Moja opsesija predmetima i njihovim pričama

Na konferenciji EG'08, Adam Sevidž priča o svojoj fascinaciji pticom dodo i kako ga je odvela na čudnu i iznenađujuću duplu avanturu. To je zabavna avantura kroz um kreativnog opsesivca.

Pre oko četiri godine,
Njujorker je objavio članak

o skupini kostiju dodo ptice
koja je pronađena

u rupi na ostrvu Mauricijus.

Mauricijus je malo ostrvo

sa istočne strane Madagaskara

u Indijskom okeanu, a ovo je mesto

gde je otkrivena i izumrla ptica dodo,

sve to u okviru od 150 godina.

Svi su bili uzbuđeni
zbog ovog arheološkog otkrića,

jer je to značilo da će konačno možda moći
da sastave jedan ceo kostur dodoa.

Vidite, iako muzeji širom sveta

imaju kosture dodoa u svojim postavkama -

niko, čak ni Muzej prirodne istorije
na ostrvu Mauricijus,

nema kostur sastavljen
od kostiju jednog dodoa.

U stvari, to i nije baš istina.

Zapravo, Britanski muzej je imao
ceo primerak dodoa u svojoj kolekciji

sve do 18. veka -
bio je u stvari mumificiran,

sa kožom i svim ostalim -
ali u naletu zanosa za uštedom prostora,

odsekli su glavu i noge

i spalili ostatak na lomači.

Ako pogledate njihov sajt danas,

nabrojali su ove uzorke,

navodeći da je ostatak izgubljen u vatri.

Nije baš cela istina. Bilo kako bilo,

naslovnica ovog članka
je bila ova fotografija,

a ja sam jedan od onih
koji misle da je Tina Braun bila odlična

za podnošenje fotografija Njujorkeru,
jer je ova fotografija

potpuno prodrmala moj svet.

Postao sam opsednut predmetima -

ne samo prelepom fotografijom,

bojom, plitkom dubinom polja,
detaljima koji su vidljivi,

žicom koju možete videti ovde na kljunu

koju je konzervator koristio
da sastavi ovaj skelet -

tu postoji čitava priča,

pa sam pomislio:

„Zar ne bi bilo sjajno

kada bih imao sopstveni skelet dodoa?”

(Smeh)

Hteo bih da istaknem u ovom trenutku

da sam proveo život sa opsesijom

predmetima i pričama koje oni pričaju,

a ovo je bila najnovija.

Stoga sam počeo da tragam -

da vidim da li je neko prodao komplet,

nekakav model koji bih mogao da nabavim

i našao sam mnogo materijala
vezanog za to, puno divnih slika.

Ništa od toga; nema skeleta dodoa za mene.
Šteta je, međutim, već načinjena.

Sačuvao sam nekoliko stotina
fotografija skeleta dodoa

u svom folderu „Kreativni projekti” -

to je skladište za moj mozak,
sve ono što bi me moglo interesovati.

Svaki put kada imam internet vezu,

tamo dospeva priliv stvari,

sve od prelepog prstenja
do fotografija pilotskih kabina.

Ključ koji je Markiz de Lafajet
poslao Džordžu Vašingtonu

da bi proslavio pad Bastilje.

Ruski taster za nuklearno lansiranje:

na vrhu je slika
onog koji sam našao na Ibeju;

na dnu je onaj koji sam napravio za sebe,

jer ne mogu da priuštim onaj na Ibeju.

Kostimi Stormtrupera.
Mape Srednje zemlje -

ovu sam lično nacrtao.

Evo foldera dodo skeleta.

Ovaj folder ima 17 000 slika -

preko 20 gigabajta informacija -

i neprekidno raste.

Jednog dana, nekoliko nedelja kasnije,

možda godinu dana kasnije,
bio sam u umetničkoj radnji sa decom

i kupovao sam neku glinu -
planirali smo dan majstorija.

Kupio sam malo Super Skalpija,
žičanu armaturu, razne materijale.

