Strana terorizma koje nema u naslovima

Karima Benun deli sa nama četiri snažne priče o stvarnim ljudima koji se bore protiv fundamentalizma u svojim zajednicama - odbijajući da dozvole da religija koju vole postane oruđe zločina, napada i ubistava. Ove lične priče očovečuju jednu od najzanemarivanijih borbi za ljudska prava u svetu.

Mogu li da zaštitim oca

od Oružane islamske grupe,
nožem za povrće?

S tim sam se pitanjem suočila

jednog jutra, u utorak juna 1993,

dok sam bila studentkinja prava.

Probudila sam se rano tog jutra

u očevom stanu

na periferiji Alžira, u gradu Alžiru,

zbog upornog lupanja na ulaznim vratima.

Bilo je to razdoblje,
kako je opisano u lokalnim novinama,

u kome je svakog utorka
po jedan učenjak stradao

od metaka fundamentalističkih ubica.

Predavanje mog oca o Darvinu

već je izazvalo da ga u učionici poseti

glavni čovek, takozvanog
Islamskog fronta spasa,

koji je prozvao mog oca
zagovornikom biologizma,

pre nego što ga je otac izbacio

i sad ko god da je bio napolju

ne želi ni da se predstavi, ni da ode.

Moj otac je pokušao
da telefonom dobije policiju,

ali valjda preplašeni nadolazećom strujom

oružanih ekstremista, koji su već oduzeli

živote mnogim alžirskim policajcima,

nisu se čak ni javili.

I tada sam otišla u kuhinju,

izvukla nož za povrće

i zauzela položaj u hodniku.

Bilo je smešno, zaista,

ali nisam se ničeg drugog setila,

i tako sam stajala tamo.

Kada sad pogledam unazad,
mislim da je to bio momenat

koji me poslao na staze pisanja knjige

pod nazivom:
"Tvoja fatva ovde ne važi:

neispričane priče iz borbe
protiv muslimanskog fundamentalizma."

Naslov je uzet iz pakistanske predstave.

Mislim da me je baš taj trenutak

poslao na putovanje

na kom ću intervjuisati
300 ljudi muslimanskog porekla

iz skoro 30 država,

od Avganistana do Malija,

da bih otkrila kako su se borili
s fundamentalizmom

mirno, poput mog oca

i kako su izlazili na kraj
s pratećim rizikom.

Srećom, tog juna 1993,

naš neidentifikovani posetilac je otišao,

ali druge porodice nisu bile te sreće

i ta misao je motivisala
moje istraživanje.

Ipak, neko će se vratiti,

nekoliko meseci kasnije, s porukom

na očevom kuhinjskom stolu,

na kojoj je prosto pisalo:
"Smatraj se mrtvim."

Kasnije će alžirske
oružane grupe fundamentalista

ubiti skoro 200 000 civila,

u takozvanoj

mračnoj deceniji 1990-ih,

uključujući i sve žene

koje vidite ovde.

Okrutnim protivterorističkim odgovorom

država je pribegla mučenju

i nasilnim nestancima,

i koliko god da su užasni
ovi događaji postajali,

međunarodna zajednica
ih je uglavnom ignorisala.

Na kraju je moj otac, sin
alžirskog seljaka koji je postao profesor,

bio prisiljen da napusti univerzitet

i pobegne iz stana,

ali nikada neću zaboraviti,

kada je u pitanju Mahfud Benun, moj otac,

kako je, poput mnogih drugih
alžirskih intelektualaca,

odbio da napusti državu

i nastavio je da objavljuje
direktne kritike,

i protiv fundamentalista,

i ponekad vlada protiv kojih su se borili.

Na primer, serijalom iz novembra 1994.

u novinama El Vatan, naslovljenim:

"Kako je fundamentalizam

proizveo terorizam bez presedana",

osudio je takozvani

radikalni otklon terorista
od istinskog Islama,

kakav su živeli naši preci.

Zbog ovih reči ste mogli
da izgubite život.

Država mog oca me je naučila,

u mračnoj deceniji 1990-ih,

da je narodna borba protiv
muslimanskog fundamentalizma

jedna od najvažnijih

i najzanemarivanijih borbi
za ljudska prava

u svetu.

Tako je i danas, skoro 20 godina kasnije.

Vidite, u svakoj zemlji

gde čujete za naoružane džihadiste

čija su meta civili,

postoje takođe i nenaoružani ljudi

koji prkose tim militantnim grupama,
o kojima ne slušate,

a tim ljudima je potrebna
naša podrška kako bi uspeli.

