Glad za pažnjom nas čini manje kreativnim

Džozef Gordon-Levit je tokom svoje glumačke karijere dobio pažnje napretek. Ali, uz nagli porast popularnosti društvenih medija, postao je zavisnik kao i svi ostali, pokušavajući da dobije što više pratilaca i lajkova, što je u njemu izazivalo jedino osećaj neadekvatnosti, kao i umanjenu kreativnost. U svom osvežavajuće iskrenom govoru, on istražuje kako poslovni modeli velikih medijskih kompanija, koji su usmereni samo na pažnju, utiču na našu kreativnost. On takođe deli sa nama jedan drugi osećaj, koji je mnogo jači nego osećaj dobijanja pažnje, a to je obraćanje pažnje.

Kao prvo, hvala vam svima na pažnji.

Stvarno je poseban osećaj
biti u ovako punoj prostoriji

gde vi svi posvećujete
svu svoju pažnju baš meni.

Dobijanje pažnje, snažan je to osećaj.

Ja sam glumac, tako da sam stručan
u, pa, ničemu zapravo.

(Smeh)

Ali znam vrlo dobro
kakav je osećaj dobijati pažnju.

Imao sam tu sreću u životu
da dobijem pažnje napretek.

I zahvalan sam na tome,

jer kao što sam rekao,
snažan je to osećaj.

Ali postoji još jedan snažan osećaj

koji sam imao sreće
često da osetim kao glumac.

Smešno je, pošto je to donekle
suprotan osećaj,

jer ne nastaje dobijanjem pažnje.

Već nastaje obraćanjem pažnje.

Dok glumim,

toliko se usredsredim
da usmerim pažnju samo na jednu stvar.

Kao kada sam na sceni
i snimanje treba da počne

i pomoćni režiser vikne: „Krećemo!"

I onda čujem „kamera“, „zvuk“, „ide“

i režiser vikne: „Akcija!“

Toliko puta sam čuo te reči

da su postale za mene
kakav Pavlovljev trik.

„Krećemo“, „kamera“,
„zvuk“, „ide“, „akcija“.

Nešto mi se dogodi, ne mogu protiv toga.

Moja pažnja...

suzi se.

Sve ostalo na svetu,

bilo šta što bi moglo da mi smeta
ili da mi odvuče pažnju,

sve to nestane, a ja sam samo... tamo.

Taj osećaj, to je ono što ja volim,

to je za mene kreativnost.

Baš zato sam toliko zahvalan
što mogu da budem glumac.

Znači, postoje ova dva snažna osećaja.

Dobijanje pažnje i obraćanje pažnje.

Naravno, u poslednjih desetak godina,

tehnologija omogućuje
sve većem broju ljudi

da iskuse ovaj snažan osećaj
dobijanja pažnje.

To važi za bilo koji kreativni
poduhvat, ne samo glumu.

Pisanje, fotografija, crtanje,
sviranje muzike - sve.

Kanali distribucije su demokratizovani,

što je dobra stvar.

Ali svakako mislim da postoji
slučajna posledica toga

za bilo koju osobu na kugli zemaljskoj
koja teži da bude kreativna,

što uključuje i mene,
pošto nisam ni ja otporan na to.

Mislim da naša kreativnost

sve više postaje sredstvo
kojim ostvarujemo cilj,

a taj cilj je dobijanje pažnje.

Imam potrebu da pričam o ovome

jer po mom iskustvu,

što više želim da doživim
taj snažni osećaj obraćanja pažnje,

to sam srećniji.

Ali što više težim osećaju
dobijanja pažnje,

to sam nesrećniji.

(Jedna osoba tapše)

I... Hvala.

(Smeh)

(Aplauz)

Ja još odavno imam iskustva sa ovim.

Sećam se da sam prvi put
iskoristio glumu da bih dobio pažnju

na letnjem kampu
kada sam imao osam godina.

Tada sam već godinu dana
išao po audicijama,

i imao sam sreće da dobijem
par manjih uloga

u TV serijama i reklamama,

i hvalio sam se time poprilično
tog leta na kampu.

Na početku, upalilo je.

Druga deca su mi davala
mnogo dodatne pažnje,

jer sam dobio ulogu
u seriji „Porodične veze“.

Ovo je slika mene u „Porodičnim vezama“.

(Smeh)

I onda su se stvari preokrenule.

Mislim da sam preterao
sa svojim hvalisanjem.

Druga deca su tada počela da me ismevaju.

Bila je tamo i jedna devojčica
koja mi se dopadala, Roki.

Zvala se Rejčel, a zvali su je Roki.

Bila je prelepa i umela je da peva,

očarala me je skroz,
te sam stajao tamo i hvalio se.

Onda mi se ona obratila
i nazvala me običnim hvalisavcem.

Što sam u potpunosti zaslužio.

Ali znate, baš me je povredilo.

I od tog leta,

oklevao sam da tražim pažnju
za svoju glumu.