Pogledao sam Skalpija i pomislio sam,

možda,

da, možda bih mogao da napravim
svoju lobanju dodoa.

Treba da naglasim
u ovom trenutku - nisam vajar;

ja sam naoštreni stvaralac modela.

Dajte mi crtež,
dajte mi rekvizit da kopiram,

dajte mi kran, skele,
delove iz „Ratova zvezda” -

naročito delove iz „Ratova zvezda” -

mogu takve stvari da radim po ceo dan.

Upravo tako sam 15 godina
zarađivao za život.

Međutim, ako mi date ovako nešto -

moj prijatelj Majk Murnejn je izvajao ovo;

to je maketa
za „Ratove zvezda, Epizodu 2” -

ovo nije baš moj fazon -

ovo je nešto što drugi ljudi rade -
zmajevi, nežne stvari.

Ipak, činilo mi se kao da sam video
dovoljno fotografija lobanja dodoa

da bih zaista umeo

da razumem topologiju i možda je kopiram -

mislim, ne može da bude toliko teško.

Tako sam počeo da gledam
najbolje slike koje sam mogao da nađem.

Dohvatio sam sve reference

i našao sam ovu divnu referencu.

Tu neko prodaje ovo na Ibeju;

to je očigledno ženska ruka,
nadajmo se, ženska ruka.

Pretpostavivši da je
otprilike veličine ruke moje žene,

izmerio sam njen palac i odredio razmeru
u odnosu na veličinu lobanje.

Povećao sam je na stvarnu veličinu
i počeo sam to da koristim

zajedno sa drugim referencama
koje sam imao,

upoređujući ih sa njom
kao referentnom veličinom za utvrđivanje

koliko kljun treba da bude veliki,
koliko tačno da bude dug itd.

Nakon nekoliko sati,

na kraju sam uspeo da napravim
prilično prihvatljivu lobanju dodoa.

Nisam planirao da nastavim -

to je kao kad čistite veoma neurednu sobu

skupljajući jednu po jednu stvar;
ne možete da mislite o celini.

Nisam mislio o skeletu dodoa;

samo sam primetio da,
kad sam završio tu lobanju,

žičana armatura koju sam koristio
da je drži uspravno

je virila pozadi baš gde bi bila kičma,

a jedna od drugih stvari
koje su me godinama interesovale

i kojima sam bio opsednut su kičme
i kosturi, prikupio sam nekoliko stotina.

Zapravo sam razumeo mehaniku pršljenova

dovoljno da počnem da ih podražavam.

I tako, dugme po dugme,

pršljen po pršljen,
gradio sam sve do dole

i stvarno sam do kraja dana
imao pristojnu lobanju,

srednje dobre pršljenove i pola karlice.

Ponovo sam nastavio,
tragajući za još referenci,

svakom referencom koju sam mogao pronaći -
crteži, prelepe fotografije.

Ovaj lik - volim ovog lika!
Stavio je kosti noge dodoa na skener

sa lenjirom.

To je preciznost kakvu sam želeo

i kopirao sam svaku
do poslednje kosti i sastavio ih.

Nakon oko šest nedelja,

završio sam, obojio, montirao

svoj lični skelet dodoa.

Možete videti da sam čak napravio
i muzejski natpis za njega

koji obuhvata kratku istoriju dodoa.

U „TAP Plastici” su mi napravili -
mada nisam to slikao -

muzejsku vitrinu.

Nemam mesta za ovo u svojoj kući,

ali morao sam da završim šta sam započeo.

I to je zapravo predstavljalo
more promena za mene.

Još jednom, kao što sam rekao,

moj život se vrteo oko fascinacije
objektima i pričama koje oni pričaju

i oko njihovog pravljenja, pribavljanja,

njihovog uvažavanja i uranjanja u njih.

U tom folderu „Kreativni projekti”
postoji gomila projekata

na kojima trenutno radim,
projekata na kojima sam već radio,

stvari na kojima bih hteo
da radim jednog dana

i stvari koje bih možda samo hteo
da kupim i imam, gledam i dodirnem.

