Колико је сати на Марсу?

Наџин Кокс припада првој генерацији Марсоваца. Као инжењер за свемирске бродове у Насиној Лабораторији за млазни погон, Коксова ради у тиму који управља америчким роверима на Марсу. Међутим, рад од 9 до 5 на другој планети, чији дан је 40 минута дужи од оног на Земљи, носи посебне, често комичне проблеме.

Многи међу вама су вероватно
гледали филм „Марсовац“.

Међутим, за оне међу вама који нису,
то је филм о астронауту

који је заглављен на Марсу
и о његовим покушајима да преживи

док Земља не пошаље мисију за спашавање
која ће га одвести натраг на Земљу.

На срећу, они поново
успостављају комуникацију

са ликом, астронаутом Ватнијем
у једном тренутку,

тако да он није толико усамљен на Марсу
до тренутка када га могу спасити.

Дакле, док гледате филм,
па чак и ако га нисте одгледали,

када размишљате о Марсу,

вероватно мислите на то
колико је далеко и удаљен.

Оно што вам можда није пало на памет

је каква је заиста логистика
када радите на другој планети,

када живите на две планете,

када постоје људи на Земљи
и ровери или људи на Марсу.

Па, размислите о томе када имате
пријатеље, породицу или колеге

у Калифорнији, на Западној обали
или другим местима света.

Када покушавате да комуницирате са њима,

једна од ствари
на коју ћете прво помислити је:

„Чекај, колико је сати у Калифорнији?

Да ли ћу их пробудити?
Да ли је у реду да зовем?“

Дакле, чак и ако комуницирате
са колегама који су у Европи,

истог тренутка помишљате:

„Шта је потребно за координацију
комуникације када су људи удаљени?“

Тренутно немамо људе на Марсу,
али имамо ровере.

Заправо је на Кјуриоситију
управо сада 6:10 ујутру.

Значи, 6:10 ујутру на Марсу.

Имамо четири ровера на Марсу.

Сједињене Државе су поставиле 4 ровера
на Марс од средине 90-их година,

а ја имам привилегију
да радим на три међу њима.

Дакле, ја сам инжењер за свемирске
летелице и њихове операције

у Насиној Лабораторији за млазни погон
у Лос Анђелесу у Калифорнији.

А ови ровери су наши роботски изасланици.

Дакле, они су наше очи и уши
и посматрају планету за нас

док не пошаљемо људе.

Дакле, учимо како да функционишемо
на другим планетама кроз ове ровере.

Пре него што пошаљемо људе, шаљемо роботе.

Разлог због ког у овом тренутку
постоји временска разлика на Марсу

у односу на време у коме смо

је зато што је марсовски дан
дужи од дана на Земљи.

Наш дан на Земљи траје 24 часа

јер је Земљи толико потребно да се ротира,

да се окрене једном.

Тако наш дан траје 24 часа.

Марсу је потребно 24 часа
и око 40 минута да се једном окрене.

То значи да је марсовски дан
40 минута дужи од дана на Земљи.

Тако, тимови људи који управљају
роверима на Марсу, као што је овај,

ми живимо на Земљи, али радимо на Марсу.

Значи, морамо да размишљамо
као да смо заправо на Марсу са ровером.

Наш посао, посао овог тима чији сам део

је да пошаље команде роверу да бисмо
му казали шта да ради следећег дана,

да му кажемо да вози или буши
или било шта што треба да ради.

Тако, док спава - а ровер спава ноћу

јер треба да напуни батерије

и да преживи хладну ноћ на Марсу,

па тако спава.

Док спава, ми радимо
на његовом програму за следећи дан.

Тако, радим током марсовске ноћне смене.

(Смех)

Да бисмо дошли на посао на Земљи
у исто време сваког дана на Марсу -

рецимо, треба да сам на послу
у 5 послеподне,

овај тим треба да је на послу

у 5 послеподне
по марсовском времену сваког дана,

морамо да долазимо на посао на Земљи
40 минута касније сваког дана

да бисмо остали усклађени са Марсом.

То је као да мењате
временску зону сваког дана.

