Bendžamin Valas o ceni sreće

Moze li sreća da se kupi? Da bi saznao, novinar Bendžamin Valas (Benjamin Wallace) je probao najskuplje svetske proizvode, uključujući flašu vina Chateau Cheval Blanc iz 1947., 230 g Kobe govedine i hvaljenu Kopi Luwak kafu. Njegova zapažanja će možda da vas iznenade.

Pustiću vam kratak video.

Video: 50,000 £

Petog decembra 1985, flaša 1787 Lafitte je bila prodata

za 105 000 £ - devet puta više od prethodnog svetskog rekorda.

Gosp. Forbs.

Kupac je bio Kip Forbs

sin jednog od najupadljivijih milionera 20. veka.

Originalni vlasnik flaše je, ispostavilo se

jedan od najvećih poznavalaca vina 18. veka.

Château Lafitte je jedno od najboljih vina na svetu,

vladar svih vinskih podruma.

Bendžamin Valas: I, to je ceo video zapis o tom događaju

uvod u najveću misteriju modernog sveta vinarstva.

A misterija je nastala zahvaljujući gospodinu Hardiju Rodenstoku.

On je, 1985., objavio svojim prijateljima u svetu vinarstava

da je ostvario neverovatno otkriće.

Neki radnici u Parizu su provalili kroz zid od cigala,

i pronasli skriveno skrovište za vino --

koje je očigledno pripadalo Tomasu Džefersonu. 1787, 1784.

Nije hteo da otkrije tačan broj flaša,

nije hteo da otkrije gde se nalazila zgrada sa skrivenim vinom

i nije hteo da otkrije ko je tačno posedovao zgradu.

Misterija je potrajala skoro 20 godina.

Konačno je počela da se otkriva 2005. zahvaljujući ovom čoveku.

Bil Koh je milijarder sa Floride koji poseduje četiri Džefersonove flaše,

i postao je sumnjičav.

Potrošio je preko milion dolara i uposlio bivšeg FBI agenta

i bivšeg Skotland Jard agenta da pokušaju da otkriju pozadinu svega.

Sada postoje obimni dokazi da je Hardi Rodenstok prevarant,

i da su Džeferson flaše bile prevara.

Ali u toku tih 20 godina,

neverovatan broj istaknutih i školovanih ličnosti

u svetu vina privukle su ove flaše.

Mislim da su oni hteli da veruju da najskuplja flaša vina

na svetu mora da bude i najbolja flaša vina,

i da mora da bude najređa flaša vina na svetu.

Ja sam postao, u neku ruku opsesivno zainteresovan da nađem odgovor

razumete, zašto ljudi troše sulude sume novca,

ne samo na vino nego i na mnoge druge stvari,

i da li oni žive bolje živote od mene?

I tako sam se ja upustio u potragu.

Uz iskrenu podršku magazina za koji povremeno pišem,

odlučio sam da probam najbolje ili najskuplje ili najpoželjnije predmete

u desetak kategorija,

što je bio iscrpljujući poduhvat, kao što možete zamisliti.

(smeh)

Ovo je bio prvi.

Mnogo Kobe govedine u SAD nije prava.

Možda dolazi od Vagju stoke,

ali nije iz izvorne Apalači Hjogo prefekture u Japanu.

Postoji svega nekoliko mesta u Americi gde možete da probate pravi Kobe,

jedan od njih je Volfgang Pakov restoran "CUT" u Los Anđeles-u.

Otišao sam tamo i poručio 220 grama bifteka za 160 dolara.

Kad je stigao, bio je sitan.

I ja sam bio besan.

Šta, 160 dolara za ovo?

I tada sam uzeo zalogaj,

i poželeo sam da je još tanji, zato što je Kobe govedina toliko zasitna.

Više je kao jetrena pašteta -- čak i nije slična običnom bifteku.

Skoro da nisam mogao da ga završim.

Stvarno sam bio srećan kad sam došao do kraja.

(smeh)

Fotograf koji je napravio fotografije za ovaj projekat

iz nekog razloga je stavio svog psa u neke,

to je razlog zbog čega ćete nekoliko puta videti ovaj lik.