A sada je tu bila
potencijalno nova kategorija stvari

koje sam mogao da oblikujem

koje su drugačije, koje - znate,

imam svog Artu Ditua, ali to je -

iskreno, u odnosu na vajanje,
to je lako, prema mom mišljenju.

Vratio sam se na pregledanje
svog foldera „Kreativni projekti”

i desilo se da sam naleteo
na Malteškog sokola.

E, sad, ovo mi je smešno:

zaljubiti se u predmet
iz Hametovog romana,

jer ako je istina da se svet deli
na dve vrste ljudi,

one koji vole Čendlera
i one koji vole Hameta,

ja sam apsolutno Čendlerov tip.

Ipak, u ovom slučaju,

ne radi se o autoru,
ne radi se o knjizi niti filmu niti priči,

radi se o predmetu samom po sebi,

a u ovom slučaju, ovaj predmet je -

ima više nivoa.

Pre svega, postoji predmet u svetu.

Ovo je Niphausenov soko.

To je ceremonijalna posuda za polivanje

napravljena oko 1700. godine
za švedskog grofa

i vrlo je verovatno da je to predmet

koji je inspirisao Hameta
da napiše „Malteškog sokola”.

Zatim imamo izmišljenu pticu,
onu koju je Hamet stvorio za knjigu.

Sačinjen od reči, to je pokretač

koji pokreće zaplet knjige, kao i filma

u kome je stvoren još jedan predmet:

rekvizit koji treba da predstavlja
stvar koju Hamet stvorio od reči,

inspirisan Niphausenovim sokolom
i ovo predstavlja sokola u filmu.

Onda je tu i četvrti nivo,

a to je potpuno novi predmet u svetu -

rekvizit napravljen za film,
predstavnik stvari,

postaje, sam za sebe,

potpuno druga stvar,

potpuno novi predmet požude.

Sad je bio trenutak za istraživanje.

Zapravo sam pomalo istraživao

nekoliko godina ranije -
zato je folder bio tu.

Kupio sam repliku, zaista lošu repliku

Malteškog sokola na Ibeju

i skinuo sam dovoljno slika

da bih imao neke pristojne reference.

Međutim, otkrio sam,

kroz dalje istraživanje,

zaista želeći preciznu referencu,

da je jedna od originalnih olovnih ptica

prodata u „Kristiju” 1994. godine,

pa sam kontaktirao sa antikvarnicom knjiga

koja je imala
originalni Kristijev katalog,

i u njemu sam pronašao
ovu veličanstvenu sliku,

koja je uključivala referencu o veličini.

Mogao sam da skeniram sliku,
uvećam je na punu veličinu.

Pronašao sam drugu referencu.

Avi Čekmajan, urednik iz Nju Džersija,

pronašao je Malteškog sokola od smole

na buvljoj pijaci 1991. godine,

mada mu je trebalo pet godina

da potvrdi autentičnost ove ptice

u odnosu na specifikacije aukcijske kuće,

jer je bilo dosta kontroverze oko toga.

Napravljen je od smole,
što nije bio čest materijal

za filmske rekvizite
u vreme kada je napravljen.

Smešno mi je da je trebalo toliko
da se potvrdi autentičnost,

jer mogu da vidim kada se uporedi sa ovim,
mogu da vam kažem

- pravi je, prava stvar, napravljen je
u potpuno istom kalupu kao i ovaj.

Sa ovim, pošto je aukcija
bila tako kontroverzna,

profili istorije, aukcijska kuća
koja ga je prodala -

mislim 1995. godine
za oko 100 000 dolara -

uključili su - možete videti ovde na dnu -

ne samo prednje uzdignuće,

već i sa bočne i zadnje strane

i uzdignuće sa druge strane.

Dakle, sada sam imao topologiju
koja mi je bila potrebna

da bih kopirao Malteškog sokola.