Na Zapadu se obično pretpostavlja

da muslimani generalno
podržavaju terorizam.

Neki desničari misle da je to tako

jer vide muslimansku kulturu
kao suštinski nasilnu,

dok neki levičari zamišljaju

da je muslimansko nasilje,

fundamentalističko nasilje,

u potpunosti proizvod
iskonskih nedaća.

No oba gledišta su skroz pogrešna.

No mnogi ljudi muslimanskog porekla

širom sveta su čvrsti protivnici

i fundamentalizma i terorizma,

a često i s veoma dobrim razlogom.

Vidite, izglednije je da će da budu žrtve

ovog nasilja, nego njegovi počinioci.

Dozvolite da vam dam jedan primer.

Prema istraživanju iz 2009.

Medijskih izvora na arapskom jeziku,

između 2004. i 2008,

samo 15 posto Al Kaidinih žrtava

su bili zapadnjaci.

To je užasan gubitak,
ali ogromna većina žrtava

su ljudi muslimanskog porekla,

ubijeni od strane
muslimanskih fundamentalista.

Govorim već pet minuta

o fundamentalizmu i imate pravo da znate

na šta tačno mislim.

Citiraću definiciju koju je dala
alžirska sociološkinja

Merijeme Eli Lukas,

ona je rekla da je fundamentalizam,

obratite pažnju: "u svim velikim svetskim

verskim tradicijama,

fundamentalizmi su politički pokreti
ekstremne desnice,

koji u kontekstu globalizacije,

manipulišu religijom kako bi postigli

lične političke ciljeve."

Sadija Abas je ovo nazvao
radikalnom politizacijom

teologije.

Ne želim da nagovestim

kako postoji negde nekakav monolit

koji se zove muslimanski fundamentalizam,
koji je svuda isti

jer ovi pokreti
takođe imaju svoje razlike.

Neki koriste i zagovaraju nasilje.

Neki ne, iako su često povezani s njima.

Oni primaju različita obličja.

Neki mogu da budu nevladine organizacije,

poput britanskih Kejdžprizonersa.

Neki mogu postati političke stranke,

poput Muslimanskog bratstva,

a neki su otvoreno oružane grupe,

poput Talibana.

Ali u svakom slučaju,
sve su to radikalni projekti.

Njihov pristup nije
ni konzervativan, ni tradicionalan.

Oni se najčešće bave menjanjem
odnosa ljudi prema Islamu,

umesto njegovim očuvanjem.

Ono o čemu govorim je
muslimanska ekstremna desnica,

a činjenica da su njeni sledbenici,

ili bar tako tvrde, muslimani,

ne čini ih manje uvredljivim

od bilo koje druge ekstremne desnice.

Po mom mišljenju, ukoliko se smatramo

liberalima ili levičarima,

ljubiteljima mira ili feministima,

moramo da budemo protiv ovih pokreta

i da podržimo njihove okorele protivnike.

Želim da budem jasna

da ja podržavam efikasnu borbu

protiv fundamentalizma,

ali takođe i borbu koja, sama po sebi,

mora da poštuje međunarodno pravo.

Zato ništa što kažem
ne sme da bude iskorišteno

kao opravdanje za odbijanje

demokratizacije

i zato ovde šaljem glasnu podršku

savremenom prodemokratskom
pokretu iz Alžira, Barakatu.

Niti bilo šta što kažem sme da se koristi

kao opravdanje za kršenje ljudskih prava,

poput masovnih smrtnih kazni

koje su izvršene u Egiptu
ranije ove sedmice.

Ali ono o čemu govorim

je da moramo da osporavamo
ove muslimanske fundamentalističke pokrete

jer su pretnja za ljudska prava

širom većinsko muslimanskih sredina,

a oni to rade na razne načine,

najočigledniji od njih je
direktni napad na civile,

koji izvode oružane grupe.

Ali to nasilje je samo vrh ledenog brega.

Ovi pokreti u celosti
zagovaraju diskriminaciju

protiv verskih i seksualnih manjina.

Teže da uskrate slobodu veroispovesti

svima koji je, ili upražnjavaju drugačije

ili biraju da je uopšte ne upražnjavaju.

I po pravilu, vode bezrezervni rat

protiv prava žena.