Тако, једног дана дођете у 8:00,
следећег 40 минута касније, у 8:40,

онда следећег дана
40 минута касније, у 9:20,

следећег дана у 10:00.

Значи, померате време
за 40 минута сваког дана

док ускоро не почнете
да долазите на посао усред ноћи,

усред ноћи на Земљи.

Зар не? Можете онда замислити
колико је то збуњујуће.

Одатле - марсовски сат.

(Смех)

Тежина у овом сату је механички подешена

да мери време спорије.

У реду? И нисмо кренули -

Добила сам овај сат 2004. године

са Спиритом и Опортјунитијем,
тадашњим роверима.

Нисмо кренули уз помисао

да ће нам требати марсовски сатови.

У реду? Мислили смо: „Добро,
само ћемо проводити време на компјутерима

и на контролним екранима мисије
и то ће бити довољно.“

Па, и не баш.

Нисмо само радили према времену на Марсу;

заправо смо живели
према марсовском времену.

У тренутку бисмо се збунили
око тога колико је сати.

Зато вам је заиста било потребно
нешто на ручном зглобу да вам каже

колико је сати на Земљи,
колико је сати на Марсу.

Није само време на Марсу било збуњујуће;

требало је да можемо
да разговарамо о њему.

Тако је „сол“ марсовски дан.
Да поновим, 24 сати и 40 минута.

Тако, када разговарамо
о нечему што се дешава на Земљи,

рећи ћемо „данас“.

За Марс кажемо „дансол“.

(Смех)

„Јуче“ је постало „јусол“ за Марс.

Поново, нисмо кренули у ово мислећи:
„О, хајде да измислимо нови језик.“

Било је просто врло збуњујуће.

Сећам се да ми је неко пришао и рекао:

„Желео бих да урадим ово сутра на роверу.“

Рекох: „Сутра-сутра, или сутра на Марсу?“

Покренули смо ово терминологију
јер нам је требао начин да разговарамо.

(Смех)

„Сутра“ је постало
„следећсол“ или „солсутра“,

јер се људима свиђа
да користе различите речи.

Неки од вас ће рећи „кола“,
а неки „црни сок“.

Тако имамо људе који кажу
„следећсол“ или „солсутра“.

Затим, приметила сам да, након неколико
година рада на овим мисијама,

људи који раде на роверима,
ми кажемо „сутсол“.

Људи који раде на мисијама на Земљи
и не лутају около,

кажу „сатсол“.

Тако сам заправо могла да погодим

на којој мисији радите
према марсовском акценту.

(Смех)

Дакле, имамо сатове и језик
и уочавате главну нит овде, зар не?

Да се не збунимо.

Међутим, чак нас је
и дневна светлост могла збунити.

Ако замислите да сте управо сада
дошли на посао

и да је то усред ноћи на Марсу,

а светло улази кроз прозоре,

то ће, такође, бити збуњујуће.

Тако, можете да видите
на овој слици контролне собе

да су све ролетне спуштене,

да не би било светла да нас омета.

Спустили смо ролетне на целој згради
око недељу дана пре слетања

и нисмо их подигли док нисмо престали
да користимо марсовско време.

Исто ово важи и за домове, када сте кући.

Три пута користим марсовско време,
а мој муж је у фазону:

„Добро, спремамо се за марсовско време.“

Ставља фолију преко прозора,
тамне завесе и ролетне,

јер то утиче и на вашу породицу.

Дакле, ја сам живела
у овом мрачном окружењу, али и он,

и навикао се на то.

Међутим, добијала сам тужне мејлове
од њега док сам била на послу.

„Да ли да дођем кући? Да ли си будна?

Колико је сати на Марсу?“

Тако рекох: „Добро,
треба му марсовски сат.“

(Смех)

Наравно, 2016. година је,
па постоји апликација за то.

(Смех)

Тако сада, уместо сатова,
можемо да користимо и телефоне.

Међутим, утицај на породице
био је исти за све;

није утицало само на нас
који смо радили на роверима,

већ и на наше породице.

Ово је Дејвид Оу,
један од наших директора лета,

а налази се на плажи у Лос Анђелесу
са својом породицом у 1:00 ноћу.

