Neočekivano mesto isceljenja | Ramona Pirson (Ramona Pierson) | TEDxDU

Kada je Ramona imala 22 godine, udario ju je pijani vozač i provela je 18 meseci u komi. Ona priča neverovatnu priču svog oporavka - koristeći se kolektivnim veštinama i mudrošću doma za stare.

Ovaj govor je održan na TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx

Presrećna sam što sam ovde danas.

Danas ću sa vama da podelim nešto

o čemu nisam govorila
verovatno više od 10 godina.

Ostanite uz mene

dok vas vodim na ovo putovanje.

Kada sam imala 22 godine,

vratila sam se kući sa posla,
stavila povodac svom psu

i otišla na moje uobičajeno trčanje.

U tom trenutku nisam imala pojma

da će mi se život zauvek izmeniti.

Dok sam pripremala svog psa za trčanje,

jedan čovek je završavao
svoje piće u jednom baru,

pokupio je svoje ključeve
od automobila, ušao u automobil

i zaputio se južno

ili kuda god da je krenuo.

Trčala sam preko ulice,

i jedina stvar koje se zapravo sećam

je osećaj kao da mi je
granata eksplodirala u glavi.

Sećam se spuštanja šaka na zemlju,

i osećanja da moja životna krv

napušta moj vrat

i moja usta.

Ono što se desilo

je da je on prošao na crveno svetlo
i zgazio mene i mog psa.

Ona je završila ispod automobila.

Ja sam izletela ispred automobila,

a onda mi je on pregazio noge.

Moju levu nogu je uhvatio točak

i vrteo je okolo.

Branik automobila je udario u moje grlo

i isekao ga.

Završila sam sa ugnječenjem grudnog koša.

Vaša aorta izlazi
sa zadnje strane vašeg srca.

To je glavna arterija i bila je prekinuta,

tako da mi je krv krkljala kroz usta.

Penila je

i događale su mi se strašne stvari.

Nisam imala pojma šta se dešava,

ali neznanci su se umešali,

održali pomeranja i otkucaje mog srca.

Kažem, pomeranja,
zato što je zapravo slabašno drhtalo,

a oni su pokušali da ga nateraju
da ponovo počne da kuca.

Neko pametan se setio da mi zabije
hemijsku olovku u grlo

da otvori disajne puteve
da bi nešto vazduha prodrlo u njih.

Jedno plućno krilo je kolabiralo,

pa me je neko rasekao
i zabio olovku i u njega

da bi sprečio odvijanje
tog katastrofalnog događaja.

Nekako sam završila u bolnici.

Bila sam umotana u led

i konačno stavljena
u komu izazvanu lekovima.

Probudila sam se 18 meseci kasnije.

Bila sam slepa, nisam mogla da govorim

i nisam mogla da hodam.

Imala sam 32 kilograma.

Bolnice zaista nemaju pojma

šta da rade sa takvim ljudima.

Zapravo, počeli su da me nazivaju
beznadežnim slučajem.

To je druga priča
u koju neću čak ni da zalazim.

Imala sam tako mnogo operacija
da bi mi sastavili vrat,

popravili srce nekoliko puta,

Neke stvari su davale
rezultate, druge nisu.

Mnogo su titanijuma stavili u mene,

kosti sa leševa,

da bi pokušali da osposobe
moja stopala za normalne pokrete.

Završila sam sa plastičnim nosem,
porculanskim zubima

i mnogim drugim stvarima.

Ipak sam na kraju
opet počela da ličim na ljudsko biće.

Međutim, ponekada je teško
govoriti o ovim stvarima

i zato imajte strpljenja.

Imala sam više od 50 operacija.

Ali ko broji?

Na kraju je bolnica odlučila

da je vreme da odem.

Trebalo je osloboditi mesto

za nekog drugog za koga su verovali
da se može povratiti

iz čega god da je prolazio.

Svi su izgubili nadu
u moju sposobnost za oporavak.

U osnovi su postavili
mapu na zid, bacili strelicu

i ona se zabola na domu
za stare, ovde u Koloradu.

Znam da sada češete glave:

„Dom za stare? Šta ćeš tamo da radiš?“

Ali ako pomislite na sve veštine i talente

koji su upravo sada u ovoj prostoriji,

to je ono što dom za stare ima.

Tamo je bilo svih tih veština i talenata

koje su starije osobe imale.

Jedina prednost koju su imali
u odnosu na većinu vas

je mudrost,

jer su imali dug život.

U tom trenutku mog života,
ta mudrost mi je bila neophodna.

Međutim, zamislite kako je bilo njima

kada sam se pojavila na njihovom pragu.

Do tog trenutka sam dodala 2 kilograma,

tako da sam imala 33 kilograma.

Bila sam ćelava.

Nosila sam bolnički ogrtač.

Neko mi je donirao teniske patike.

U jednoj ruci sam imala beli štap,

a u drugoj kofer pun medicinskih zapisa.

I tako su stariji sugrađani shvatili

da im je potreban hitan sastanak.

(Smeh)

Tako su se povukli i gledali jedni u druge

i pitali se: „U redu,
koje veštine imamo u ovoj sobi?

Ovom detetu je potrebno puno rada.“

Konačno su počeli da usklađuju
svoje talente i veštine

sa svim mojim potrebama.

Međutim, jedna od prvih stvari
koje je trebalo da urade

jeste da procene
šta mi je odmah bilo neophodno.

Trebalo je da otkrijem

kako da jedem kao normalno ljudsko biće,

pošto sam jela kroz cevčicu
u mojim grudima

i kroz moje vene.

Ponovo sam morala da prođem
kroz pokušaje obedovanja.

I oni su prošli kroz taj proces.