Suočen sa ovim pokretima,

skorijih godina, zapadni diskurs

je najčešće nudio

dva pogrešna odgovora.

Prvi, koji često čujemo od desničara,

pretpostavlja da su muslimani
uglavnom fundamentalisti

ili da postoji nešto kod Islama
što je suštinski fundamentalističko,

ovo je prosto uvredljivo i pogrešno.

No, nažalost, kod levičara
pronalazimo ponekad

isuviše politički korektan diskurs,

koji uopšte ne priznaje problem
muslimanskog fundamentalizma,

ili, što je još gore,
izvinjava se zbog njega,

ovo je takođe neprihvatljivo.

Ja tragam za novim načinom

govora o svemu ovome,

koji je zasnovan na proživljenom iskustvu

i nadi ljudi u prvim redovima.

Bolno sam svesna da je

poslednjih godina došlo do porasta
diskriminacije protiv muslimana

u zemljama poput
Ujedinjenog Kraljevstva i SAD-a

i to je takođe stvar
za ozbiljnu zabrinutost,

ali ja čvrsto verujem

da pričajući ove nestereotipne priče

o muslimanima,

koji su ustali protiv fundamentalista

i bili njihove glavne žrtve,

da je takođe dobar način
da se suprotstavi toj diskriminaciji.

Dozvolite mi da vas sad upoznam

s četvoro ljudi čije priče

pripovedam s velikom čašću.

Fajzan Pirzada i pozorište Rafi Pir,

radionica nazvana po njegovom ocu,

godinama su promovisali scensku umetnost

u Pakistanu.

S usponom nasilja džihadista,

počeli su da dobijaju pretnje
da otkažu svoja dešavanja,

na koje su se oglušili.

I zato je 2008. bombaš napao njihov

Osmi svetski festival
scenskih umetnosti u Lahoru,

proizvodeći kišu stakla

koja je padala po događaju,

povredivši devetoro ljudi,

a kasnije te iste noći

Pirzade su morale da donesu
veoma tešku odluku:

najavili su da će njihov festival

biti nastavljen po planu, sledećeg dana.

Kako su Fajzanovi tada rekli,

ako se pokorimo Islamistima,

bićemo prosto saterani u mračni ugao.

Ali nisu znali šta će da se desi.

Da li će iko da dođe?

Zapravo, hiljade ljudi
je došlo sledećeg dana

da podrži scensku umetnost u Lahoru

i ovo je istovremeno i uzbuđivalo

i užasavalo Fajzanove,

pa je on odjurio do žene,

koja je došla s dvoje male dece

i rekao: "Znate da je
juče ovde bila bomba,

i znate da i danas postoji opasnost."

A ona je rekla: "Znam za to,

no ja sam išla na vaš festival s majkom,

kad sam bila u njihovom uzrastu

i danas su mi te slike u glavi.

Moramo da budemo ovde."

S ovako odlučnom publikom,

Pirzade su mogle da nastave

sa svojim festivalskim programom.

A sledeće godine,

izgubili su sve sponzore

zbog sigurnosnog rizika.

Kada sam ih srela 2010,

bili su na sredini
prvog narednog događaja

koji su mogli da organizuju na istom mestu

i to je bio Deveti omladinski festival
scenskih umetnosti

koji se održavao u Lahoru,
godine kada je taj grad

već iskusio 44 teroristička napada.

Bilo je to vreme kada su
pakistanski Talibani

započeli sistematsko ciljanje

škola za devojke, koje će kulminirati

napadom na Malalu Jusufzai.

Šta su Pirzade učinile u takvoj sredini?

Postavili su na scenu
predstavu s učenicama.

Imala sam čast da gledam "Nang Val",

mjuzikl na pundžabi jeziku,

a učenice iz lahorske gimnazije

su bile u svim ulogama.

Plesale su i pevale,

glumile su miševe i rečnog bizona,

a ja sam zadržavala dah, pitajući se

da li ćemo stići do kraja

ove neverovatne predstave?

A kada smo stigli,

čitava publika je kolektivno izdahnula,

a nekoliko ljudi je čak i zaplakalo,

a onda su ispunili auditorijum

svojim miroljubivim gromkim aplauzom.

Sećam se da sam u tom trenutku mislila

kako su bombaši bili glavna vest ovde,

pre dve godine,

ali ovo veče i ovi ljudi

su podjednako važna priča.

Marija Bašir je prvi i jedini

ženski vrhovni tužilac u Avganistanu.