Koji, pretpostavljate, vam sugeriše

da ja ne smatram da je taj biftek vredan te cene.

Beli tartufi.

Mereći po težini, jedna od najluksuznijh i najskupljih vrsta hrane.

Da bih ovo probao otišao sam u jedan restoran Maria Batalija

na Menhetnu -- "Del Posto".

Konobar je došao sa glavicom belog tartufa

i oštrim nožem i nastrugao tanke listiće na moju pastu i pitao

"Da li gospodin želi tartufe?"

Šarm tartufa je u njihovoj aromi.

Nije u njihovom ukusu, stvarno. Nije u njihovom sastavu.

Nego je u mirisu.

Kada su ti biserno beli listići pali na testeninu,

osetio sam taj prekrasni, očaravajuci, pečurkasti miris.

10 sekundi je prošlo i nestao je.

I sve što je tada ostalo su ove male ružne ljuspice na mojoj pasti,

shvatate, njihov značaj je iskorišćen,

i tako, bojim se da me je i ovo razočaralo.

Nekoliko od ovih skupih stvari me je razočaralo.

(smeh)

Da.

Magazin nije hteo da plati da prespavam tamo.

(smeh)

Iako, dozvolili su mi obilazak.

Ovaj hotelski apartman ima 400 kvadratnih metara.

Ima pogled od 360 stepeni.

Ima četiri balkona.

Dizajnirao ga je arhitekta I.M. Pei.

Dobijate i Rols Rojsa i vozača.

Dobijate pravo i da slobodno koristite vinski podrum.

Obilazak je uključio i "Opus One", drago mi je da sam ga video.

30 000 dolara za noć u hotelu.

Ovaj sapun je napravljen od nano komadića srebra,

koji imaju antimikrobijalno dejstvo.

Umio sam lice sa njime jutros dok sam se spremao.

I, iskreno zagolicao me je malo i stvarno miriše lepo,

ali moram da kažem da mi danas niko ovde

nije dao kompliment na čistoću mog lica.

(smeh)

Slično tome, niko nije primetio ni džins pantalone koje nosim.

Za njih je GQ uradio kampanju proletos -- ja ih posedujem -- ali

ne samo da ih niko od vas nije pohvalio,

nisam dobio pohvalu ni od koga

mesecima, koliko ih posedujem i nosim.

Ne smatram da bi činjenica da li dobijate komplimente ili ne

trebalo da utiče na vaše vrednovanje nečega,

ipak mislim da kada govorimo o modnim predmetima, odeći,

to je bitan faktor.

Da se zna, mnogo truda je potrebno da se one naprave.

Napravljene su od ručno branog pamuka iz Zimbabvea

koji je bio tkan

i onda ručno potopljen u prirodnu plavu boju 24 puta.

Ali ipak nije bilo komplimenata.

(smeh)

Hvala.

Armando Mani je bivši filmadžija koji sada proizvodi ovo maslinovo ulje

od maslina koje rastu na jednoj padini u Toskani.

Ide u najsitnije detalje da zaštiti maslinovo ulje od kiseonika i svetlosti.

Koristi male flaše, zatamnjenog stakla,

zatvara maslinovo ulje inertnim gasom.

Ustvari -- kada proizvede seriju flaša,

on redovno sprovodi hemijsku analizu i objavljuje rezultate

tako da možete da odete na Interent i proverite svoju porudžbinu po broju

i da vidite kako dozreva,

i naravno, proverite njegovu svežinu.

Uradio sam slepo testiranje sa 20 ljudi i pet drugih maslinovih ulja.

Imalo je prijatan ukus. Imalo je interesantan ukus.

Bio je veoma svež, ljutkast.

Ali pri slepom testiranju, zauzelo je zadnje mesto.

Maslinovo ulje koje je zauzelo prvo mesto je ustvari bila flaša

običnog maslinovog ulja koje je u mojoj kuhinji bilo izloženo vazduhu

celih šest meseci.

