Benjamin Zander o muzici i strasti

Benjamin Zander ima dve zarazne strasti: klasičnu muziku, i da nam pomogne da shvatimo našu neiskorišćenu ljubav za nju - i prošireno, našu neiskorišćenu ljubav za sve nove mogućnosti, nova iskustva, nove veze.

Verovatno dosta vas zna priču o dvojici prodavaca

koji su otišli u Afriku 1900-ih.

Poslali su ih da ustanove da li postoji mogućnost

za prodaju cipela.

Odgovorili su telegramima Manchester-u.

Jedan je napisao: "Očajna situacija. Stop.

Ne nose cipele."

Drugi je napisao: "Fantastična prilika.

Još uvek nemaju cipele."

(Smeh)

U svetu klasične muzike situacija je slična,

jer ima ljudi koji veruju

da klasična muzika umire.

Takođe ima nas koji verujemo da još ništa niste videli

Radije nego da se upuštam u statistike i trendove

i da vam pričam o orkestrima i izdavačkim kućama

koji prestaju sa radom,

mislio sam da izvedemo eksperiment večeras - eksperiment

U stvari to nije eksperiment pošto ja znam ishod.

Ali jeste kao eksperiment. Pre nego što --

(Smeh)

-- pre nego što počnemo moram da uradim dve stvari.

Prva, želim da vas podsetim kako sedmogodišnje dete

zvuči dok svira klavir.

Možda imate to dete kod kuće.

Zvuči otprilike ovako.

(Klavir)

Vidim neki od vas prepoznaju dete.

Ako vežba godinu dana i ide na časove, sad ima osam godina

i ovako svira.

(Klavir)

Onda vežba još godinu dana i ide na časove; i sad ima devet

(Klavir)

Onda vežba još godinu i ide na časove; sad ima deset.

(Klavir)

Tad obično odustanu.

(Smeh)

(Aplauz)

Da ste čekali, da ste sačekali još godinu dana,

čuli biste ovo:

(Klavir)

Ono što se desilo možda nije ono što ste očekivali,

to jest, odjednom je postao strastven, zaokupljen,

angažovan, našao novog nastavnika, ušao u pubertet, ili šta već.

Šta se u stvari desilo jeste da su se naglasci smanjili.

Vidite, prvi put je svirao

sa naglaskom na svakoj noti.

(Klavir)

Drugi sa naglaskom na svakoj drugoj.

(Klavir)

To možete da uočite gledajući moju glavu.

(Smeh)

Devetogodišnjak, devetogodišnjak

je stavljao naglasak na svaku četvrtu notu.

(Klavir)

I desetogodišnjak na svaku osmu notu.

(Klavir)

I jedanaestogodišnjak, jedan naglasak na celu frazu.

(Klavir)

Znam - ne znam kako smo došli do ove pozicije.

(Smeh)

Nisam rekao da ću pomeriti rame, pomeriti telo.

Ne, muzika me je pregurala,

zato ja to zovem sviranje na jednom guzu.

(Klavir)

Može biti i na drugom guzu.

(Klavir)

Znate, jedan gospodin je jednom gledao prezentaciju koju sam izvodio

dok sam radio sa jednim mladim pijanistom.

Bio je predsednik jedne korporacije u Ohaju (Ohio).

I dok sam radio sa tim mladim pijanistom

rekao sam, "Nezgoda sa tobom je što si ti dvoguzni svirač.

Trebalo bi da budeš jednoguzni svirač."

I tako sam mu pomerio telo dok je svirao.

Odjednom je muzika zaživela. Poletela je.

Publika je izgubila dah kad je čula razliku.

I onda sam dobio pismo od tog gospodina.

Rekao je, "Toliko sam bio potresen.

Vratio sam se i pretvorio moju celu kompaniju

u jednoguznu kompaniju."

(Smeh)

Druga stvar koju sam hteo da uradim je da vam pričam o vama.

Verujem da je ovde 1600 ljudi.

Mojom procenom verovatno vas 45

strasno voli klasičnu muziku.

Obožavate klasičnu muziku, Vaš je radio uvek na stanici klasične muzike,

imate CD-e u svom autu, idete da slušate simfonije.

Vaša deca sviraju.

Ne možete da zamislite svoj život bez klasične muzike.

To je prva grupa, prilično je mala.

Onda postoji druga, veća grupa.

To su osobe kojima ne smeta klasična muzika.

(Smeh)

Znate, dođete kući nakon dugog dana

uzmete čašu vina i dignete noge na sto.

Malo Vivaldija u pozadini ne smeta.

