Laži koje nam naša kultura govori da su bitne, i bolji način življenja

„Naše društvo se nalazi usred društvene krize”, kaže kolumnista i autor Dejvid Bruks, „zarobljeni smo na dnu izolacije i rascepkanosti. Kako da pronađemo izlaz?” Na osnovu svojih putovanja po Sjedinjenim Državama i susretima sa velikim brojem ljudi poznatim kao „tkači”, Bruks iznosi svoju viziju kulturne revolucije koja nas sve ohrabruje da vodimo život sa više smisla, svrhe i radosti.

Svi smo mi imali loše periode u životu.

Ja sam imao jedan 2013. godine.

Moj brak se upravo raspao

i bio sam ponižen tom neuspelom vezom.

Moja deca su napustila dom
zbog fakulteta ili su se spremala da odu.

Odrastao sam u pretežno
konzervativnom okruženju,

ali konzervatizam se menjao,

tako da sam i tu
izgubio dosta tih prijatelja.

I šta sam radio? Živeo sam
sȃm u stanu i samo radio.

Ako biste otvorili ladicu u kuhinji
gde bi trebalo da bude posuđe,

tamo su stajale beleške.

Ako biste otvorili drugu ladicu,
gde je trebalo da stoje tanjiri,

ja sam tamo imao koverte.

Imao sam prijatelje sa posla,
prijatelje tokom radnih dana,

ali ne i vikend-prijatelje.

Tako da su moji vikendi
bili duge, prazne tišine.

Bio sam usamljen.

A usamljenost je, krajnje neočekivano,
došla do mene u obliku -

kao osećaj straha, žar u želucu.

I pomalo kao pijanstvo -

pravite loše odluke, sve samo protiče,
bez čvrstog oslonca.

A bolan deo tog momenta je bila svesnost

da je praznina mog stana
samo odraz praznine u meni,

i da sam naseo na neke laži
koje nam naša kultura servira.

Prva laž je da nas
poslovni uspeh ispunjava.

Ja sam imao solidan uspeh u poslu,

i otkrio sam da mi to pomaže
u izbegavanju sramote,

ako bih se osećao promašeno,

ali mi nije donelo
nikakvo pozitivno dobro.

Druga laž je da mogu sebe učiniti srećnim,

samo ako ostvarim još jednu pobedu,

oslabim oko sedam kilograma,
malo više radim jogu

i biću srećan.

E, to je laž o samodovoljnosti.

Ali svako će vam na samrti reći

da su stvari koje čine ljude srećnim
u stvari bliski odnosi u životu,

gubitak samodovoljnosti.

Treća laž je laž meritokratije.

Poruka meritokratije
je da ste vi ono što ste postigli.

Mit meritokratije je da možete
steći dostojanstvo

povezujući sebe sa prestižnim brendovima.

Emocija meritokratije je uslovna ljubav,

možete „zaraditi” ljubav.

Antropologija meritokratije je da vi niste
duša koja treba da se pročisti,

već skup veština koje treba uvećati.

A zlo meritokratije

je da ljudi koji su postigli
malo više od drugih

u stvari i vrede malo više od drugih.

I tako se za greh plaća grehom.

Moji grehovi su bili grehovi propusta -

nisam pružio ruku,
nisam bio tu za prijatelje,

bežanje, izbegavanje sukoba.

Čudna stvar je da,
kako sam propadao u provaliju -

to je provalija izolacije -

mnogi drugi ljudi
su takođe radili to isto.

I to je neka vrsta tajne moje profesije;

mnoge stvari koje mi se dešavaju

se uvek dešavaju
i velikom broju drugih ljudi.

Ja sam veoma prosečna osoba
sa natprosečnim veštinama komunikacije.

(Smeh)

I tako sam ja bio isključen.

Istovremeno, mnogo drugih ljudi
je bilo isključeno,

izolovano i razdvojeno jedno od drugih.

Trideset pet procenata Amerikanaca
preko 45 godina su hronično usamljeni.

Svega osam procenata Amerikanaca
kaže da smisleno razgovaraju sa komšijama.

Svega 32% Amerikanaca
kaže da veruje komšijama,

od toga samo 18% milenijalaca.

Najbrže raste politička stranka
neopredeljenih.

Najbrže se razvija
religijski pokret neopredeljenih.

Depresija je u porastu,
problemi mentalnog zdravlja su u porastu.

Stopa samoubistava
je porasla 30% od 1999. godine.

Što se tiče samoubistava tinejdžera,
u poslednjih nekoliko godina

stopa samoubistava je porasla za 70%.

