Frimen Hrabovski (Freeman Hrabowski): 4 stuba akademskog uspeha u prirodnim naukama

Sa 12 godina, Frimen Hrabovski marširao je sa Martinom Luterom Kingom. Sada je predsednik Univerziteta u Merilendu, Okrug Baltimor (UMBC), gde radi na stvaranju okruženja koje će pomoći nedovoljno zastupljenim studentima, posebno Afroamerikancima, Latinoamerikancima i studentima malih primanja, da dobiju diplome iz matematike i prirodnih nauka. On govori o 4 stuba koji čine pristup UMBC univerziteta.

Govoriću vam o uspehu mog kampusa,

na Univerzitetu u Merilendu,
okrug Baltimor, UMBC,

u obrazovanju studenata svih tipova,

preko umetnosti i humanističkih nauka,
prirodnih nauka i inženjerstva.

Ono što čini našu priču
izuzetno važnom

je da smo mnogo naučili
kroz grupu studenata

koji obično nisu na vrhu
akademske lestvice:

studenti tamnije boje kože, oni koji su
nedovoljno zastupljeni u određenim poljima.

A ono što čini priču
izuzetno jedinstvenom

je to da smo naučili kako da pomognemo
afroameričkim i latinoameričkim studentima,

studentima sa niskim
primanjima u porodici,

da postanu neki od najboljih
svetskih naučnika i inženjera.

A počeću sa pričom
o svom detinjstvu.

Svi smo mi proizvodi svojih
iskustava iz detinjstva.

Teško mi je da poverujem
da je prošlo 50 godina

od kad sam bio dete u šestom razredu
u Bermingemu, Alabami,

dete koje je volelo da dobija petice,

dete koje je volelo matematiku,
koje je volelo da čita,

dete koje bi nastavniku govorilo,

kada bi nastavnik razredu rekao:
"Evo 10 zadataka",

to malo debelo dete bi reklo:
"Dajte nam još 10".

A ceo razred bi rekao:
"Ućuti, Frimene".

I svaki dan bih dobijao batine.

I tako sam se uvek pitao:

"Pa kako bismo mogli da navedemo
više dece da zaista vole da uče?"

I, zadivljujuće,
jedne nedelje u crkvi,

kada zaista nisam želeo
da budem tamo

i bio sam u dnu prostorije zadubljen
u zadatke iz matematike,

čuo sam jednog čoveka
kako je rekao:

"Ako uspemo u tome da deca

učestvuju u ovim mirnim demonstracijama
u Bermingemu,

pokazaćemo Americi da čak i deca
znaju razliku između dobrog i lošeg

i da deca zaista žele da imaju
najbolje moguće obrazovanje".

I ja sam pogledao i pitao:
"Ko je taj čovek?"

A oni su mi rekli da je njegovo
ime dr Martin Luter King.

Rekao sam roditeljima:
"Ja moram da idem.

Ja želim da idem.
Želim da budem deo ovoga."

A oni su odgovorili:
"Ne dolazi u obzir."

(Smeh)

Prilično smo se posvađali.

A u to vreme, nisi smeo da
se suprotstavljaš roditeljima.

I nekako sam im rekao:
"Znate, vi ste licemeri.

Naterate me da idem na to.
Naterate me da slušam.

Čovek želi da idem,
a vi sada kažete da ne može".

Razmišljali su o tome celu noć.

I ušli su u moju sobu sledećeg jutra.

Nisu spavali.

Doslovno su plakali,
molili se i razmišljali:

"Hoćemo li pustiti naše
dvanaestogodišnje dete

da učestvuje u ovom maršu
i verovatno završi u zatvoru?"

I odlučili su da to urade.

A kada su ušli da mi to kažu,

u početku sam bio ushićen.

A onda sam odjednom počeo da razmišljam
o psima i vatrogasnim crevima

i zaista sam se strašno uplašio.

A jedna stvar koju
uvek govorim ljudima

je da ponekad kada
ljudi čine odvažne stvari,

to ne znači da su
oni toliko odvažni.

To jednostavno znači da oni veruju
da je važno da to urade.

Ja sam želeo bolje obrazovanje.

Nisam želeo da moram da
koristim polovne knjige.

Želeo sam da znam da
škola u koju idem

ne samo da ima dobre nastavnike,
već i neophodna sredstva.

A kao rezultat tog iskustva,

usred nedelje,
dok sam bio u zatvoru,

dr King je došao
i rekao našim roditeljima:

"Ono što vaša deca urade danas

imaće efekat na decu
koja se još nisu ni rodila."

Nedavno sam shvatio da
dve trećine Amerikanaca danas

nisu bili rođeni pre 1963.