Šta rade sa tim, kako da započnete
tako nešto? Zaista ne znam.

Tako sam opet, kao i sa lobanjom dodoa,

uveličao sve svoje reference
na punu veličinu,

a zatim sam počeo da sečem negative

i koristim te šablone
kao referentne oblike.

Uzeo sam Skalpija,
napravio veliku kocku od njega

i prolazio kroz nju
dok nisam dobio prave profile,

a onda polako, pero po pero,
detalj po detalj,

radio sam i uspeo -

radeći ispred televizora
i Super Skalpija -

ovde sedim pored svoje žene -

to je jedina slika koju sam uslikao
u celom tm procesu.

Dok sam napredovao, stigao sam

do vrlo pristojne kopije Malteškog sokola.

Opet, ja nisam vajar,

tako da ne znam mnogo trikova, na primer,

ne znam kako moj drug Majk dobija lepe,
uglačane površine sa svojim Skalpijem;

ja svakako nisam mogao da ih dobijem.

Tako, otišao sam u svoju radnju,

ukalupio sam ga i izlio u smoli,

jer u smoli sam apsolutno mogao
da dobijem glatku završnu obradu.

E, sad, ima mnogo načina za popunjavanje
i da se dobije fina glatka završna obrada.

Meni se najviše dopada 70 premaza ovoga -

mat crni osnovni auto premaz.

Naprskam ga oko tri ili četiri dana,
kaplje kao ludo,

ali mi daje baš,
baš finu nežnu izbrušenu površinu

i mogu da dobijem uglačanost poput stakla.

O, završivši sa 000 čeličnom vunom.

A sad, ono što je bilo bitno
kad se dođe do ovog trenutka je,

pošto u filmu,
kada konačno iznesu pticu na kraju

i stave je na sto, oni je zapravo zavrte.

Tako da sam mogao

da zamrznem kadar da bih bio siguran.

I pratim sve udare svetlosti na ovome
i brinem da, dok držim svetlo

u istom položaju,
dobijam isti odraz na njemu -

do te mere se detaljno unosim u ovo.

Na kraju sam dobio ovo: moj Malteški soko.

Prelep je. I mogu da izjavim sa pravom da,

u tom trenutku kada sam ga završio,

od svih kopija koje postoje -
a ima ih nekoliko -

ovo je ubedljivo najtačniji prikaz
originalnog Malteškog sokola

koji je iko ikada izvajao.

Originalnog sokola je, treba da vam kažem,
izvajao tip po imenu Fred Sekston.

Ovde stvari postaju čudne.

Fred Sekston je bio prijatelj
ovog tipa, Džordža Hodela.

Zastrašujući tip - mnogi se slažu
da je on ubica Crne Dalije.

E, sad, Džejms Elroj smatra

da je Fred Sekston,
vajar Malteškog sokola,

ubio majku Džejmsa Elroja.

Izneću vam i nešto čudnije od toga:
1974. godine,

za vreme produkcije čudnog
komičnog nastavka „Malteškog sokola”,

zvanog „Crna ptica”,
sa Džordžem Sigalom u glavnoj ulozi,

Muzeju umetnosti okruga Los Anđeles

je gipsani original Malteškog sokola -

jedan od originalnih šest, čini mi se,
napravljenih za film -

ukraden je iz muzeja.

Mnogi su mislili
da je to bio medijski potez zbog filma.

Džonov Roštilj, koji se vidi
nakratko u „Malteškom sokolu”,

i dalje je isplativ restoran
u San Francisku,

među svojim stalnim gostima
broji Elišu Kuk,

koji je igrao Vilmera Kuka u filmu,

a on im je dao

jednog od svojih originalnih
gipsanih Malteških sokolova.

Držali su ga u ormaru oko 15 godina,

dok nije ukraden

u januaru 2007. godine.

Izgleda kao da predmet požude

postaje to samo ponavljanim nestajanjem.

Dakle, ovde sam imao tog sokola
i bio je divan.

