Кетрин Шулц: Не бити у праву

Већина нас ће учинити све да избегне грешку. Али шта ако грешимо у вези са тим? "Грешколог" Кетрин Шулц убедљиво говори зашто не само да треба да признамо, него и да прихватимо своју погрешивост.

Дакле, 1995. година,

ја сам на факсу

и са другарицом идем на путовање

од Провиденса, Роуд Ајленд,

до Портланда у Орегону.

Знате, младе смо, незапослене,

путујемо споредним путевима

кроз националне паркове

и шуме - заправо

најдужим могућим путем којим смо могле.

И негде усред Јужне Дакоте,

окренем се ка другарици

и поставим јој питање

које ме је мучило

већ 3500 километара.

"У чему је фора са кинеским знаком који стално виђам поред пута?"

Другарица ме је гледала потпуно бледо.

Један господин у првом реду

савршено имитира тај израз.

(смех)

Кажем, "Знаш,

ти знаци које виђамо

који имају кинески знак на себи."

Само ме је гледала неколико тренутака,

а онда умрла од смеха,

јер је схватила о чему причам.

А причала сам о овоме.

(смех)

Да, чувени кинески знак за пикник зону.

(смех)

Последњих пет година свог живота провела

сам размишљајући управо

о оваквим ситуацијама -

зашто некада погрешно разумемо

знаке око себе,

како се понашамо кад се то деси

и шта све ово говори о људској природи.

Другим речима, као што је Крис рекао,

последњих пет година сам провела

размишљајући о грешењу.

Можда вам ово делује као чудан избор занимања,

али заправо има једну велику предност:

нема конкуренције.

(смех)

Уствари, многи од нас чине све што могу

да би избегли грешке или барем

да избегну размишљање о могућности

да смо погрешиви.

На апстрактном нивоу схватамо.

Сви знамо да сви чинимо грешке.

Људска врста, уопште, је погрешива - океј, добро.

Али кад се сведе на мене сада,

на сва моја уверења,

овде у садашњем времену,

одједном сва апстрактна схватања погрешивости

падају у воду -

и не могу да се сетим ничега у чему грешим.

Ствар је у томе да живимо у садашњости.

У садашњости идемо на састанке;

на породичне одморе идемо у садашњости;

идемо на изборе и гласамо у садашњости.

Значи, сви на крају идемо кроз живот

затворени у балончић

осећања да смо у праву у вези са свим.

Мислим да је то проблем.

Проблем за свакога од нас појединачно,

у нашим личним и професионалним животима,

и проблем за све нас колективно, као културу.

Данас желим да, прво

говорим о томе зашто се заглавимо

унутар тог осећања да смо у праву.

И друго, зашто је то такав проблем.

И на крају, желим да вас убедим

да је могуће

изаћи из тог осећања

и да је, ако то успете,

то највећи морални,

интелектуални и креативни скок који можете направити.

Дакле, зашто се углавимо

у осећању да смо у праву?

Један од разлога је у осећању према грешењу.

Дозволите да вас нешто питам -

уствари, питаћу вас, јер сте ту:

Какав је осећај - емотивно -

какав је осећај када грешимо?

Ужасан. Није добар.

Срамотан. Океј, сјајно, добро.

Ужасан, није добар, срамотан -

хвала, ово су одлични одговори,

али су одговори на једно друго питање.

Ви сте одговорили на питање:

Какав је осећај схватити да сте погрешили?

(смех)

То и још много других ствари осећамо кад схватимо да грешимо, је л' тако?

То може бити катастрофално, просветљујуће,

може бити прилично смешно,

као моја глупа грешка са кинеским знаком.

Али само стање грешења,

не производи никакав осећај.

Даћу вам једну аналогију.

Да ли се сећате цртаћа од "Loony Tunes"

где онај патетични којот увек

вија и никад не ухвати птицу тркачицу?

У скоро свакој епизоди овог цртаћа

постоји тренутак кад је он вија,

а она одјури са литице,

што је ок, она је птица, може да лети.

Али и којот се залети преко литице за њом.

И смешно је -

бар кад имате шест година -

што је којоту то потпуно ок, такође.

Он наставља да трчи -

све до тренутка кад погледа доле

и схвати да се налази у ваздуху.

Тада падне.

Када нисмо у праву у вези с нечим -

не када то схватимо, него пре -

ми смо као тај којот који

се залетео са литице, а пре него што погледа доле.

Знате, већ грешимо,

већ смо у невољи,

али се осећамо на чврстом тлу.