U službi je od 2008.

i otvorila je kancelariju koja istražuje

slučajeve nasilja nad ženama,

ona tvrdi da je to najvažnija oblast

u njenoj nadležnosti.

Kada sam se sastala s njom
u njenoj kancelariji u Heratu,

ušla je okružena

četvoricom krupnih muškaraca
s četiri ogromne puške.

Zapravo, ona danas ima 23 telohranitelja
jer je prebrodila

bombaški napad

u kom su joj umalo stradala deca

i u kome je jedan njen telohranitelj
izgubio nogu.

Zašto je nastavila da radi?

Kaže, uz osmeh, da je to pitanje

koje svako postavlja -

kako to ona kaže:
"Zašto rizikuješ da ne postojiš?"

I to je prosto to za nju,

bolje sutra za sve Marije Bašir
koje će doći,

to je vredno rizika.

I ona zna da, ako ljudi poput nje

ne naprave taj rizik,

neće biti boljeg sutra.

Kasnije, u toku intervjua,

tužiteljka Bašir mi je rekla kako je brine

mogući ishod

pregovora između vlade i Talibana,

ljudi koji pokušavaju da je ubiju.

"Ukoliko im damo mesto u vladi",

pita se, "Ko će da štiti prava žena?"

I ona vrši pritisak
na međunarodnu zajednicu

da ne zaboravi
svoje obećanje po pitanju žena,

jer sada žele mir s Talibanima.

Nekoliko nedelja
nakon odlaska iz Avganistana,

videla sam naslov na internetu.

Avganistanski tužilac je ubijen.

Guglala sam u očaju

i srećom saznala sam tog dana

da Marija nije bila žrtva,

iako je nažalost drugi
avganistanski tužilac

ubijen na putu do posla.

I kada čujem takve vesti,

mislim da, kada međunarodne trupe

napuste Avganistan, ove godine i kasnije,

moramo da nastavimo da brinemo

šta će biti sa ljudima tamo,

sa svim Marijama Bašir.

Ponekad joj još uvek čujem
glas u mojoj glavi

kako govori, bez trunke razmetljivosti:

"Položaj žena u Avganistanu

biće bolji jednog dana.

Mi moramo da pripremimo tlo za to,

čak i ako nas ubiju."

Ne postoje prave reči

kojima bi se osudili al Šabab terorsti,

koji su napali
tržni centar Vestgejt u Nairobiju

na dan kada se održavalo
dečje takmičenje u kuvanju

septembra 2013.

Ubili su 67 ljudi,
uključujući pesnike i trudnice.

Daleko na američkom srednjem zapadu

imala sam sreću da upoznam
somalijske amerikance

koji su pokušavali da spreče al Šababovce

da regrutuju manji broj mladih

iz svog grada Miniapolisa

i tako počine užase,
poput onih u Vestgejtu.

Abidrizak Bihijev studiozni

17-ogodišnji nećak, Burhan Hasan

je regrutovan ovde 2008,

odjurio je u Somaliju,

a potom je ubijen,
kada je pokušao da se vrati kući.

Od tada g. Bihi,

koji rukovodi neprofitnim
Somalijskim obrazovnim i pravnim centrom,

glasno razotkriva regrutovanja

i neuspehe vlade

i somalijsko američkih institucija,

poput Islamskog centra Abubakar As-Sadik,

gde veruje da je
njegov nećak radikalizovan

za vreme omladinskog programa.

Ali on ne kritikuje jedino džamiju.

On takođe napada vladu

jer nije učinila dovoljno

da spreči siromaštvo u njegovoj zajednici.

Kako nije imao dovoljno
finansijskih sredstava,

g. Bihi je morao da bude kreativan.

Kako bi osujetio nastojanja al Šababa

da utiče na još nezadovoljne omladine,

u praskozorje napada 2010.

na gledaoce Svetskog prvenstva u Ugandi,

organizovao je
ramadanski košarkaški turnir

u Miniapolisu, kao odgovor.

Hrpa somalijsko američke dece
istupila je

da prigrli sport,

uprkos fatvi protiv njega.

Igrali su košarku

kako Burhan Hasan neće igrati nikada više.

Zbog svojih napora, g. Bihi je prognan

od strane rukovodstva
Islamskog centra Abubakar As-Sadik,

sa kojim je nekad bio u dobrim odnosima.