(Смех)

Пошто смо слетели у августу,

а његова деца нису морала
да се врате у школу до септембра,

прешли су са њим на марсовско време
током једног месеца.

Устајали су 40 минута касније сваког дана

и усвојили су татин распоред рада.

Живели су према марсовском времену
месец дана и имали сјајне авантуре,

као што је одлазак на куглање усред ноћи

или одлазак на плажу.

Једна од ствари коју смо сви открили

је да можете да стигнете
било где у Лос Анђелесу

у 3:00 ујутру, када нема саобраћаја.

(Смех)

Завршили бисмо са послом,

а нисмо хтели да идемо кући
и малтретирамо своје породице,

а били смо гладни, те бисмо,
уместо да одемо негде близу да једемо,

рекли: „Чекај, постоји сјајан
ресторан на Лонг Бичу

и можемо да стигнемо тамо за 10 минута!“

Тако бисмо се одвезли тамо;
као у 60-има, нема саобраћаја.

Одвезли бисмо се тамо,
а власници ресторана су били у фазону:

„Ко сте ви, народе?

И зашто сте у мом ресторану
у 3:00 ујутру?“

Тако су схватили
да постоје чопори Марсоваца

који лутају ауто-путевима
Лос Анђелеса, усред ноћи,

усред ноћи на Земљи.

Заправо смо почели и да сами себе
називамо Марсовцима.

Они међу нама који су користили
марсовско време звали су се Марсовци,

а све друге су називали Земљанима.

(Смех)

А то је због тога што,
када свакодневно мењате временску зону,

почнете да се осећате
издвојено од свих осталих.

Буквално сте у свом свету.

Зато имам овај беџ који каже:
„Преживела сам марсовско време. Сол 0-90“,

а постоји и слика тога горе на екрану.

Разлог због ког смо добили ове беџеве
је што радимо по марсовском времену

да бисмо били што ефикаснији
у раду са роверима на Марсу,

да најбоље искористимо своје време.

Међутим, не управљамо се према
марсовском времену

дуже од три до четири месеца.

На крају ћемо сви прећи
на модификовано марсовско време,

а то је нешто на чему управо радимо.

То је зато што је то тешко за ваше тело,
тешко пада вашим породицама.

Заправо, постојали су истраживачи сна
који су нас проучавали

јер је било врло необично за људе
да покушају да продуже свој дан.

Имали су тридесетак нас

на којима су изводили експерименте
везане за недостатак сна.

Тако, дошла бих и урадила тест,
а у сваком од њих бих се успавала,

а то је, опет, због тога што ово,
на крају, тешко пада вашем телу,

иако је било лудило.

Било је то сјајно искуство повезивања
са другим члановима тима,

али је то веома тешко одржати.

Дакле, ове мисије ровера
наши су први кораци у соларни систем.

Учимо како да живимо
на више од једне планете.

Мењамо своје виђење ствари
да бисмо постали вишепланетарни.

Дакле, следећи пут
када гледате „Ратове звезда“,

а људи прелазе са система Дегобе
на Татуинов систем,

размислите о томе шта заправо значи
толико далеко распрострањивање људи,

шта значи у смислу удаљености између њих,

како ће почети да се осећају
удаљено једни од других,

као и о самој логистици времена.

Нисмо још увек послали људе на Марс,
али се надамо да хоћемо,

а са компанијама
као што су Спејс икс и НАСА,

као и свим интернационалним
свемирским агенцијама света,

надамо се да ћемо то учинити
током неколико наредних деценија.

Тако ћемо ускоро имати људе на Марсу
и заиста ћемо бити вишепланетарни,

а младић или девојка

који ће отићи на Марс су можда
у овој публици или слушају ово данас.

Желела сам да радим на овим мисијама
у Лабораторији за млазни погон

од када сам имала 14 година

и привилегована сам што сам део тога.

Ово је изузетно време
у свемирском програму

и ово путовање је заједничко свима нама.

Тако, следећи пут када помислите
да немате довољно времена у току дана,

сетите се, то је само питање
вашег земаљског виђења ствари.

Хвала вам.

(Аплауз)