Izgledao je zaista sjajno,

svetlost je baš bila dobra na njemu,

bio je bolji od bilo čega
što sam mogao postići

ili nabaviti u svetu.

Ipak, postojao je problem,
a problem je bio -

želeo sam celokupan predmet,

želeo sam i težinu koja pripada predmetu.

Bio je napravljen od smole
i suviše svetao.

Postoji jedna grupa na internetu
koju često posećujem.

To je grupa zaluđenika
rekvizitima poput mene

nazvana Forum za replike rekvizita,

i tu su ljudi koji trguju
filmskim rekvizitima,

izrađuju ih i putuju
radi informacija o njima.

Ispostavilo se da je jedan od likova tamo,

moj prijatelj koga nikad nisam sreo,

ali smo se sprijateljili kroz dogovore,
bio je menadžer lokalne livnice.

Uzeo je kalup mog skola,

zapravo je uradio
izlivanje izgubljenog voska

u bronzi,

i ovo je bronza koju sam dobio,

a ovo je, nakon graviranja kiselinom,
onaj koji sam imao na kraju.

To je me učinilo veoma, veoma zadovoljnim.

Evo, staviću je tamo

kasnije u toku večeri

i hoću da ga uzmete i opipate.

Hoćete da znate koliko sam opsednut?

Ovaj projekat je samo za mene,

a ipak sam otišao toliko daleko
da na Ibeju kupim

kineske novine iz San Franciska
iz 1941. godine

da bi ptica bila propisno zamotana...

kao što je u filmu.

(Smeh)

Da, znam!

(Smeh) (Aplauz)

Vidite, teži 12,5 kilograma.

To je polovina težine mog psa Hakslija.

Međutim, tu nastaje problem.

Evo najskorijeg napretka sokolova.

Ovo skroz levo je glupost -
kopija koju sam kupio na Ibeju.

Evo mog donekle uništenog
sokola od Skalpija,

jer sam morao da ga izvadim iz kalupa.

Tu je moj prvo izlivanje,
tu je moj model i tu je moja bronza.

Ima nešto što se dešava
kada se oblikuju i izlivaju stvari,

a to je da svaki put kada je ubacite
u silikon i izlijete u smoli,

izgubite malo obima, gubite malo veličine,

a kada sam postavio bronzanog
naspram onog od Skalpija,

bio je kraći za dva centimetra.

Da, ne, stvarno, aaa -

(Smeh)

kako se nisam setio toga?

Zašto ga nisam na početku napravio većeg?

Pa, šta da radim?
Kapiram da imam dve opcije.

Prvu, da ispalim prokleti laser u njega,

što sam već uradio,

da bih obavio 3D skeniranje -
evo 3D slike ovog sokola.

Izračunao sam tačan iznos smanjenja
koje sam stvorio

prelazeći sa voskanog na bronzani model

i uveličao ovo dovoljno da napravim

3D litografski model od toga,

koji ću doterati,
zatim ga poslati proizvođaču kalupa,

a onda ga uraditi u bronzi ili -

ima nekoliko ljudi
koji poseduju originale

i pokušavao sam da kontaktiram sa njima
i da doprem do njih,

nadajući se da će mi dopustiti
da provedem nekoliko minuta

u prisustvu jedne od pravih ptica,
možda da je uslikam,

ili čak da izvadim ručni laserski skener

koji slučajno posedujem
i koji staje u kutiju žitarica,

i mogao bih možda,

čak i bez dodirivanja ptice, kunem se,
da dobijem savršenu 3D sliku.

Čak sam spreman da potpišem
izjavu da je niko nikada neće uzimati,

osim mene u mojoj kancelariji, obećavam.

Daću im jednu ako je žele.

A tada, možda,
stići ću do kraja ove vežbe.

Ipak, u stvari, ako ćemo biti iskreni,

moram da priznam
da stizanje do kraja vežbe

nije ni nije bila poenta vežbe
na početku, zar ne?

Hvala.

(Aplauz)