Doprinosi žena istraživača - Kortni Stivens

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/the-contributions-of-female-explorers-courtney-stephens

Tokom viktorijanske ere, za žene je bilo malo verovatno da postanu veliki istraživači. Ali, nekoliko inteligentnih, odlučnih i hrabrih žena dalo je značajan doprinos u istraživanju prethodno slabo poznatih teritorija. Kortni Stivens ispituje tri žene - Merijen Nort, Meri Kingsli i Aleksandru Dejvid-Nil - koje nisu prihvatale „ne“ kao odgovor (i pokazuje zašto bi trebalo da im budemo zahvalni na tome).

Lekciju priredila Kortni Stivens, animacija: Lizi Akana.

Radoznalost danas uzimamo
zdravo za gotovo.

Verujemo da, ako u nešto uložimo trud,

možda jednog dana stanemo ispred piramida,

otkrijemo novu vrstu cveća,

ili čak i da odemo na mesec.

Ali, u 18. i 19. veku,

žene su posmatrale kroz svoje prozore

svet za koji su bile male šanse
da ga ikad istraže.

Život žena u doba kraljice Viktorije

u velikoj meri se svodio
na rad u domaćinstvu i tračarenje.

Iako su uživale u knjigama
o egzotičnim putovanjima,

večina nikada nije napustila
svoje rodne gradove.

Ipak, bilo je nekoliko viktorijanki

koje su, zahvaljujući privilegijama,

izdržljivosti

i tome što nisu prihvatale
„ne“ kao odgovor,

krenule u pohod na neistražena područja.

Godine 1860, Merijen Nort,

amaterska slikarka i baštovanka,

prešla je okean do Amerike

sa posetnicama,

slikarskim stalkom
i ljubavlju prema cveću.

Potom je posetila Jamajku,

Peru,

Japan,

Indiju,

Australiju.

Zapravo, posetila je
svaki kontinent sem Antartika,

u potrazi za novim cvetovima
koje bi slikala.

„Bila sam preplavljena količinom tema

koje je trebalo naslikati“, pisala je.

„Brda su bila čudesno plava,
poređana jedno iza drugog.

Nikada nisam videla
takvo obilje čiste boje.“

Bez aviona i automobila,
i po retko sređenim stazama,

Nort je jahala magarce,

osvajala litice

i prelazila močvare
kako bi stigla do željenih biljaka.

I sve to u haljinama do poda
modernim u to vreme.

Budući da fotografija tada
nije bila tako napredna,

Merijenine slike su
evropskim botaničarima pružile uvid

u neke od najneobičnijih biljaka na svetu,

poput velike biljke mesožderke sa Bornea,

afričke biljke žarača

i brojnih drugih biljaka nazvanih po njoj

jer je bila prva Evropljanka
koja ih je katalogizovala u divljini.

U međuvremenu, u Londonu,

gospođica Meri Kingsli,
poćerka putujućeg doktora,

volela je da sluša očeve priče
o tradicionalnim običajima u Afirici.

Usred pisanja knjige na ovu temu,
njen otac se razboleo i umro,

te je Kingslijeva odlučila
da završi njegovu knjigu.

Prijatelji njenog oca
savetovali su je da ne ide,

pokazivali joj mape tropskih bolesti,

ali svejedno je krenula

i 1896. godine stigla
u Sijeru Leone modernog doba

sa dva velika kofera i rečnikom izraza.

Tokom putovanja kroz džunglu,

potvrdila je postojanje
tada mitskog stvorenja,

gorile.

Sećala se borbe sa krokodilima,

kako ju je uhvatio tornado

i kako je nilskog konja
golicala kišobranom

ne bi li se sklonio sa njenog kanua.

Kada je pala u jamu punu šiljaka,
spasla ju je njena debela podsuknja.

„Dobra zmija skuvana na pravilan način
jedan je od najboljih obroka

koji se ovde mogu pojesti“, pisala je.

Mislite da je Indijana Džouns
bio snalažljiv?

Kingslijeva je mogla
da ga pretekne bez problema!

Ipak, kad pričamo o kršenju pravila,

nijedna putnica nije bila tako odvažna
kao Aleksandra Dejvid-Nil.

Aleksandra, koja je studirala
istočnjačke religije

u rodnoj Francuskoj,

očajnički je želela de se dokaže
tadašnjim pariskim učenjacima,

koji su svi bili muškarci.

Odlučila je da je jedini način
da je shvate za ozbiljno

bio da poseti čuveni grad Lasa na Tibetu.

„Ljudi će morati da kažu:

'Ova žena je živela
među stvarima o kojima govori.

Dodirnula ih je
i videla ih uživo'“, pisala je.

Kada je stigla na granicu sa Indijom,
zabranili su joj da je pređe.

Stoga se prerušila u Tibetanca.

Obučena u kaput od jakovog krzna,
sa ogrlicom od klesanih lobanja,

pešačila je po pustim Himalajima
sve do Lase gde su je naposletku uhapsili.

Naučila je da što je teže putovanje,
ono nosi sa sobom bolju priču,

te je napisala veliki broj knjiga
o tibetanskoj religiji,

koje nisu doživele uspeh samo u Parizu

već su i danas vrlo važne.

Ove hrabre žene i druge poput njih

putovale su svetom kako bi dokazale

da želja da stvari vidimo sopstvenim očima

ne samo da menja tok ljudskog znanja,

već i samu ideju o tome šta je moguće.

One su koristile moć radoznalosti

u pokušaju da razumeju uglove gledanja

i osobenosti drugih mesta,

verovatno zato što su i one same
u svojim okolinama bile smatrane čudnima.

Ali, kroz putovanja su otkrile
više od različitosti stranih zemalja.

Otkrile su ono što su isključivo
one same mogle da pronađu:

svrhu sopstvenog postojanja.