Svake godine se ubije 45 000 Amerikanaca;

od zavisnosti od narkotika umre 72 000;

životni vek se skraćuje, a ne produžava.

Ono što želim da vam kažem,
doleteo sam ovamo da kažem

da imamo ekonomsku krizu,
imamo ekološku krizu,

imamo političku krizu.

Ali isto tako imamo i društvenu
i krizu u odnosima.

Mi smo u provaliji.

Razdvojeni smo jedni od drugih,

imamo bujice laži
koje nam stižu iz Vašingtona...

Mi smo u provaliji.

Zato sam ja proveo poslednjih pet godina -

kako se izlazi iz provalije?

Grci su imali običaj da kažu:
„Kroz patnju do mudrosti.”

Od tog mračnog perioda u kome sam počeo,
shvatio sam nekoliko stvari.

Kao prvo, sloboda je bez veze.

Ekonomska sloboda je okej,
politička sloboda je odlična,

društvena sloboda je bez veze.

Čovek bez korena je napušten čovek.

Čovek bez korena je zaboravljen čovek,
zato što nije posvećen ničemu.

Sloboda nije okean
u kome želite da zaplivate,

to je reka koju želite da pređete,

kako biste mogli da se posvetite
i posadite sebe na drugoj strani.

Druga stvar koju sam naučio

jeste da, kada imate
loše momente u životu,

možete se ili slomiti,

ili se otvoriti pri padu.

Svi znamo ljude koji su slomljeni.

Pretrpeli su neki bol
ili tugu, smanjili se,

postali ljuti, ogorčeni, agresivni.

Kao što izreka kaže:

„Bol koji se ne pretvori
u nešto biva prenesen.”

Ali postoje ljudi
koji se otvore kroz svoj pad.

Velika snaga patnje
je što ona prekida život.

Podseća vas da niste osoba
koja ste mislili da jeste.

Teolog Pol Tilih kaže

da patnja u stvari rezbari
po onome što je bio pod

podruma vaše duše,

i ona rezbari kroz dno
otkrivajući šupljine ispod,

rezbari kroz dno,
otkrivajući šupljine ispod.

Shvatate da u vama postoje dubine
koje niste nikada upoznali,

i jedino duhovna hrana i bliskost
mogu ispuniti te dubine.

A kada se spustite dole,
izađete iz glave svog ega

i dođete do srca,

srca punog želja.

Ideja da je ono za čim stvarno žudimo
pripadnost i ljubav prema drugima,

to su stvari koje je Lui De Bernije
opisao u svojoj knjizi

„Mandolina kapetana Korelija”.

Tu je jedan starac pričao sa ćerkom

o svom odnosu sa pokojnom ženom,

i starac je rekao:

„Ljubav sama po sebi je ono što ostane
kada zaljubljenost izgori.

I to je i umetnost i srećna okolnost.

Tvoja majka i ja smo imali to.

Naše korenje je raslo pod zemljom
jedno prema drugome,

i kada je sve prelepo cveće
opalo sa naših grana,

otkrili smo da smo jedno drvo, a ne dva.”

To je ono čemu srce žudi.

Druga stvar koju otkrijete je vaša duša.

Ne tražim od vas da verujete
ili ne verujete u boga,

ali tražim da verujete
da postoji jedan vaš delić

koji nema oblik, veličinu, boju ni težinu,

ali vam daje beskonačno
dostojanstvo i vrednost.

Bogati i uspešni ljudi nemaju toga više

od onih koji su manje uspešni.

Ropstvo je loše zato što predstavlja
uništenje druge duše.

Silovanje nije samo napad
na gomilu fizičkih molekula,

to je pokušaj da se uvredi
duša druge osobe.

A ono za čim duša žudi je pravednost.

Srce žudi za spajanjem sa drugim bićem,
a duša žudi za pravednošću.

To nas vodi do mog trećeg otkrovenja,
koje sam pozajmio od Ajnštajna:

„Problem koji imate se neće rešiti

na nivou svesti na kome je stvoren.

Morate se proširiti
do drugih nivoa svesnosti.”

Šta treba da radimo?

Prva stvar koju treba da uradite
jeste da se otvorite pred prijateljima

i da vodite dublje razgovore
nego što ste ih pre vodili.

Ali druga stvar koju morate uraditi
je da morate otići sami u divljinu.

Idite na mesto gde nema nikoga
pred kim ćete se pretvarati,

i gde ego nema šta da radi,
pa će se smrviti.

Tek tada ćete biti sposobni
da budete voljeni.

Imam prijateljicu koji kaže da je,
kada se njena ćerka rodila,

shvatila da je voli više
nego što to evolucija zahteva.

