Dve pesme o tome šta psi (verovatno) misle

Šta li misle naši psi kada gledaju u nas? Pesnik Bili Kolins zamišlja unutrašnje živote dva veoma različita saputnika. Ovo je šarmantan, kratak govor, savršen za pauzu i sanjarenje...

Ne znam da li ste primetili

ali postoji hrpa knjiga

koje su skoro izašle

i koje razmišljaju ili spekulišu

o kogniciji i emocionalnom životu pasa.

Da li misle, da li osećaju,
i ako to rade, kako?

Ovog poslepodneva,
u svoje ograničeno vreme,

želeo sam da izbacim nagađanje
iz dosta toga

tako što ću vas upoznati sa dva psa,

koja su komandu "pričaj" shvatili

prilično bukvalno.

Prvo će nastupti prvi pas

i on razmišlja o aspektu

veze sa svojim vlasnikom,

i naziv je "Pas o svom gospodaru".

"Koliko god izgledam mlado,

starim brže od njega.

Kažu da je odnos sedam naspram jedan.

Koji god da je broj,
jednog dana ću ga prestići

i preći u vođstvo,

kao u našim šetnjama po šumi

i ako mu ova poruka ikada padne na um,

biće to najlepša senka

koju sam ikada bacio na sneg ili travu."

(Aplauz)

Hvala vam.

Naš sledeći pas

govori kao povraćenik,

što je duh koji se vraća

da bi vas posetio.

"Ja sam pas kojeg si uspavao,

kako ti nazivaš iglu zaborava,

vraćam se da ti kažem
ovu jednostavnu stvar:

nikada mi se nisi dopadao".

(Smeh)

"Kada sam lizao tvoje lice,

pomišljao sam da ti odgrizem nos.

Kad sam gledao kako se brišeš peškirom,

želeo sam da skočim
i da te u sekundi lišim muškosti.

Prezirao sam način na koji se krećeš,

tvoj nedostatak
životinjske gracioznosti,

kako sediš u stolici da jedeš,

sa salvetom u krilu i nožem u ruci.

Pobegao bih

ali sam bio previše slab,

to je trik kome si me naučio

kada sam učio da sedim i budem k nozi,

i najveća od svih uvreda,

da se rukujem bez ruku.

Priznajem da bi me
prizor povoca uzbudio,

ali samo zato što bi to značilo
da mogu da pomirišem stvari

koje ti nikad nisi dotakao.

Ne želiš da veruješ u ovo,

ali nemam zašto da lažem:

mrzeo sam automobil,
mrzeo sam gumene igračke,

nisam voleo tvoje prijatelje,
i još gore, tvoje rođake.

Zveckanje moje ogrlice me je izluđivalo.

Uvek si me češkao na pogrešnom mestu.

(Smeh)

"Od tebe sam samo želeo hranu i vodu

u mojim činijama.

Dok si spavao, gledao sam te kako dišeš

dok se mesec dizao na nebu.

Morao sam da se trudim celim bićem

da ne uzdignem glavu i zavijam.

Sada više nemam ogrlicu,

nemam žutu kabanicu,

džemper sa inicijalima,

nema apsurdnosti tvog travnjaka

i to je sve što treba da znaš
o ovom mestu,

osim onoga što si već pretpostavio

i što ti je drago
što se nije ranije desilo,

da ovde svi mogu da čitaju i pišu,

psi poeziju,

a mačke i svi ostali

pišu prozu.

Hvala vam.

(Aplauz)