I za njih, kada čuju za Dečji
krstaški rat u Bermingemu,

na mnoge načine,
ako ga vide na televiziji,

on je nalik na to kada mi gledamo
film o Linkolnu iz 1863.

Deo je istorije.

A pravo pitanje je:
koje lekcije smo naučili?

Pa, zapanjujuće, najvažnija
za mene je sledeća:

Deca se mogu osposobiti da preuzmu
kontrolu nad svojim obrazovanjem.

Mogu se naučiti da budu strastvena

u želji za učenjem
i da vole da pitaju pitanja.

Tako da je posebno važno

da je univerzitet
koji ja sada vodim,

Univerzitet u Merilendu,
Okrug Baltimor, UMBC,

osnovan upravo one godine kada sam ja otišao
u zatvor sa gospodinom Kingom, 1963.

A ono što čini osnivanje te institucije
posebno važnim

je da je Merilend na jugu,
kao što znate,

i to je bio prvi univerzitet
u našoj saveznoj državi

u to vreme, u koji su mogli
da idu studenti svih rasa.

I tako smo imali studente crnce i belce,
i druge koji su počeli da studiraju.

I 50 godina traje eksperiment.

A eksperiment je sledeći:

da li je moguće imati institucije
u našoj državi, univerzitete,

u koje svi mogu da dođu i uče

i da nauče kako da rade zajedno
i da nauče kako da postanu vođe

i da podrže jedni druge
u tom iskustvu?

Ono što je meni posebno važno
u vezi sa tim iskustvom

je da smo otkrili da možemo mnogo da postignemo
u umetnosti i humanističkim i društvenim naukama.

I tako smo počeli da radimo
godinama na tome u '60-tim.

I stvorili smo veliki broj ljudi u pravu
pa sve do humanističkih nauka.

Stvorili smo velike umetnike.
Beket je naša muza.

Mnogo naših studenata
zaposli se u pozorištu.

Radimo odličan posao.

Problem sa kojim smo se suočili je isti onaj
sa kojim se Amerika svakodnevno suočava:

studenti u prirodnim naukama
i inžinjerstvu,

studenti koji su crnci,
ne postižu uspeh.

Ali kada sam pregledao podatke

pronašao sam da
veliki broj studenata

generalno ne uspeva u tome.

I na osnovu toga,

odlučili smo da uradimo nešto
što bi pomoglo, prvo

grupi na dnu, afroameričkim studentima,
a onda hispano studentima.

A filantropi, Robert i Džejn Majerhof rekli su:
"Mi bismo hteli da pomognemo."

Robert Majerhof rekao je: "Zašto sve što vidim
o crnim dečacima na televiziji,

osim ako se ne radi o košarci,
nije pozitivno?

Želim da promenim nešto,
da uradim nešto pozitivno."

Zaljubili smo se u te ideje i stvorili smo
program Majerhof stipendije.

A ono što je važno u vezi sa
ovim programom

je da smo naučili mnogo stvari.

A pitanje je:

kako to da smo sada vodeći u zemlji
po stvaranju Afroamerikanaca

koji završe doktorske studije iz prirodnih nauka,
inžinjerstva i medicine?

To je velika stvar. Molim vas aplauz za to.
To je velika stvar.

Stvarno jeste velika stvar.

(Aplauz)

Većina ljudi ne shvata

da nisu samo manjine oni koji ne uspevaju
u prirodnim naukama i inžinjerstvu.

Zapravo, radi se o Amerikancima.

Ako niste znali,
dok 20% crnaca i hispanaca

koji počnu da studiraju
prirodne nauke ili inžinjerstvo

zapravo i diplomira u ovim poljima,

samo 32% belaca
koji počnu ovo da studiraju

zapravo uspe da diplomira
u tim poljima,

a samo 42% azijskih Amerikanaca

Dakle, pravo pitanje je:
koji je izazov?

Pa, deo njega, naravno, je osnovno
i srednje obrazovanje.

Moramo da ga ojačamo.

A drugi deo ima veze sa kulturom

prirodnih nauka i inžinjerstva
na našim fakultetima.

Možda to ne znate, ali veliki broj studenata
sa visokim rezultatima SAT ispita

i visokim brojem AP poena

koji krenu u najprestižnije
univerzitete u našoj zemlji,

počnu da studiraju medicinu ili inžinjerstvo,
a završe na nekom drugom polju.

A otkrili smo da je glavni razlog to

što im nije išlo na prvoj godini
studija prirodnih nauka.

Zapravo, u Americi imamo izraz za prvu
godinu prirodnih nauka i inžinjerstva:

čistka ili barijera.