(Smeh)

To je druga grupa.

Sada sledi treća grupa.

To su ljudi koji nikad ne slušaju klasičnu muziku.

Jednostavno nije deo njihovog života.

Možda je čujete kao što osetite dim tuđe cigare na aerodromu, ali --

(Smeh)

-- i možda malo marša iz Aide

kada uđete u dvoranu. Inače, nikad je ne čujete.

To je verovatno najveća grupa

I onda postoji jedna vrlo mala grupa.

To su ljudi koji misle da nemaju sluha.

Neverovatan broj ljudi misli da nema sluha.

U stvari, često čujem, "Moj muž nema sluha."

(Smeh)

U stvari, ne možete da budete bez sluha. Niko nije.

Kad ne biste imali sluha, ne biste mogli da promenite brzine

u autu sa ručnim menjačem.

Ne biste razlikovali

govor nekoga iz Teksasa i nekoga iz Rima.

I telefon. Telefon. Ako vaša majka nazove

na taj jadni telefon, nazove i kaže, "Halo",

ne samo da znate ko zove, već i kakvog je raspoloženja.

Imate fantastično uvo. Svako ima fantastično uvo.

I niko nije bez sluha.

Ali reći ću vam. Nema svrhe nastaviti ovako

sa tako velikim jazom između onih koji razumeju,

i strasno vole klasičnu muziku,

i onih koji sa njom nemaju nikakve veze.

Ljudi bez sluha, oni više nisu ovde.

Ali čak i između preostale tri kategorije je razlika prevelika.

Zato neću nastaviti dok svaka pojedinačna osoba u ovoj dvorani,

dole i u Aspenu i svako ko ovo gleda,

ne zavoli i ne počne da razume klasičnu muziku.

To ćemo uraditi.

Naravno, primećujete da ni u mojim mislima ni na mom licu

nema ni najmanje sumnje da će ovo uspeti, zar ne?

To je jedna od karakteristika vođe da ne posumnja,

ni u jednom trenutku, u sposobnosti osoba koje vodi

kako bi ostvario sve o čemu sanja.

Zamislite da je Martin Luther King rekao, "Ja imam san.

Naravno, nisam baš siguran da ste tome dorasli."

(Smeh)

U redu. Uzeću jedno Šopenovo (Chopin) delo.

Ovo je predivan Šopenov uvod. Neki od vas ga znaju.

(Muzika)

Da li znate šta mislim da se dogodilo u ovoj sobi?

Kad sam počeo, pomislili ste, "Kako ovo divno zvuči."

(Muzika)

"Mislim da ne treba da idemo na isto mesto

na letovanje sledeće godine."

(Smeh)

Smešno, zar ne? Smešno je kako se te misli

nekako umuvaju u naš glavu.

I naravno --

(Aplauz)

-- i naravno, ako je delo dugačko i imali ste težak dan,

mogli biste i zadremati.

Tada će vas vaša pratnja gurnuti laktom u rebra

i reći, "Budi se! To je kultura!" I tada se osećate još gore.

Da li vam je ikada palo na pamet da razlog što se osećate pospano

uz klasičnu muziku niste vi, nego mi?

Da li je iko pomislio dok sam svirao,

"Zašto toliko naglašava tonove?"

Da sam to radio pokretima glave sigurno biste to pomislili.

(Muzika)

I do kraja života, svaki put kada čujete klasičnu muziku

znaćete da čujete ta naglašavanja.

Da vidimo šta se ovde stvarno dešava.

Imamo ton H. Ovo je H. Sledeća nota je C.

Posao note C je da ušini notu H tužnom. Uspeva joj, zar ne?

(Smeh)

Kompozitori to znaju. Ako žele tužnu muziku

oni samo odsviraju ta dva tona.

(Muzika)

Ali suštinski, to je samo H sa četri tuge.

(Smeh)

E, sad se spušta na A. Pa na G, pa na F.

Tako imamo H, A, G, F. I ako imamo H, A, G, F,

šta sledeće očekujemo? Oh, pa to je možda bila slučajnost.

Probajmo opet. Uuu, TED hor.

(Smeh)

I primetili ste da svi imate sluha, zar ne? Svi.

Znate, svako selo u Bangladešu

i svako seoce u Kini. Svi znaju:

da, da, da, da -- da. Svi znaju ko očekuje taj E.

E sad, Šopen nije tad hteo da dođe do tona E,

jer šta bi se dogodilo? Bio bi kraj, kao u Hamletu.