(Smeh)

To me je uvek oduševljavalo.

(Aplauz)

Zato što to govori o miru
koji se nalazi duboko u nama,

našoj neizrecivoj brizi za drugoga.

Kada stignete do te tačke,
spremni ste za spasenje.

Teška stvar je da, kada ste na dnu,

ne možete se uspeti,

već neko mora da vam pruži ruku
i povuče vas napolje.

To se desilo meni.

Pozvan sam, srećom, u kuću
para po imenu Keti i Dejvid,

a oni su bili -

Imali su sina u državnoj školi
u Vašingtonu, po imenu Santi.

Santi je imao prijatelja
kome je trebalo prenoćište

jer mu je mama bila bolesna.

Onda je taj klinac imao prijatelja,
a on je opet imao prijatelja.

Kada sam otišao do njih pre šest godina,

video sam da ih je oko 25
oko kuhinjskog stola,

čitava gomila ih je spavala u podrumu.

Pružio sam ruku da se predstavim klincu,

a on mi je rekao: „Mi se u stvari
i ne rukujemo ovde.

Mi se ovde zagrlimo.”

Ja nisam baš tip koji voli grljenje
najviše na svetu,

ali odlazim u tu kuću
svakog četvrtka uveče ako sam u gradu,

i jednostavno izgrlim svu tu decu.

Oni zahtevaju bliskost.

Oni zahtevaju da se ponašate
tako da ste potpuno prisutni.

I uče vas novom načinu života,

koji je lek za sve bolesti naše kulture,

koji je put direktnog -
stvarnog stavljanja odnosa na prvo mesto,

ne samo rečima, već stvarno.

A divna stvar je što
su ove zajednice svugde.

Započeo sam nešto na Institutu Aspen,
pod nazivom: „Tkanje: materijal društva”.

Ovo je naš logo.

Upadnemo negde i nađemo tkače svugde.

Pronalazimo ljude poput Ajše Batler,
koja je odrasla u -

koja je živela u Čikagu u Englevudu,
u nezgodnom kraju.

Razmišljala je da se odseli
zato što je bilo veoma opasno,

pogledala je prekoputa
i videla dve devojčice

kako se igraju na praznom igralištu
sa slomljenim flašama.

Okrenula se prema svom mužu
i rekla: „Ne selimo se.

Nećemo biti još jedna porodica
koja je ovo napustila.”

Izguglala je „volontiranje u Englevudu”
i sada tamo vodi R.A.G.E,

veliku lokalnu organizaciju.

Neki od ovih ljudi su imali teške padove.

Upoznao sam ženu po imenu Sara
iz Ohaja koja se vratila kući s puta

i saznala da je njen muž
ubio njihovo dvoje dece i sebe.

Ona sada vodi besplatnu apoteku,
volontira u zajednici,

pomaže ženama da se uhvate u koštac
sa nasiljem, predaje.

Rekla mi je: „Iz ovog iskustva sam izrasla
zato što sam bila ljuta,

borila sam se protiv onoga
što je on pokušao da mi uradi

time što ću promeniti nešto na ovom svetu.

Vidiš, nije me ubio.

Moj odgovor njemu je:

„Šta god si mislio da mi uradiš,
šipak, nećeš mi to uraditi.“

Ovi tkači ne žive odvojene živote,

oni žive povezane živote,
imaju drugačiji skup vrednosti.

Imaju moralnu motivaciju.

Imaju profesionalnu sigurnost,
oni su pustili korenje.

Upoznao sam lika u Jangstaunu u Ohaju

koji je držao transprarent
na gradskom trgu:

„Odbranite Jangstaun”.

Oni imaju ekstremno zajedništvo,

i geniiji su u međuljudskim odnosima.

Jedna žena po imenu Meri Gordon

vodi nešto pod nazivom „Koreni empatije“.

Oni pokupe gomilu dece, osmaka,

i stave ih zajedno sa mamama i bebama,

a onda đaci moraju da pogode
o čemu beba razmišlja,

kako bi ih učili empatiji.

Bio je jedan dečak u razredu
koji je bio veći od ostalih

zato što je dosta propustio u školi,
bio je u sistemu hraniteljske porodice,

video kako mu ubijaju majku.

I on je želeo da drži bebu.

Mama je bila nervozna
zato što je bio velik i zastrašujući.

Alii je ipak pustila tog klinca,
Darena, da drži bebu.

Držao ju je i odlično mu je išlo.

Vratio je bebu i počeo
da se raspituje o roditeljstvu.

