Како да писањем изазовете ишчекивање - Викторија Смит (Victoria Smith)

Погледајте нашу страницу на Патреону: https://www.patreon.com/teded

Погледајте целу лекцију на: https://ed.ted.com/lessons/how-to-make-your-writing-suspenseful-victoria-smit

Шта неку хорор причу чини добром? Грозна чудовишта и фонтане крви могу деловати као добро место за почетак, али, као што је писац хорора, Х. Ф. Лавкрафт написао: „Најстарији и најснажнији страх је страх од непознатог“. Писци не користе тај страх тако што разоткривају ужасе, већ тако што држе публику у напетости. Викторија Смит даје неке савете за додавање напетости вашем писању.

Лекцију припремила: Викторија Смит, анимација: Силвија Пријетов.

Хвала пуно нашим покровитељима на подршци! Без вас овај видео не би постојао.
Карлос Кастило, Сејџ Кјури, Ана Марија, Вигнан Веливела, Ибел Вонг, Ахмад Хијари, „Сто година“, Иден Шер, Рике Боргард, Јамџо, Травис Верман, Мин Трен, Луиза Ли, Кијара Тејлор, Кфенг, Хонг Вијет, Нејтан А. Рајт, Џорен Шикс, Аркадије Скајокер, Милад Мостафави.

[„Ишчекивање је грозно.
Надам се да ће потрајати.“

Оскар Вајлд, „Важно је звати се Ернест“]

Шта неку хорор причу чини добром?

Наравно, можете да убаците
нека грозна чудовишта,

фонтане крви

и ствари које искачу иза сваког угла,

али како је класични писац хорора,
Х. Ф. Лавкрафт, написао:

„Најстарији и најснажнији страх
је онај од непознатог.“

А писци не користе тај страх
тако што разоткривају ужасе,

већ тако што држе читаоце у ишчекивању,

односно у стању напетости.

Најпознатији примери ишчекивања

долазе из хорор филмова
и детективских романа.

Шта се налази у уклетој кући?

Који гост на вечери је убица?

Али, напето ишчекивање
постоји и ван ових жанрова.

Да ли ће јунак решити проблем?

Да ли ће момак и девојка
бити заједно на крају?

И каква је то мрачна тајна
због које главни лик толико пати?

Кључна ствар код ишчекивања
је да се поставља једно или више питања,

а читаоци се надају
да ће добити одговоре на њих,

и одлаже се тај одговор,

а истовремено читаоци остају
заинтересовани и постављају питања.

Па, које су неке од техника
које можете да користите

да бисте постигли ово у свом писању?

Ограничите тачку гледишта.

Уместо свезнајућег приповедача
који све види и преноси све што се дешава,

причајте причу из угла ликова.

Могу да крену знајући мало као и читаоци,

а да са њиховим
новим сазнањима расту и наша.

Класични романи, као „Дракула“, на пример,

испричани су кроз писма
и записе из дневника

у којима ликови говоре
о томе шта су доживели

и oд чега се наредног прибојавају.

Следеће, изаберите одговарајуће
место дешавања и сликовито изглагање.

Старе виле или замкови

са вијугавим ходницима
и скривеним пролазима

наговештавају да се прикривају
узнемиравајуће ствари.

Ноћ, магла и олује имају сличну улогу
при смањењу видљивости

и ограничавању кретања ликова.

Због тога је Лондон из викторијанског доба
толико популарно место дешавања.

Чак и уобичајена места и предмети
могу постати злокобни,

као што је случај
у готском роману „Ребека“,

у ком је цвеће у новом дому главног лика
описано као крваво црвено.

Као треће, играјте се са стилом и формом.

Можете да појачавате напетост

не само уз пажљиво обраћање пажње
на то шта се дешава,

већ и на то како се то преноси
и којом брзином.

Едгар Алан По преноси ментално стање
приповедача у „Издајничком срцу“

уз исецкане реченице
које се нагло прекидају,

а остале кратке исказне реченице у причи

стварају мешавину огромне брзине
и значајних психолошких пауза.

На платну је кинематографија
Алфреда Хичкока

позната по томе што користи продужено
трајање тишине и приказе степеништа

да би се створио осећај нелагодности.

Као четврто, користите драмску иронију.

Не можете једноставно
заувек држати публику у незнању.

Понекад се ишчекивање најбоље уводи

откривањем најважнијих делова
велике тајне читаоцима, али не и ликовима.

Ова техника је позната
под именом драмска иронија,

где мистерија постаје
не шта ће се десити,

већ када и како ће ликови сазнати нешто.

У класичној драми „Краљ Едип“

лик по коме она носи име није свестан
да је убио свог оца

и оженио се својом мајком.

Али, публика зна, а посматрање Едипа
док постепено схвата истину

омогућава да прича
има агонозирајући врхунац.

И, коначно, клифхенгер.

Чувајте се да га не користите пречесто.

Неки га сматрају јефтиним и лаким триком,
али је тешко порећи његову ефикасност.

Клифхенгер је када се поглавље,
епизода, књига у наставцима или сезона

изненада заврше пре него што се нешто
суштински важно открије,

или усред опасне ситуације
уз мале шансе за добрим исходом.

Ишчекивање, било да су у питању
тренуци или године,

тера нас да замишљамо могуће ситуације
које се могу догодити након тога,

што ствара додатну напетост.

Грозна ствар се скоро увек спречи,

стварајући осећај краја
и емоционалног олакшања.

Али, то нас не спречава
да опет бринемо и питамо се

следећи пут када се главни лик
суочи са скоро сигурном пропашћу.