Koliko vas u publici poznaje nekoga

ko je počeo sa medicinom
ili inžinjerstvom

i prebacio se na nešto drugo
u roku od godinu ili dve?

To je američki izazov.
Polovina vas u prostoriji.

Znam. Znam.

A interesantno je

da su mnogi studenti pametni
i mogli bi da uspeju.

Mi moramo da pronađemo
način da to omogućimo.

Pa, koje su to 4 stvari koje smo uradili da
pomognemo studentima manjina,

a koje sada pomažu
studentima generalno?

Prvo, visoka očekivanja.

Potrebno je razumeti akademske
pripreme studenata:

njihove ocene,
težinu posla na kursevima,

sposobnosti rađenja testova,
njihov stav,

vatru koja ih pokreće, strast za radom
- da bi se uspelo.

I veoma je bitno pomoći studentima da
se pripreme da budu u toj poziciji.

Ali, jednako važno je razumeti
da naporan rad pravi razliku.

Ne zanima me koliko si pametan,
ili koliko misliš da si pametan.

To što si pametan, samo znači
da si spreman da učiš.

Uzbuđen si zbog učenja i želiš
da pitaš dobra pitanja.

Isidor Rabi, dobitnik Nobelove nagrade,
rekao je da kad je odrastao u Njujorku

roditelji svih njegovih
prijatelja pitali bi ih

na kraju dana:
"Šta si naučio u školi?"

A, nasuprot tome, njegova
majka, Jevrejka, pitala bi:

"Izi, jesi li danas postavio
neko dobro pitanje?"

Tako da visoka očekivanja imaju
veze sa radoznalošću

i ohrabrivanjem mladih ljudi
da budu radoznali.

A kao rezultat takvih
visokih očekivanja,

počeli smo da pronalazimo studente
s kojima želimo da radimo,

da vidimo šta možemo da uradimo
da im pomognemo

ne samo da prežive u
prirodnim naukama i inžinjerstvu

nego da postanu najbolji,
da budu sjajni.

Zanimljiv primer:

jedan mladić završio je prvu godinu sa prosečnim ocenama
i želeo je da nastavi da studira medicinu.

Rekli smo mu:
"Želimo da obnoviš godinu,

jer ti je potrebna jaka osnova
ako želiš na sledeći nivo".

Svaka osnova pravi razliku
na sledećem nivou.

Obnovio je godinu.

Taj mladić je diplomirao na UMBC-u

i postao prvi doktor medicine na
Univerzitetu u Pensilvaniji koji je crnac.

Sada radi na Harvardu.

Lepa priča.
Dajte jedan aplauz za njega.

(Aplauz)

Drugo, ne radi se samo
o rezultatima testova.

Rezultati su važni,
ali nisu najvažniji.

Jedna mlada žena imala je odlične ocene,
ali rezultati testova su joj bili niži.

Ali posedovala je vrlo bitan faktor.

Nije propustila ni dana
osnovne i srednje škole.

Bilo je one vatre u njoj.

Ta devojka je nastavila studije i danas je
doktor medicine sa Hopkinsa.

Zaposlena je za stalno kao psihijatar,
doktor neuronauka.

Ona i njen kolega patentirali su upotrebu
vijagre za lečenje dijabetesa.

Veliki aplauz za nju.
Veliki aplauz.

(Aplauz)

Dakle, visoka očekivanja
su izuzetno bitna.

Drugo, ideja građenja zajednice
među studentima.

Znate da u prirodnim naukama
i inžinjerstvu često

razmišljamo kao o
nemilosrdnom takmičenju.

Studenti se ne uče
da rade u grupama.

A to je ono na čemu mi radimo

kako bismo ih naveli
da razumeju jedni druge,

da grade poverenje među sobom,
podrže jedni druge,

nauče da pitaju dobra pitanja,

ali isto tako, da nauče da
jasno objasne pojmove.

Jer jedno je zaslužiti desetku,

a nešto sasvim drugo
pomoći nekome da uspe.

I tako osećaj odgovornosti
pravi ogromnu razliku.

Dakle, građenje zajednice među studentima
veoma je bitno.

Treće, ideja da
eksperti stvaraju eksperte.

Bilo da govorimo o umetnicima
koji stvaraju umetnike

ili da govorimo o ljudima koji se bave
društvenim naukama,

bilo koja da je disciplina, a posebno prirodne nauke
i inžinjerstvo, kao i umetnost, na primer,

potrebni su naučnici da povuku
studente da rade.

Tako da naši studenti redovno
rade u laboratorijama.