Njegovo poslednje pitanje je bilo:

„Ako vas niko nikada nije voleo,
da li mislite da možete biti dobar otac?”

Ono što „Koreni empatije“ rade

jeste da pruže ruku i čupaju ljude sa dna.

To je ono što tkači rade.

Neki od njih menjaju poslove.

Neki ostaju na istim poslovima.

Ali stvar je u tome
što oni imaju strast prema njima.

Pročitao sam ovo -

E. O. Vilson je napisao sjajnu knjigu
pod nazivom „Prirodnjak”,

o svom detinjstvu.

Kada je imao sedam godina,
roditelji su mu se razveli.

Poslali su ga u Paradajs Bič
u Severnoj Floridi.

Nikada pre nije video okean.

Nikada pre nije video ni meduzu.

Napisao je: „Biće je bilo neverovatno,
prevazišlo je sva moja očekivanja.”

Jednog dana, sedeo je na obali

i video ražu kako pluta
ispod njegovih nogu.

U tom momentu se rodio prirodnjak
iz čuđenja i radoznalosti.

On beleži sledeću opasku:

da, kada ste dete,

vidite životinje duplo veće
nego što to odrasli vide.

To me je uvek fasciniralo,

jer ono što mi kao deca želimo
jeste ta moralna strast,

da se u potpunosti predamo nečemu

i da pronađemo taj nivo profesije.

Kada ste u okruženju ovih tkača,

oni vide druge ljude kao duplo veće
u odnosu na normalne ljude.

Oni ih vide dublje.

I ono što vide je radost.

Na prvoj planini života,
kada težimo ka karijeri,

mi tražimo sreću.

Sreća je dobra, to je proširenje sebe.

Pobedili ste,

dobili ste unapređenje,
vaš tim je pobedio na Super boulu,

srećni ste.

Radost nije proširenje sebe,
to je razrešenje od sebe.

To je momenat kada barijera u vidu kože
nestaje između majke i njenog deteta,

to je momenat kada se prirodnjak
oseća jednostavno slobodno u prirodi.

To je momenat kada ste toliko zadubljeni
u svoj posao ili nešto drugo,

da ste potpuno zaboravili na sebe.

A radost je mnogo bolja stvar od sreće.

Ja prikupljam delove radosti ljudi
kada se izgube u nečemu.

Jedna od mojih omiljenih je od Zajdi Smit.

Godine 1999. ona je bila
u londonskom noćnom klubu,

tražeći svoje prijatelje,
pitajući se gde joj je tašnica.

Odjednom, kako je napisala:

„...čovek tanak kao grana
sa ogromnim očima posegao je,

preko mora tela, za mojom rukom.

Stalno me je pitao
jedno te isto: „Osećaš li to?”

Glupe štikle su me ubijale
i bojala sam se da mogu umreti,

ali sam istovremeno
bila preplavljena oduševljenjem

što je pesma „Can I Kick It?”

išla u ovom dragocenom
momentu istorije sveta

na zvučniku,

i sada je prelazila u „Teen Spirit”.

Prihvatila sam ruku čoveka i otkačila se.

Plesali smo, plesali
i prepustili se radosti.”

Ono što pokušavam da opišem
su dva različita sistema razmišljanja.

Prvi je sistem planine, koji se zasniva
na ličnoj sreći i uspehu u poslu.

To je dobar sistem razmišljanja,
nemam ništa protiv njega.

Ali mi se nalazimo na nacionalnom dnu,

zato što nemamo razvijen
drugi način razmišljanja

da održavamo ravnotežu.

Više se ne osećamo dobro kao narod,

izgubili smo veru u budućnost,

ne gledamo jedni druge dublje,
ne ophodimo se dobro jedni prema drugima.

I potrebno nam je puno promena.

Potrebne su nam ekonomske promene
i ekološke promene.

Ali nam isto tako treba i kulturna promena
i promena u odnosima.

Potrebno nam je da imenujemo jezik
oporavljenog društva.

Za mene, tkači su našli taj jezik.

Moja teorija društvene promene
jeste da se društvo menja

kada mala grupa ljudi
pronađe bolji način življenja,

a mi ostali ih kopiramo.

Ovi tkači su našli bolji način življenja.

Nema potrebe za teoretisanjem oko toga.

Oni su prisutni širom zemlje
kao graditelji društva.

Samo treba malo da promenimo naše živote,

i možemo da kažemo:
„Ja sam tkač, mi smo tkači.”

Ako to uradimo,

naše celo unutrašnje biće
će biti ispunjeno,

ali što je još važnije,
društveno jedinstvo će se popraviti.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)