Требало би да исправим нешто што сам малопре рекла.

Ипак се осећамо некако кад грешимо;

осећамо да смо у праву.

(смех)

Ово је један разлог, структурни разлог,

зашто се заглављујемо у тај осећај да смо у праву.

Називам то слепоћа за грешке.

Већином времена немамо

никакав унутрашњи знак

да нас обавести да грешимо у вези с нечим,

све док није превише касно.

Али постоји још један разлог зашто се заглављујемо -

а он је културан.

Сетите се на тренутак основне школе.

Седите тамо на часу,

а учитељица вам враћа контролни,

и један од њих овако изгледа.

Успут, овај није мој.

(смех)

Ето вас у основној школи,

и знате тачно шта да мислите

о детету које добије овај папир.

То је глупак који прави невоље,

онај који никада не ради домаћи.

Док напуните девет година,

већ сте научили, прво - да

су људи који греше

лењи и неодговорни шмокљани -

и друго,

да је начин да се успе у животу

тај да никад не грешите.

Све ове лоше лекције научимо врло добро.

И многи од нас -

претпостављам посебно у овој просторији -

излазе с њима на крај, постајући

савршени мали одликаши,

перфекционисти, преамбициозни.

Зар не, Господине финансијски

директоре, астрофизичару, ултрамаратонцу?

(смех)

Сви сте финансијски директори, астрофизичари, ултрамаратонци.

Океј, добро.

Осим што онда полудимо

при помисли да смо у нечему погрешили.

Јер према овоме,

погрешити у нечему

значи да нешто с нама није у реду.

Онда инсистирамо да смо у праву,

јер се тако осећамо паметним и одговорним,

пуним врлина и безбедним.

Испричаћу вам једну причу.

Пре пар година, једна жена

дошла је у Бет Израел Диконес клинику на операцију.

Та болница налази се у Бостону.

То је наставна болница за Харвард -

једна од најбољих у земљи.

Кад је стигла, одвели су је у операциону салу.

Добила је анестезију, хирург је обавио своје -

зашио је, послао на опоравак.

Изгледало је да је све прошло како треба.

Пробудила се, погледала се и

питала, "Зашто је погрешна страна мог тела у завојима?"

Па погрешна страна њеног тела била је у завојима

јер је хирург извео велику операцију

на њеној левој, уместо десној нози.

Када је потпредседник квалитета здравствене неге

из болнице говорио о том инциденту,

рекао је нешто веома интересантно.

Рекао је, "Из неког разлога,

хирург је једноставно осећао

да се налази на правој страни пацијенткиње."

(смех)

Поента ове приче је

да може бити веома опасно

ако превише верујемо осећају

да смо на правој страни било чега.

Тај унутрашњи осећај исправности

који тако често имамо,

није поуздан водич за

оно што се стварно дешава у спољном свету.

А када се понашамо као да јесте

и престанемо да прихватамо могућност да грешимо,

па тада радимо ствари као што

је просипање 760 милиона литара нафте у мексички залив,

или уништавање глобалне економије.

Дакле то је велики практични проблем.

Али је и велик друштвени проблем.

Размислите на трен шта значи бити у праву.

То значи да мислите да ваша веровања

савршено осликавају стварност.

А када се тако осећате,

имате проблем да решите,

а то је како ћете објаснити

све оне људе који се не слажу са вама?

Испоставља се да већина нас исто обајшњава те људе,

посежући за серијом несрећних претпоставки.

Кад се неко не слаже са нама, ми прво

претпоставимо да је незналица.

Нема приступа истим информацијама као ми,

а када великодушно поделимо с њима те информације,

они ће угледати светлост и прећи на нашу страну.

Када то не успе, кад се

испостави да они имају исте чињенице као ми

али се и даље не слажу с нама,

прелазимо на другу претпоставку,

а то је да су идиоти.

(смех)

Имају све делове слагалице и

превише су глупи да их правилно склопе.

А када ни то не успе,

кад се испостави да људи који се с нама не слажу

имају исте чињенице као ми

и прилично су паметни,

онда прелазимо на трећу претпоставку:

они знају истину

и намерно је искривљују

у сопствене злобне сврхе.

Ово је катастрофа.

Везаност за сопствени осећај исправности

не дозвољава да спречимо грешке

кад је то потпуно неопходно

и чини да једни друге ужасно третирамо.

Оно што ми је овде

најтрагичније и што највише збуњује,

то је да потпуно промашује смисао људскости.