(smeh)

Ponavlja se da mnogo ovih skupih stvari dolazi iz Japana

počećete da primećujete.

Ne igram golf tako da nisam mogao da ih testiram,

ali sam intervjuisao čoveka koji ih poseduje.

Čak i ljude koji prodaju ove štapove za golf -- znam, oni će reći

oni su posebno prilagođeni da povećaju ubrzanje zamaha

i stoga šalju lopticu najdalje -- ali to će oni reći, svakako razumete

da ne dobijate 57 000 dolara vredno znanje sa ovim štapovima.

Vi ustvari plaćate status,

oni su optočeni zlatom i platinom.

Čovek koji ih poseduje mi je rekao

da ga oni čine veoma zadovoljnim, dakle ...

Ah, da, znate li za ovo ?

Ovo je kafa proizvedena u veoma neobičnom procesu.

Luvak je azijski sisar.

To je mačka koja živi na drveću,

u toku noći siđe i luta plantažama kafe.

Očigledno je pažljiva u odabiru hrane,

hrani se najzrelijim plodovima kafe.

Enzimi iz njenog digestivnog trakta utiču na zrno,

i ljudi sa nezavidnim poslom skupljanja mačijeg izmeta

idu kroz šumu i skupljaju, razumete, rezultate

i prerađuju u kafu -- iako možete ustvari i da kupite

i neprerađeni originalni oblik.

Tako je.

Nevezano --

(smeh)

Japan čini lude stvari sa toaletima.

(smeh)

Postoji novi toalet sa ugrađenim MP3 uređajem.

Postoji i jedan sa raspršivačem arome.

Čak postoji i toalet koji automatski analizira sadržaj

i onda preko e-maila dostavlja rezultate vašem doktoru.

To je skoro kao kućni medicinski centar --

i to je uglavnom pravac u kome se kreće Japanska WC tehnologija.

Ovaj nema sve te čarolije,

ali ako govorimo o funkcionalnosti, verovatno je najbolji -- "Neorest 600".

Da bih probao ovaj -- nisam mogao da ga dobijem samo za sebe,

ali sam otišao u proizvođačev salon na Menhetnu,

imaju toalet u salonu koji možete koristiti, što ja i jesam.

Potpuno je automatizovan -- dok hodate prema njemu sedište se podigne.

Sedište je zagrejano.

Tu je vodeni mlaz koji vas opere.

Tu je i vazdušni fen koji vas osuši.

Čim ustanete, sam pušta vodu.

Sedište se spusti, sam se čisti.

Ovo nije samo tehnološki napredak,

ali stvarno ja verujem da je ovo pomalo i kulturološki napredak.

Razumete, bez ruku, bez toalet papira.

Stvarno želim jedan ovakav toalet.

(smeh)

Ovo je još jedna stvar koju nisam mogao da dobijem samo za sebe.

Tom Kruz navodno poseduje ovakav krevet.

Tu je ugrađena i počica,

svaki kupac dobije svoje ime ugravirano na njoj.

(smeh)

Da bih ovo probao, proizvođač je dozvolio meni i mojoj supruzi

da provedemo noć u njihovom salonu na Menhetnu.

Svetlost sa ulice nas je obasjavala,

morali smo da iznajmimo i obezbeđenje.

Ali u svakom slučaju, imali smo odlično prospavanu noć.

Provodimo trećinu života u krevetu.

Mislim da to i nije toliko loše.

(smeh)

Ovaj zadatak je bio zabavan.

Ovo je najbrži auto na svetu namenjen svakodnevnoj upotrebi

i najskuplji auto u redovnoj proizvodnji.

Dobio sam da ga vozim ali sa pratiocem iz kompanije,

profesionalnim vozačem,

i vozili smo se po kanjonima izvan Los Anđelesa

sve do autoputa.

Kad god bi stali na semaforu

ljudi iz drugih auta bi nas gledali sa poštovanjem.

Stvarno je bilo neverovatno.

Vožnja je bila izuzetno prijatna.

Većina automobila koje sam do tada vozio bi počeli da se tresu na 120 km/h.