Ponekad bi me ljudi pitali:

„Čekaj malo, ako ne voliš pažnju,

zašto se baviš glumom?“

A ja bih im rekao: „To nije poenta glume,
čoveče, gluma je umetnost.“

I oni bi mi odgovorili sa: „Važi, brate.“

(Smeh)

I onda se pojavio Tviter.

Zalepio sam se za njega, kao i svi ostali,

što me je pretvorilo u pravog licemera.

Jer u tom periodu,

itekako sam koristio svoju glumu
da bih dobijao pažnju.

Mislim, šta, da nisam možda
dobijao sve te pratioce

zbog svojih genijalnih tvitova?

Zapravo, jesam mislio da je to razlog...

(Smeh)

„Nije da me vole samo zato
što su me videli u „Betmenu“,

vole ono što imam da kažem,
šarmiram ih rečima.“

(Smeh)

I za tili čas,

to je sve počelo da utiče
na moj voljeni kreativni proces.

Još uvek i utiče.

Trudim se da to ne dopustim.

Ali znate, ja tako sedim i čitam scenario,

i umesto da pomislim:

„Kako mogu da se poistovetim
sa ovim likom?“

Ili: „Kako će publika
da reaguje na ovu priču?“

Ja pomislim: „Šta će ljudi na Tviteru
da kažu o ovom filmu?“

„Šta ću ja da im odgovorim

a da bude dovoljno sarkastično
da dobije mnogo retvitova,

ali da ne budem baš grub pošto se ljudi
lako uvrede, a ne želim da me odbace?"

Ove misli mi se vrzmaju po glavi

kada bi trebalo da čitam scenario,
pokušavajući da budem umetnik.

I nisam ovde da vam kažem

da je tehnologija
neprijatelj kreativnosti.

To ni ne mislim.

Mislim da je tehnologija alat.

Ona ima potencijal da gaji
neviđenu ljudsku kreativnost.

Ja sam čak osnovao onlajn zajednicu
koja se zove HITRECORD,

preko koje ljudi sa celog sveta

sarađuju na raznim kreativnim projektima,

tako da ne mislim da su društvene mreže,
pametni telefoni ili tehnologija generalno

sami po sebi problem.

Ali...

Ako pričamo o riziku
pretvaranja kreativnosti

u sredstvo za dobijanje pažnje,

onda moramo da pričamo
o poslovnom modelu usmerenom na pažnju

koji imaju današnje
velike medijske kompanije, zar ne?

(Aplauz)

Ovo će biti poznata teritorija
za neke od vas,

ali je stvarno relevantno pitanje ovde.

Na koji način društvena platforma,

kao na primer Instagram, zarađuje novac?

Ne prodaje nam mogućnost deljenja slika,

taj deo je besplatan.

Šta nam onda prodaje?

Prodaje pažnju.

Prodaje pažnju svojih korisnika
onima koji se reklamiraju.

Trenutno se vodi mnogo rasprava o tome

koliko pažnje svi mi dajemo Instagramu
i sličnim aplikacijama,

ali moje pitanje je kako Instagram
dobija toliko pažnje?

Mi mu je dajemo.

Svaki put kada neko postavi
sliku na Instagram,

on dobije određenu dozu pažnje
od svojih pratilaca,

makar imao samo par pratilaca
ili čak par miliona.

I što više pažnje možete da dobijete,

to više pažnje Instagram može da proda.

Instagramu je u interesu

da vi dobijete što je više pažnje moguće.

Dresira vas da imate potrebu za pažnjom,

da žudite za njom, da osetite stres
ako je ne dobijate dovoljno.

Instagram navuče svoje korisnike

na taj snažni osećaj dobijanja pažnje.

I znam da svi u šali govorimo:
„Bože, ceo život mi zavisi od telefona,“

ali to stvarno jeste zavisnost.

Cela nauka stoji iza toga.

Ako vas zanima, preporučujem
dela Džarona Lanijera,

Tristana Harisa, Nira Ejala.

Ali evo šta mogu da vam kažem.

Biti zavisnik od dobijanja pažnje

je isto kao i biti zavisnik
od nečeg drugog.

Nikada vam nije dosta.

Počnete s tim i onda pomislite:

„Kada bih samo imao 1000 pratilaca,
onda bih se osećao odlično."

I posle pomislite: „Oh,
samo da dobijem 10 000 pratilaca,"

„Kada dobijem 100 -

„Kada dobijem milion pratilaca,
onda ću odlično da se osećam."

Ja imam 4,2 miliona pratilaca na Tviteru,

nikada se nisam osećao odlično zbog toga.

Neću vam reći koliko pratilaca
imam na Instagramu,

jer se iskreno sramotim
koliko je ta cifra niska,

pošto sam napravio profil na Instagramu
tek nakon što je izašao „Betmen".