Rekao mi je: "Jednoga dana
videli smo imama na TV-u

kako nas naziva nevernicima i govori:

'Ove porodice pokušavaju
da unište džamiju.'".

Ovo se u potpunosti kosi

s time kako Abdirizak Bihi razume

ono što pokušava da uradi,

da razotkrivanjem
al Šababovih regrutovanja

spase religiju koju voli

od malog broja ekstremista.

Sada želim da vam ispričam
poslednju priču,

onu o 22-ogodišnjoj
studentkinji prava iz Alžira

po imenu Amel Zenun-Zuani,

s istim snovima o pravnoj karijeri

poput mojih '90-ih godina.

Odbila je da odustane od svojih studija,

uprkos činjenici da su fundamentalisti,

boreći se protiv alžirske države tada,

pretili svima koji su
nastavili s obrazovanjem.

26. januara 1997,
Amel se ukrcala na autobus

u gradu Alžiru, gde je studirala,

da bi stigla kući
i provela ramadansko veče

sa svojom porodicom,

i da nikad ne završi studije prava.

Kada je autobus stigao
nadomak njenog rodnog grada

zaustavljen je na kontrolnom punktu,

kojim su upravljali ljudi
iz Oružane islamske grupe.

Noseći njen ruksak,

izveli su je iz autobusa

i ubili na ulici.

Muškarci koji su je zaklali,

rekli su potom svima:

"Ako budete išli na fakultet,

doći će dan kada ćemo vas sve pobiti

baš ovako."

Amel je umrla tačno u 17:17 h,

ovo znamo, jer kad je pala na ulici,

njen sat je polomljen.

Njena majka mi je pokazala sat

sa sekundarom koja je i dalje ciljala

optimistično prema gore,

prema 17:18 koje nikada neće doći.

Nedugo pred smrt,

Amel je rekla majci za sebe

i svoje sestre:

"Ništa nam se neće dogoditi,
inšalah, ako bog da,

ali ako se nešto desi,

moraš da znaš da smo umrli za znanje.

Ti i otac morate da budete ponosni."

Gubitak takve mlade žene je neshvatljiv

i dok sam istraživala,

zaticala sam sebe kako
iznova tragam za Amelinom nadom,

čak i njeno ime na arapskom znači "nada".

Mislim da sam je pronašla na dva mesta.

Prvo je u snazi njene porodice

i svih drugih porodica
koje su nastavile da pričaju svoje priče

i da nastave sa svojim životom,
uprkos terorizmu.

Zapravo, Amelina sestra Lamija
prevazišla je bol,

otišla je na pravni fakultet

i sada je praktikant prava u gradu Alžiru,

nešto što je moguće jedino

jer su fundamentalisti

uglavnom poraženi u zemlji.

I drugo mesto
na kom sam našla Amelinu nadu,

je svuda gde muškarci i žene

nastavljaju da prkose džihadistima.

Moramo da podržimo sve njih u Amelino ime,

sve koji nastavljaju
ovu borbu za ljudska prava,

poput Mreže žena koje žive
pod muslimanskim zakonima.

Nije dovoljno, kako mi kaže
advokat za prava žrtava,

Šerifa Hadar iz Alžira,

nije dovoljno da se samo
borimo protiv terorizma.

Moramo i da se
suprotstavimo fundamentalizmu

jer je fundamentalizam ideologija

koja prostire krevet ovom terorizmu.

Kako to da ljudi poput nje,
poput svih njih

nisu poznati šire?

Kako to da svi znaju
ko je bio Osama bin Laden,

a tako malo ljudi zna za njih

koji su ustali protv Bin Ladena
na svoj način?

Moramo to da promenimo i zato vas molim

da pomognete u širenju ovih priča

preko svojih mreža.

Pogledajte još jednom
na Amel Zenunin sat,

zauvek zamrznut,

a sad pogledajte na svoj sat

i odlučite da je ovo trenutak
koji ćete posvetiti

podržavanju ljudi poput Amele.

Nemamo pravo da ćutimo o njima

jer je tako lakše,

ili zato što je
i zapadna politika falična

zato što 17:17 i dalje otkucava

za previše Amela Zenun,

na mestima poput severne Nigerije,

gde džihadisti i dalje ubijaju studente.

Vreme da govorimo
u znak podrške svima onima

koji se mirnim putem suprotstavljaju

fundamentalizmu i terorizmu
u svojim zajednicama

je sada.

Hvala.

(Aplauz)