Sećate se Hamleta? 1. čin, 3. scena:

otkriva da mu je ujak ubio oca.

Sećate se kako nastavlja da ide svom ujaku

i skoro ga ubija. I onda se povlači

i odlazi opet i ponovno ga zamalo ubija.

I kritičari, koji svi sede tamo u zadnjem redu,

oni moraju da imaju mišljenje, zato kažu, "Hamlet odugovlači."

(Smeh)

Ili kažu, "Hamlet ima Edipov kompleks."

Ne, jer inače bi predstava bila gotova, glupane!

Zato Šekspir stavlja sve te stvari u Hamleta.

Znate, Ofelija koja ludi i predstava u predstavi,

i Jorikova lobanja, kopači grobova.

To je radi razvlačenja -- do 5. čina kada može da ga ubije.

Isto je i sa Šhopenom. Taman se spremi da dođe do E,

kada kaže, "Uups, bolje da se vratim gore i to ponovim."

Pa to ponovi.

Sad se zanese -- to je uzbuđenje,

ne treba da se brinete oko toga.

Sada konačno dođe do F# i krene na E,

ali to je pogrešan akord. Jer akord koji traži

je ovaj i umesto njega on odsvira...

e sad, mi to zovemo deceptivnom kadencom jer nas je prevarila.

Uvek kažem svojim studentima, "Ako imate deceptivnu kadencu

obavezno podignite svoje obrve kako bi svi to znali."

(Smeh)

(Aplauz)

U redu. Tako on dođe do E, ali to je pogrešan akord.

Sada proba E ponovno. Taj akord nije dobar.

Sada proba ponovo sa E. Ali ni taj ne valja.

Sada pokuša E ponovo, to nije dobro.

I onda konačno ...

U prvom je redu gospodin uzdahnuo, "Mmm".

To je isti gest koji napravi kad dođe kući

nakon teškog dana, izvadi ključ iz auta i kaže,

" Aah, stigao sam kući." Jer svi znamo gde nam je kuća.

Tako ovo delo ide izdaleka do kuće

i odsviraću ga celog,

a vi pratite. H, C, H, C, H, C, H --

dole na A, dole na G, dole na F.

Skoro na E, ali u tom slučaju bi komad bio gotov.

Vraća se na H. Uzbuđuje se. Dolazi na F#. Dolazi na E.

Pogrešan akord. Pogrešan akord. Pogrešan akord.

I konačno dođe do E i kod kuće je.

A vi ćete videti sviranje na jednom guzu.

(Smeh)

Jer za mene, kako bih spojio notu H sa E,

moram da prestanem da razmišljam o svakoj noti na putu

i da počnem da razmišljam o dugom, dugom nizu od H do E.

Znate, upravo smo bili u Južnoj Africi i ne možete da odete u Južnu Afriku,

a da ne mislite o Mandeli u zatvoru 27 godina.

O čemu je razmišljao? O ručku?

Ne, razmišljao je o viziji za Južnu Afriku

i za ljudska bića. To ga je držalo --

radi se o viziji, o dugom nizu.

Kao ptica koja leti preko polja

i ne razmišlja o ogradama ispod sebe, u redu?

I sad ćete pratiti niz celim putem od H do E.

Imam poslednju molbu pre nego što odsviram ovo delo od početka do kraja

Hoćete li zamisliti nekoga koga obožavate, a nije više tu?

Voljenu baku, ljubav,

nekoga u vašem životu koga volite svim srcem,

ali ta osoba nije više sa vama.

Ponesite je u mislima i u isto vreme

pratite niz celim putem od H do E,

i čućete sve što je Šopen hteo reći.

(Muzika)

(Aplauz)

Možda se pitate,

možda se pitate zašto ja tapšem.

Pa, to sam uradio u školi u Bostonu

sa oko 70 sedmaka -- 12-godišnjaka.

Uradio sam isto što i ovde i rekao sam im

i objasnio celu priču.

I na kraju su poludeli, tapšući. Oni su tapšali.

Ja sam tapšao. Oni su tapšali.

Na kraju, rekao sam, "Zašto ja tapšem?"

A jedno dete je reklo, "Zato što smo mi slušali."

(Smeh)

Razmislite o tome. 1600 osoba, zauzetih osoba,

angažovanih na raznim različitim stvarima.

Slušaju, razumeju i dirnuti su Šopenovim delom.

To je već nešto.

E sad, jesam li siguran da je svaka osoba pratila,

shvatila i bila dirnuta. Naravno, ne mogu da budem siguran.

Ali ću vam reći šta mi se dogodilo.

