Pomoć za decu koju obrazovni sistem ignoriše

Definišite decu po onome čime doprinose, a ne po tome šta im nedostaje - naročito one komplikovanog porekla, kaže nastavnik Viktor Rios. Preplićući svoju ličnu priču o istrajnosti, kao mladić iz unutrašnjosti, Rios otkriva tri direktne strategije kako da se preokrene pristup obrazovanju i poziva kolege nastavnike da na "rizične" đake gledaju kao na pojedince koji "obećavaju" jer su ispunjeni otpornošću, karakterom i odlučnošću.

Duže od decenije

sam izučavao mlade ljude
koji su isterani iz škola,

takozvane "ispisane".

Kako ih je obrazovni sistem izneverio,

završavaju na ulicama
gde su podložni nasilju,

policijskom maltretiranju,

policijskoj brutalnosti

i zatvoru.

Pratim ove mlade ljude
ponekad godinama,

u institucionalnim okruženjima,

kako bih pokušao da shvatim ono
što neki zovu "put od škole do zatvora".

Kad pogledate ovakvu sliku,

maldih ljudi koje izučavam...

možda vidite nevolje.

Mislim, jedan od dečaka
drži flašu pića u ruci,

ima 14 godina

i školski je dan.

Drugi ljudi kad vide ovu sliku

možda vide bande,

nasilnike, delinkvente -

kriminalce.

Međutim, ja to vidim drugačije.

Vidim ove mlade ljude kroz perspektivu

koja traga za doprinosima
koje donose obrazovnom sistemu.

Pa, hoćete li da mi se pridružite
u menjanju toga kako označavamo mlade

od "rizičnih" do "obećavajućih"?

(Aplauz)

Kako da znam da ovi mladi ljudi

imaju potencijal i obećavaju promene?

Znam jer sam jedan od njih.

Vidite, odrastao sam u strašnom siromaštvu
u gradu u unutrašnjosti,

bez oca -

napustio me je pre mog rođenja.

Primali smo socijalnu pomoć,

ponekad smo bili beskućnici,

mnogo puta gladni.

Do svoje 15. godine,

bio sam u popravnom
tri puta zbog tri prekršaja.

Najbolji prijatelj mi je već bio ubijen.

I uskoro potom,

dok sam stajao pored ujaka,

on je upucan.

I dok sam čekao hitnu da stigne

duže od jednog sata...

on je iskrvario na ulici.

Izgubio sam veru i nadu u svet,

i digao sam ruke od sistema
jer me je sistem izneverio.

Nisam imao šta da ponudim

i niko nije imao šta da meni ponudi.

Bio sam fatalista.

Nisam čak ni smatrao
da ću doživeti 18. rođendan.

Razlog zašto sam danas ovde

je jer je nastavnica,
koju je bilo briga, posegnula za mnom

i uspela je da dosegne moju dušu.

Ova nastavnica,

Gđa Ras...

bila je onaj tip nastavnika
koji se uvek meša u vaš posao.

(Smeh)

Bila je tip nastavnika u fazonu:

"Viktore, tu sam za tebe
kad god budeš spreman."

(Smeh)

Nisam bio spreman.

Ali je razumela osnovni princip
kod mladih poput mene.

Mi smo poput ostriga.

Jedino ćemo se otvoriti
kad budemo spremni,

a ako niste tu kad smo spremni,

opet ćemo se sklopiti.

Gđa Ras je bila tu za mene.

Imala je razumevanja za kulturu,

poštovala je moju zajednicu,
moje ljude, moju porodicu.

Ispričao sam joj za mog ujaka Rubena.

Vodio bi me da radim s njim
jer sam bio švorc,

a on je znao da mi je potreban novac.

Sakupljao je staklene flaše za novac.

U četiri sata ujutru na radni dan,

ubacivali smo staklene flaše
u njegov kombi,

a flaše su se lomile.

I moje šake i ruke bi krvarile,

i moje patike i pantalone
bi bile natopljene krvlju.

Bio sam preplašen i u bolovima,
te bih prestao da radim.

A moj ujak bi me pogledao u oči
i rekao bi mi:

"Mijo,

estamos buscando vida."

"Tragamo za boljim životom,

pokušavamo da iz ničega stvorimo nešto."

Gđa Ras je poslušala moju priču,

napravila mesta za nju u učionici i rekla:

"Viktore, ovo je tvoja snaga.

Ovo je tvoj potencijal.

Tvoja porodica, kultura, zajednica
su te naučili etici vrednog rada

i ti ćeš je koristiti da osnažiš
sebe u akademskom svetu,

kako bi mogao da se vratiš
i osnažiš svoju zajednicu."

Uz pomoć gđe Ras,

na kraju sam se vratio u školu.

Čak sam i dobio sve ocene na vreme

i maturirao sam sa odeljenjem.

(Aplauz)

No gđa Ras mi je rekla
neposredno pred maturu:

"Viktore, tako sam ponosna na tebe.

Znala sam da to možeš.

Sad je vreme da ideš na fakultet."

(Smeh)

Na fakultet, ja?