(Smeh)

I pretražim druge glumce

i vidim da je njihova cifra veća od moje,

i onda se osećam grozno.

Pošto broj pratilaca

tera svakoga da se oseća grozno.

Zbog tog osećaja neadekvatnosti
stavljate nove slike,

da bi dobili više pažnje,

a medijske kompanije prodaju
tu pažnju koju vi dobijete,

baš tako zarađuju novac.

Nema te količine pažnje

koja bi vas u potpunosti zadovoljila,

kada biste pomislili:
„Ah, sada sam dobro".

Naravno, postoje mnogi glumci
koji su mnogo poznatiji nego ja,

koji imaju mnogo više pratilaca,

ali kladim se da bi vam rekli istu stvar.

Ako vašu kreativnost gura glad za pažnjom,

nikada se nećete osećati
kreativno ispunjeno.

Ali, imam ipak neke dobre vesti.

Postoji jedan drugi snažni osećaj.

Nešto drugo što možete
da uradite sa svojom pažnjom,

osim da dozvolite velikoj kompaniji
da je kontroliše i prodaje.

O ovom osećaju sam bio pričao,

zbog kog toliko volim glumu -

usmeravanje pažnje samo na jednu stvar.

Nauka zapravo podržava sve ovo.

Psiholozi i neuronaučnici

izučavaju fenomen koji nazivaju „tok“.

To je ono što se desi ljudskom mozgu

kada neko usmeri pažnju
samo na jednu stvar,

kao na nešto kreativno,

i ne dozvoli ničemu da mu odvrati pažnju.

Neki kažu da što više radimo to,
to ćemo biti srećniji.

Sad, ja nisam psiholog ili neuronaučnik.

Ali mogu da vam kažem
iz ličnog iskustva da to jeste istina.

Nije uvek lako, teško je zapravo.

Da bi se zaista obraćala pažnja
potrebna je vežba,

svako to radi na svoj način.

Ali mogu da podelim sa vama jednu stvar

koja meni pomaže da se fokusiram
i zapravo obraćam pažnju.

Pokušavam da ne gledam
na druge kreativne ljude kao konkurenciju.

Pokušavam da nađem saradnike.

Na primer, ako glumim u sceni,

i krenem da gledam na druge glumce
kao da su mi konkurencija, pomislim:

„Joj bože, dobiće više pažnje nego ja,

više će se pričati o njihovom
nastupu nego o mom.“

Tada gubim fokus.

I verovatno ću biti grozan u toj sceni.

Ali kada gledam
na druge glumce kao saradnike,

tada fokusiranje skoro postaje lako,

pošto samo na njih obraćam pažnju.

Ne moram ni da mislim o tome šta radim.

Samo reagujem na ono što oni rade,

oni reaguju na ono što ja radim,

i tako se međusobno podržavamo.

I ne želim da mislite
da samo glumci na sceni

mogu da sarađuju na ovakav način.

To može da se desi
u bilo kojoj kreativnoj situaciji.

Može da bude profesionalno,
ili samo zabave radi.

Mogu da sarađujem sa ljudima čak
i ako se ne nalazimo u istoj prostoriji.

Zapravo, neke od omiljenih
stvari koje sam stvorio,

stvorio sam sa ljudima koje nikada
nisam uživo upoznao.

Inače,

to je ono što meni predstavlja
lepotu interneta.

Ako bismo samo prestali
da se takmičimo oko pažnje,

internet bi tada postao odlično mesto
za pronalaženje saradnika.

I kada sarađujem sa drugima,

bilo to na sceni, preko interneta, gdegod,

pronalaženje onog toka
postane toliko lakše,

jer svi mi samo usmeravamo pažnju

na tu jednu stvar koju zajedno pravimo.

Dobijem osećaj da sam deo
nečeg većeg i bitnijeg,

i svi nekako štitimo jedno drugo

od bilo čega što bi inače moglo
da nam odvuče pažnju,

svi možemo jednostavno da budemo... tamo.

To je bar ono što meni odgovara.

Ponekad.

Ponekad, ne upali baš uvek.

Ponekad me potpuno uvuče
taj zavisnički vrtlog

potrage za pažnjom.

Čak i sada,

da li mogu iskreno da kažem
da deo mene ne želi da vikne:

„Hej ljudi, vidite mene,
ja držim TED govor!"

(Smeh)

Postoji taj deo, mali deo.

Ali takođe mogu iskreno da kažem

da ceo kreativni proces pisanja
i držanja ovog govora

predstavlja jednu veliku priliku
za mene da se fokusiram

i stvarno obratim pažnju na nešto
do čega mi je veoma stalo.

Bez obzira na to koliko pažnje dobijem
ili ne dobijem na kraju,

drago mi je što sam ga održao.

I zahvalan sam svima vama
što ste mi to dopustili.

Hvala vam, to je to,

sada možete nekom drugom
da posvetite svoju pažnju.

Hvala vam ponovo.

(Aplauz)