Promenio sam traku na autoputu i vozač, nadzornik, mi je stavio do znanja

"Znaš da vozimo brzinom od skoro 180 km/h".

Nisam imao pojma da sam ja jedan od onih omraženih vozača

koje povremeno viđate da vijugaju kroz saobraćaj,

sve to zato što je toliko ugodan za vožnju.

Da sam milijarder, kupio bih jedan.

(smeh)

Ovo je jedan potpuno nevezani video

o padu moderne tehnologije.

Ovo je Tom Kruz koji pristiže na premijeru filma "Nemoguća misija 3".

Kad je pokušao da otvori vrata,

izgledalo je kao "Nemoguća misija 4".

Ipak postoji jedan predmet do kojega nisam mogao doći,

a to je vino "Cheval Blanc" berba 1947.

"Cheval Blanc" '47. je verovatno vino o kome se najviše pričalo u 20. veku.

"Cheval Blanc" je pomalo neobično vino za Bordo

zbog posedovanja značajnog procenta grožđa francuskog kabernea.

A 1947. je legendarna berba,

posebno na desnoj obali Bordoa.

I samo zajedno, ta berba i ovo vino su toliko impresivni

to je konačno i stvorilo kult.

Ali sada je staro 60 godina.

I nije ga mnogo ostalo.

Za to što je ostalo više se i ne zna da li je pravo --

smatra se da je to vino koje je najviše krivotvoreno.

Nema mnogo ljudi koji su spremni da otvore

svoju poslednju flašu zarad jednog novinara.

I tako, već sam počeo da odustajem od traženja.

Pokušavao sam sa prodavcima, aukcionarima,

i bilo je bezuspešno.

I tada mi je stigao e-mail od čoveka po imenu Bipin Desai.

Bipin Desai je teoretski fizičar,

koji je istovremeno i poznati organizator testiranja retkih vina,

poručio mi je, "Organizovao sam testiranje

na kome ćemo da serviramo '47 "Cheval Blanc"".

Biće to dvostruko vertikalno testiranje --

biće 30 starih "Cheval Blanc" vina,

i 30 starih "Yquem" vina (vino sa juga Bordoa).

To je bio poziv koji se ne može odbiti.

Otišao sam.

Trajalo je tri dana, četiri obroka.

Za vreme subotnjeg ručka, otvorili smo '47.

Iskreno, poseduje neku aromatičnu mekoću,

pomalo je mirisalo na seme lana.

Okusio sam ga i

imalo je uljastu, sladunjavu zasićenost,

što je karakteristika tog vina --

na mnogo načina je podsećalo na porto.

Neki ljudi za mojim stolom su ga smatrali fantastičnim.

Opet neki drugi su bili malo manje impresionirani.

Ni ja nisam bio toliko impresioniran.

Nisam -- možda zbog mog neistančanog ukusa --

iako ne mora da znači da sam u pravu,

ali ja nisam bio jedini tamo koji je imao takvu reakciju.

I to ne samo za to vino.

Bilo koje od tih vina serviranih u toku testiranja,

da je bilo servirano za vreme obične večere, bilo bi

životno vinsko iskustvo i izuzetna uspomena.

Ali piti 60 najboljih vina u toku tri dana,

sva su se jednostavno izmešala,

i skoro je postalo veoma zamorno.

Hteo bih da zavrsim tako sto ću da pomenem veoma interesantno istraživanje

koje je objavljeno početkom godine od strane istaživača na Stenfordu i Colteku.

Oni su dali ispitanicima isto vino,

sa različitim cenama na etiketama.

Mnogo ljudi je, naravno,

reklo da im se svidelo skuplje vino --

bilo je to potpuno isto vino, ali su oni mislili da je različito

mislili su da je skuplje.

Ali ono što nije bilo očekivano je da su ti istaživači istovremeno sproveli

snimanje moždane aktivnosti dok su ispitanici pili vino,

oni ne samo da su izjavili da im se skuplje vino više sviđa --

već je i njihov mozak registrovao više zadovoljstva

od istog vina ali sa skupljom etiketom.

Hvala.