Као да желимо да замислимо

да су наши умови савршено чисти прозори

и ми гледамо кроз њих

и описујемо свет како се дешава.

И желимо да сви остали гледају кроз исти прозор

и виде потпуно исту ствар.

То није истинито,

а да јесте, живот би био ужасно досадан.

Чаролија вашег ума није у томе

да можете видети свет онаквим какав јесте.

Него да га можете видети какав није.

Можемо памтити прошлост

и можемо размишљати о будућности

и замислити како је то

бити нека друга особа на неком другом месту.

Сви то радимо помало другачије,

и зато можемо погледати у исто небо

и видети ово

и ово

и ово.

И да, управо зато и грешимо.

1200 година пре него што је Декарт рекао

"Мислим, дакле постојим",

овај лик, Св. Августин је сео

и написао, "Fallor ergo sum" -

"Грешим, дакле постојим".

Августин је разумео

да наша способност за забрљамо

није само нека срамотна грешка

у људском систему,

нешто што можемо искоренити или превазићи.

То је оно што нас чини таквим какви смо.

Јер, за разлику од Бога,

ми баш не знамо шта се дешава.

И за разлику од свих других животиња,

опседнути смо покушајима да то сазнамо.

За мене, та опсесија

је извор и корен

све наше продуктивности и креативности.

Прошле године сам, из више разлога,

слушала много епизода серије

"This American Life" на радију.

И тако слушам и слушам

и у једном тренутку помислим

како су све приче о грешењу.

Прва помисао била ми је,

"Полудела сам.

Постала сам лудача за грешке.

Видим их свуда",

што се дешавало.

Али пар месеци касније,

интервјуисала сам Иру Гласа, који води емисију.

Поменула сам му то

и рекао је, "Не, то је истина.

Уствари," рекао је,

"међу особљем се зезамо

како свака епизода наше емисије

има исту заједничку тему.

А та тема је:

'Мислио сам да ће се једна ствар десити,

а уместо тога десило се нешто друго.'

А поента је", каже Ира Глас, "ово нам је потребно.

Потребни су нам моменти

изненађења, преокрета и грешења

да би те приче имале ефекта."

А ми остали, чланови публике,

слушаоци, читаоци,

ми то прождиремо.

Волимо преокрете у причи

интриге и изненађујуће завршетке.

Када су наше приче у питању,

волимо да грешимо.

Али знате, наше приче су такве

јер су нам животи такви.

Мислимо да ће се једно десити,

а уместо тога се нешто друго деси.

Џорџ Буш је мислио да ће упасти у Ирак,

пронаћи гомилу оружја за масовно уништење,

ослободити људе и донети демократију на Блиски Исток.

Уместо тога се нешто друго десило.

А Хосни Мубарак је мислио

да ће бити диктатор Египта до краја живота,

док није превише стар или болестан

да би пренео власт на свог сина.

Уместо тога се нешто друго десило.

А ви сте можда мислили да ћете

одрасти и венчати се са својом средњошколском љубави

и преселити се у родни град и имати брдо деце.

Уместо тога се нешто друго десило.

Морам вам рећи да сам

мислила да пишем изузетно штреберску књигу

о теми коју сви мрзе, за

публику која се никад неће појавити.

Уместо тога се нешто друго десило.

(смех)

Мислим, то је живот.

У добру и злу,

ми стварамо невероватне приче

о свету око нас, а

онда се свет преокрене и изненади нас.

Без увреде, али цела ова конференција

је невероватан споменик

нашој могућности да грешимо.

Управо смо провели недељу дана

причајући о иновацијама и напретку

и побољшањима,

али знате ли зашто су нам потребне иновације,

напредак и побољшања?

Јер пола ствари

које су најчудније и мењају свет -

TED 1998 -

пих.

(смех)

Није баш испало тако, зар не?

(смех)

Где је мој ракетни погон, Крис?

(смех)

(аплауз)

Ето нас опет овде.

И тако то иде.

Смислимо нову идеју.

Испричамо другу причу.

Одржимо још једну конференцију.

Тема ове, као што

сте чули седам милиона пута, је

поновно откривање чуда.

По мени, ако

заиста желите да поново откријете чудо,

треба да изађете из

тог маленог, престрашеног места исправности

и погледате једни друге

и погледате величину

и сложеност и мистерију

универзума и

да можете да кажете,

"Вау, не знам.

Можда грешим."

Хвала вам.

(аплауз)

Хвала људи.

(аплауз)