A onda su morali da shvate:

„Pa njoj je neophodan nameštaj.

Ona spava u uglu ovog stana.“

Otišli su do svojih ormara

i svi su sakupili višak svog nameštaja -

dali su mi šerpe i tiganje, ćebad,

sve.

Sledeća stvar koja mi je trebala

je bila promena izgleda.

Tako je zelena uniforma odletela napolje,

a zamenili su je poliester
i cvetni dezeni.

(Smeh)

Nećemo ni da govorimo o frizurama
na koje su pokušali da me primoraju

kada mi je kosa ponovo izrasla.

Ali jesam rekla ne plavoj kosi.

(Smeh)

Na kraju se desilo

da su odlučili da treba
da naučim kako da govorim.

Ne možete biti nezavisna osoba

ako ne možete da govorite i da vidite.

Shvatili su da je nemogućnost
da vidite jedna stvar,

ali trebalo je da me nauče da govorim.

Dok me je Sali, službenica,

učila da govorim tokom dana -

što je teško, jer kada ste dete,

stvari uzimate zdravo za gotovo.

Nesvesno učite stvari.

Ali za mene, bila sam odrasla
i to je bilo sramotno,

a morala sam da naučim kako da koordinišem

moje novo grlo sa jezikom

i mojim novim zubima i usnama,

i kako da uhvatim vazduh i izbacim reč.

Ponašala sam se kao dvogodišnjakinja

i odbijala da radim.

Ali muškarci su imali bolju ideju.

Hteli su da to učine zabavnim za mene.

Noćima su me učili ukrštenice sa psovkama,

(Smeh)

a onda, tajno,

kako da psujem kao mornar.

Ostaviću vašoj mašti

koje su bile moje prve reči

kada mi je Seli konačno
povratila samopouzdanje.

(Smeh)

Odatle sam napredovala.

Nekadašnja učiteljica,
koja je igrom slučaja imala Alchajmera,

preuzela je zadatak da me nauči da pišem.

Suvišnost je zapravo bila dobra za mene.

Nastavićemo da idemo dalje.

(Smeh)

Jedno od najznačajnijih vremena za mene

bilo je kada sam ponovo učila
kako da pređem ulicu,

kao slepa osoba.

Zatvorite vaše oči.

Sada zamislite da morate da pređete ulicu.

Ne znate koliko je ta ulica daleko,

ne znate da li se krećete po pravoj liniji

i čujete automobile
kako zuje napred-nazad,

a imali ste užasnu nesreću

koja vas je i stavila u tu situaciju.

Postojale su dakle dve prepreke
sa kojima sam morala da se izborim.

Jedna od njih je bio
posttraumatski stresni poremećaj.

Svaki put kada bih se približila
uglu ili ivičnjaku,

paničila sam.

Druga prepreka je bio

pokušaj da shvatim
kako da zapravo pređem tu ulicu.

Tako je jedna od starica došla do mene,

gurnula me do ugla i rekla:

„Kada misliš da je vreme da kreneš,
samo proturi štap ispred.

Ako bude udaren, ne prelazi ulicu.“

(Smeh)

Savešrno je imalo smisla.

(Smeh)

Ali do trećeg štapa

koji je fijuknuo preko puta,

shvatili su da su morali da udruže resurse

i sakupili su dovoljno sredstava

da bih mogla da odem na Brajev Institut

i da zapravo usvojim veštine

da budem slepa osoba,

kao i da dobijem psa vodiča

koji je transformisao moj život.

Mogla sam da se vratim na koledž

zbog starijih ljudi
koji su investirali u mene,

kao i zbog psa vodiča
i niza veština koje sam bila usvojila.

Deset godina kasnije,
povratila sam svoj vid.

Ne nekim čudom.

Odlučila sam se za tri operacije,

a jedna od njih je bila eksperimentalna.

To je zapravo bila robotizovana operacija.

Uklonili su hematom
koji je bio iza mog oka.

Najveća promena za mene

bila je ta što je svet napredovao,

što je bilo inovacija

i svakojakih novih stvari -

mobilnih telefona, laptopova

i stvari koje nikada ranije nisam videla.

Kada ste slepi,

vaša vizuelna memorija bledi

i biva zamenjena time
kako se osećate u vezi sa stvarima,

kako stvari zvuče

i kako mirišu.

Jednog dana sam bila u svojoj sobi,

videla sam tu stvar u sobi

i pomislila da je to čudovište.

I tako sam hodala oko njega.

Pomislila sam: „Samo ću da ga dodirnem.“

I dodirnula sam ga i sinulo mi je:
„O, moj bože, pa to je korpa za veš.“

(Smeh)

Sve je drugačije

kada ste osoba obdarena vidom

zato što to uzimate zdravo za gotovo.

Međutim, kada ste slepi,

imate taktilna sećanja za stvari.

Najveća promena za mene
je bila kada sam pogledala svoje šake

i videla da sam izgubila
10 godina svog života.

Iz nekog razloga sam mislila
da je vreme stajalo,

a kretalo se za porodicu i prijatelje.

Međutim, kada sam pogledala nadole,

shvatila sam da je vreme
promarširalo pored mene, takođe,

i da je trebalo da ga sustignem,

pa sam se bacila na posao.

Mi nismo imali reči poput
kraudsorsinga i radikalne saradnje

kada sam doživela nesreću.

Međutim, koncept se pokazao istinitim -

ljudi koji rade sa ljudima
da bi me ponovo izgradili;

ljudi koji rade sa ljudima
da bi me ponovo obrazovali.

Danas ne bih stajala ovde

da nije bilo ekstremne radikalne saradnje.

Hvala vam puno.

(Aplauz)