

Ali danas, Kongres, plivajući
u novcu od kampanja,

prepušta svoje odgovornosti
izvršnoj vlasti

koja prečesto postane korporativna država
pod kontrolom velikih kompanija.

Predsednik Ruzvelt, u obraćanju
Kongresu 1938. godine,

nazvao je koncentrisani uticaj
korporacija na našu vladu

da citiram: "fašizam", kraj citata.

Skromno angažovanje
jednog procenta odraslih

u svakom od 435 kongresnih okruga,

pozivanje senatora i predstavnika
ili državnih zakonodavaca

na sastanke gradskog veća u opštini,

gde građani izlažu svoje planove,

uz podršku većine glasača,

mogu promeniti Kongres.

Naši predstavnici mogu da postanu
nosioci demokratije i pravde,

unapređujući mogućnosti čoveka.

Sanjam o našim školama,

ili vanškolskim programima,

gde se zajednice uče građanskom aktivizmu,
kako da vode dobar život.

Časovi edukacije odraslih
bi trebalo isto da čine.

Treba da napravimo program obuke građana
i biblioteke aktivizma.

Učenici i odrasli vole znanja koja su
povezana sa svakodnevnim životom.

Veliki broj Amerikanaca,
bez obzira na političku pripadnost,

su za minimalac,

univerzalnu zdravstvenu zaštitu,

istinsku primenu zakona protiv
kriminala, prevare i zloupotrebe.

Žele fer, produktivan sistem poreza,

javne budžete koji pružaju vrednost
ljudima u njihovim domovima

u modernoj infrastrukturi,

i kraj većini korporativnih subvencija.

Sve više zahtevaju ozbiljniju pažnju
na klimatske promene

i druge ekološke i globalne pretnje
u globalnom zdravstvu i na pandemije.

Većina ljudi želi efikasniju vlast,

i kraj beskonačnim, agresivnim ratovima
koji se samo povrate kao bumerang.

Žele poštene izbore i fer pravila
za glasače i kandidate.

Ovo su promene koje ujedinjuju ljude,

promene koje Kongres može da ostvari.

Ljudi širom sveta favorizuju demokratiju,

jer izvlači nabolje
u stanovništvu i vođama.

Ali ovaj cilj zahteva da građani
žele da ulože vreme

u ovu sjajnu priliku
koju zovemo demokratija,

između i za vreme izbora.

Istorija nam daje ohrabrujuće
primere da poverujemo

da je proboj u sukobu sa moćnicima
lakši nego što verujemo.

Ljudi mi kažu: "Ne znam šta da radim!"

Počni da učiš na delu.

Što više vežbaju građanski aktivizam,

postaju veštiji i sposobniji.

Kao učenje zanata, profesije,
hobija, učenja plivanja,

njihove sumnje, predrasude i oklevanja

počnu da se tope
kroz vatreno krštenje akcije.

Njihovi argumenti za promenu postanu
jači i precizniji.

Od 1965. do 1966,

kada sam se zalagao za bezbednija auta,

shvatio sam da ima mnoštvo industrija
koje puno zarađuju

na razrešavanju užasnih ishoda udesa:

medicinska nega, prodaja osiguranja,
popravke vozila...

Na perverzan način podsticano je
da se zadrži status quo.

Suprotno tome, prevencija ovih tragedija

oslobađa novac potrošača
da ga troši ili štedi kako želi

za bolji život.

Potreban je samo mali broj ljudi
da nategne svoje građanske mišiće,

kao pojedinci i u organizovanim grupama,

na naše zakonodavne izvršioce.

U najboljem slučaju, treba samo nekolicina
prosvetljenih bogatih da priloži novac

da ubrza građanske napore protiv
pohlepnih i moćnih vođa.

I ranije su bogati bili glavni donatori

za borbu protiv ropstva,
za ženska prava glasa i građanski pokret.

To treba da zapamtimo.

Sa početkom nesreća
izazvanih klimatskim promenama,

svako od nas mora bolje
da proceni koliko je bitan,

koliko smo posvećeni građanskom životu,

kao delu normalne svakodnevnice,

uz lični porodični život.

Kad se smisleno pojavite gde treba
to je već pola demokratije.

To unapređuje život,
slobodu i potragu za srećom.

Setite se, naša zemlja je puna problema
koje nismo zaslužili

i rešenja koja ne primenjujemo.

To je raskorak u demokratiji
i nema tog moćnika

koji nas može zaustaviti da to rešimo.

To dugujemo budućim generacijama.

Zar ne želimo da naši potomci,

umesto da nas kunu zbog kratkovidosti,

zar ne želimo da blagosiljaju
našu smotrenost

i svetle horizonte koji im mogu
doneti blagostanje

i napredak ka opštem dobru?

Hvala.

(Aplauz)