Čoveče, na čemu je ova nastavnica
kad misli da ću ići na fakultet?

Aplicirao sam kod mentora,
uz njenu pomoć,

dobio pismo da sam primljen,

a u jednom od paragrafa je stajalo:

"Primljeni ste sa uslovnim statusom."

Rekao sam: "Uslovno?
Ja sam već na uslovnoj,

to nije važno?"

(Smeh)

Bila je to akademska uslovna,
ne kriminalna uslovna.

Ali šta nastavnici, poput gđe Ras,
rade da imaju uspeha kod mladih

poput onih koje proučavam?

Predlažem tri strategije.

Prva:

otarasimo se
deficitne perspektive u obrazovanju.

"Ovi ljudi potiču iz kulture nasilja.

kulture siromaštva.

Ovi ljudi su rizični,
ovi ljudi ne dolaze u školu.

Ovi ljudi su prazne posude
koje mi treba da ispunimo znanjem.

Oni imaju probleme,

mi imamo rešenja."

Druga strategija.

Cenimo priče koje mladi ljudi
donose u škole.

Njihove priče o prevazilaženju
nepremostivih prepreka su snažne.

I znam da znate neke od tih priča.

Same ove priče i iskustva

u sebi već sadrže
odlučnost, karakter i otpornost.

Zato pomozimo mladim ljudima
da rafinišu te priče.

Pomozimo im da budu ponosni na sebe

jer naš obrazovni sistem
prihvata njihove porodice, kulturu,

njihove zajednice

i skup veština
koje su stekli da bi preživeli.

A treća strategija je najvažnija:

resursi.

Moramo da obezbedimo
odgovarajuće resurse za mlade.

Sama odlučnost neće biti dovoljna.

Možete da sedite tu
i da mi iznova ponavljate:

"Slušaj, čoveče, uspravi se
uz pomoć petlji na čizmama."

Ali ja sam rođen bez petlji na čizmama -

(Smeh)

Kako da se uspravim?

(Aplauz)

Obuka za posao,

mentorstvo,

savetovanja...

Podučavanje mladih
da uče na sopstvenim greškama,

umesto što ih kriminalizujemo

i izvlačimo iz učionica
kao da su životinje.

Šta mislite o ovome?

Predlažem da uvedemo restorativnu pravdu
u svaku srednju školu u Americi.

(Aplauz)

Pa smo krenuli da testiramo ove ideje
u zajednici Vots u Los Anđelesu

na 40 mladih ljudi
koji su bili primorani da napuste školu.

Vilijam je bio jedan od njih.

Vilijam je bio jedno od dece
koje je etiketirano na sve načine.

Ispisao se iz škole, bio je član bande,

kriminalac.

A kad smo ga upoznali, uporno se opirao.

Ali sam se sećao šta je gđa Ras govorila:

"Hej, tu sam za tebe,
kad god budeš spreman."

(Smeh)

Te je vremenom -

vremenom je počeo da se otvara.

I sećam se dana kad je došlo do preokreta.

Bili smo u velikoj grupi,

a mlada dama iz našeg programa je plakala

jer nam je ispričala svoju snažnu priču

o tome kako joj je otac ubijen

i telo mu je prikazano
narednog dana u novinama.

I dok je ona plakala,
nisam znao šta da radim,

pa sam je pustio na miru,

a Vilijamu je bilo dosta.

Lupio je rukama o klupu i rekao:

"Hej, svi! Grupni zagrljaj!
Grupni zagrljaj!"

(Aplauz)

Suze i bol ove mlade dame
su se pretvorile u radost i smeh

zbog saznanja da ima podršku zajednice,

a Vilijam je tako naučio
da njegov život ima svrhu:

da pomogne u lečenju duša
ljudi iz njegove zajednice.

Ispričao nam je svoju priču.

Rafinisali smo njegovu priču,

kako bi se preobličila iz priče o žrtvi
u priču o opstajanju

kojim su prevaziđene nedaće.

Dali smo toj priči veliki značaj.

Vilijam je potom završio srednju školu,

dobio je dozvolu za radnika obezbeđenja
kako bi se zaposlio u obezbeđenju

i trenutno radi
u lokalnom školskom okrugu.

(Aplauz)

Mantra gđe Ras -

njena mantra je uvek bila:

"Kada podučavate srcu,
um će uvek da sledi."

Veliki pisac Halil Džubran kaže:

"Naznačajnije duše su izrasle iz patnje.

Krupni karakteri su izbrazdani ožiljcima."

Verujem da u ovoj
obrazovnoj revoluciji o kojoj govorimo

moramo da pozovemo duše
mladih s kojima radimo,

a čim uspeju da rafinišu -

da prepoznaju odlučnost,
otpornost i karakter

koji su već razvili -

njihova akademska dostignuća
će biti unapređena.

Verujmo u mlade ljude.

Pružimo im odgovarajuće resurse.

Reći ću vam šta je moja nastavnica
uradila za mene.

Toliko je verovala u mene

da me je obmanula da poverujem u sebe.

Hvala vam.

(Aplauz)