Bio sam u Irskoj tokom nereda pre deset godina,

i radio sam sa katoličkom i protestantskom decom

na rešavanju sukoba. I ovo sam uradio sa njima.

To je bio riskantan potez jer su to bila deca sa ulice.

I jedan od njih mi je prišao sledećeg jutra i rekao,

"Znate, nikad u životu nisam slušao klasičnu muziku,

ali kad ste odsvirali to Shopping delo..."

(Smeh)

Rekao je, "Moj brat je ubijen prošle godine, a ja nisam plakao za njim.

Ali sinoć kad ste odsvirali to delo,

on je bio taj o kome sam razmišljao.

I osetio sam kako mi suze teku niz lice.

I znate, osećao sam se stvarno dobro plačući za brata."

U tom sam trenutku odlučio

da je klasična muzika za sve ljude. Sve.

E sad, kako biste vi hodali -- jer, znate,

moja profesija, muzička profesija to ne gleda na taj način.

Oni kažu da 3% populacije voli klasičnu muziku.

Kada bi smo to samo mogli da povećamo na 4%, naši problemi bi nestali.

Ja kažem, "Kako bi ste vi hodali? Govorili? Bili

kada bi ste mislili da 3% populacije voli klasičnu muziku?

Kada bi smo to samo mogli da povećamo na 4%. Kako biste hodali?

Govorili? Bili,

kada biste mislili da svi vole klasičnu muziku --

samo što to još ne znaju."

(Smeh)

Vidite, to su potpuno različiti svetovi.

Imao sam neverovatno iskustvo. Imao sam 45 godina,

dirigovao sam 20 godina i odjednom došao do saznanja.

Dirigent orkestra ne proizvodi nijedan zvuk.

Moja se slika pojavi na naslovnoj strani CD-a --

(Smeh)

-- ali dirigent ne proizvodi nijedan zvuk.

Njegova snaga zavisi od njegove sposobnosti da druge osobe učini moćnim.

I to mi je sve promenilo. Bila je to potpuna promena života.

Osobe u mom orkestru su mi došle i rekle,

"Bene, šta se dogodilo?" Eto, to se dogodilo.

Shvatio sam da je moj posao da probudim sposobnosti u drugim ljudima.

I naravno, hteo sam da saznam da li to radim.

I znate kako to da saznate? Pogledajte im u oči.

Ako im se oči sjaje, znajte da uspeva.

Možete da osvetlite selo sa očima ovog čoveka.

(Smeh)

Dakle, ako oči sjaje, znajte da vam uspeva.

Ako oči ne sjaje, morate da sebi postavite pitanje.

A pitanje je:

Ko sam ja sada da oči mojih svirača ne sjaje?

To možemo primeniti i na našu decu.

Ko sam ja sada da oči moje dece ne sjaje?

To je potpuno drugačiji svet.

Pri kraju smo ove čarobne nedelje na planini

i vraćamo se nazad u svet.

I kažem vam, odgovara da se zapitamo:

Ko smo mi dok se vraćamo u svet?

Znajte, imam definiciju uspeha.

Za mene je vrlo jednostavno. Ne radi se o bogatstvu i slavi i moći.

Već o tome koliko sjajnih očiju imam oko sebe.

Imam poslednju misao, koja glasi

ono što govorimo stvarno pravi razliku.

Reči koje izlaze iz naših usta.

Naučio sam to od žene koja je preživela Aušvic,

jedna od retkih preživelih.

Odvedena je u Aušvic kada joj je bilo 15 godina,

njenom bratu 8, a roditelji su nestali.

I ovo mi je ispričala,

"Bili smo u vozu koji je išao u Aušvic, pogledala sam

i videla da moj brat nema cipele.

I rekla sam mu, "Kako si tako glup, zar ne možeš da se brineš o svojim stvarima,

Gospode bože?" -- na način na koji starija sestra

razgovara sa mlađim bratom.

Nažalost, to su bile poslednje reči koje mu je ikada rekla

jer ga nikada više nije videla. Nije preživeo.

Kad je izašla iz Aušvica, zavetovala se.

Poverila mi se. Rekla je, "Izašla sam iz Aušvica u život

i zavetovala se. Zavet je bio, nikad neću reći ništa

što ne bi mogle biti poslednje reči koje ću ikada reći."

E sad, da li je to izvodljivo? Ne. I postali bi smo loši

i drugi takođe. Ali to je mogućnost da proživimo. Hvala vam.

(Aplauz)

Sjajne oči, sjajne oči.

Hvala vam, hvala.

(Muzika)