A svideće vam se
jedan odličan primer:

u toku snežne oluje u Baltimoru
pre nekoliko godina,

čovek sa našeg fakulteta koji ima stipendiju
prestižnog medicinskog instituta

bukvalno se vratio da radi u svoju laboratoriju
nakon nekoliko dana,

a svi studenti su odbili
da napuste laboratoriju.

Imali su spakovanu hranu.

Bili su u laboratoriji i radili su,

a taj posao su posmatrali, ne kao posao
za školu, nego kao svoj život.

Znali su da rade na
istraživanju o AIDS-u.

Posmatrali su neverovatan
dizajn proteina.

A zanimljivo je da se svako od njih
fokusirao na svoj posao.

A on je rekao:
"Ne može bolje od ovoga."

I konačno, ako imate zajednicu

i ako imate visoka očekivanja
i eksperte koji stvaraju eksperte,

morate imati profesore
koji su spremni

da se uključe u rad sa studentima,
čak i u učionici.

Nikada neću zaboraviti jednog profesora
koji je nazvao upravu i rekao:

"Imam jednog mladića u grupi,
mladog crnca

i izgleda kao da uopšte
nije uzbuđen zbog posla.

Ne pravi beleške.
Moramo da razgovaramo sa njim."

Ono što je bitno je da je taj profesor
posmatrao svakog studenta

kako bi shvatio ko je zaista
uključen, a ko nije

i onda je rekao: "Hajde da vidim
kako mogu da radim s njima.

Hajde da dovedem upravu
da mi pomogne."

Bila je ta povezanost.

Taj mladić je danas profesor doktor
neuroinžinjerstva na Djuk univerzitetu.

Dajte veliki aplauz za to.

(Aplauz)

Važno je to da smo
sada razvili taj model

koji nam pomaže, ne samo sa evaluacijom,
procenom onoga što funkcioniše.

Nego smo shvatili smo da moramo da razmislimo
o promeni dizajna kurseva.

I promenili smo hemiju,
promenili smo fiziku.

A sada razmišljamo o promeni
humanističkih i društvenih nauka.

Jer, previše studenata
se dosađuje na predavanjima.

Jeste li to znali?

Mnogi učenici, u osnovnim, srednjim školama
i na univerzitetima

ne žele samo da sede
i slušaju nekoga kako priča.

Žele da učestvuju.

Tako da smo uradili nešto, ako pogledate naš
veb sajt na Centru za otkrivanje hemije,

videćete ljude koji su
došli iz cele zemje

da vide kako smo
promenili kurseve,

stavljajući akcenat na saradnju,
korišćenje tehnologije,

uzimanje problema iz naših
biotehnoloških kompanija.

Ne dajemo studentima teorije,

nego im dajemo da se
bore sa tim teorijama.

I to funkcioniše toliko dobro, da se
u našem sistemu na Merilendu

menja sve više kurseva.

To se zove akademska inovacija.

A šta to sve znači?

Znači da sada, ne samo u
prirodnim naukama i inžinjerstvu,

sada imamo programe u umetnosti,
humanističkim i društvenim naukama,

obrazovanju nastavnika, čak posebno žena
u informacionim tehnologijama.

Ako niste znali, postoji pad od 79%

u broju žena koje studiraju
kompjuterske nauke samo od 2000.

A ja tvrdim da je ono
što će napraviti razliku

biti građenje zajednice
među studentima.

Treba da govorimo mladim ženama, mladim studentima
manjina i studentima generalno:

"Vi to možete."

I što je najvažnije, treba da im damo
priliku da izgrade tu zajednicu

sa profesorima koji će ih povući da rade,

a sa nama koji procenjujemo
šta funkcioniše, a šta ne.

Što je najvažnije,
ako je student svestan sebe,

neverovatno je kako
snovi i vrednosti

mogu da naprave
ogromnu razliku.

Kada sam bio dvanaestogodišnjak
u zatvoru u Bermingemu,

uporno sam razmišljao: "Kakva bi
mogla da bude moja budućnost?"

Nisam mogao da zamislim da je moguće
da taj mali crni dečak iz Bermingema

jednog dana postane predsednik Univerziteta
koji okuplja studente iz 150 država,

gde studenti nisu tamo
samo da prežive,

gde oni vole da uče, gde uživaju
u tome da budu najbolji,

gde će jednoga dana promeniti svet.

Aristotel je rekao:
"Izvrsnost nikada nije slučajna.

Ona je rezultat jake namere,
iskrenog truda i inteligentnog delovanja.

Ona predstavlja najmudriju opciju
među brojnim alternativama."

A onda je rekao nešto
od čega se naježim.

Rekao je: "Izbor, ne verovatnoća,
određuje vašu sudbinu."

Izbor, ne verovatnoća, određuje vašu
sudbinu, snove i vrednosti.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)