Кратка историја меланхолије - Кортни Стивенс (Courtney Stephens)

Погледајте целу лекцију на: http://ed.ted.com/lessons/a-brief-history-of-melancholy-courtney-stephens

Ако сте живо људско биће, сигурно сте се осетили тугу, барем неколико пута у животу. Али шта је тачно меланхолија, и шта (и да ли) треба да радимо у вези са њом? Кортни Стивенс говори о нашем разумевању туге које још увек еволуира, и чак износи доказе о њеној корисности.

Аутор лекције: Кортни Стивенс, анимација: Шерон Колмен Грејем.

Tуга је део људског искуства,

али вековима је постојало
велико неслагање

око тога шта је то, и да ли треба
нешто радити у вези са тим.

Најједноставније речено,

туга се често схвата

као природна реакција на тешке ситуације.

Тужни сте кад се пријатељ одсели,
или кад кућни љубимац угине.

Кад пријатељ каже: "Тужан сам,"

често узвраћате питањем: "Шта се десило?"

Али ваша претпоставка да туга
има неки спољашњи узрок

релативно је нова идеја.

Лекари у Старој Грчкој
нису тако видели тугу.

Они су веровали да постоји
тамна течност у телу.

Према њиховом хуморалном систему,

људско тело и душу контролишу 4 флуида,
познатих као расположења,

и њихова равнотежа директно утиче
на здравље и темперамент особе.

"Меланхолија" потиче од mеlaina kolе,

назива за црни жуч, расположење
за које се мислило да изазива тугу.

Променом исхране и медицинским поступцима

можете вратити своја расположења
у равнотежу.

Иако сада знамо много више о системима

који управљају људским телом,

ове старогрчке идеје о тузи

одјекују у садашњим схватањима,

не у тузи коју сви повремено осећамо,

већ у клиничкој депресији.

Лекари верују да су одређене врсте дугих,

необјашњивих емоционалних стања
бар делимично повезане са хемијом мозга,

равнотежом разних хемикалија
присутних у мозгу.

Као и у старогрчком систему,

промена равнотеже тих хемикалија
може из корена променити

то како реагујемо чак и на
екстремно тешке околности.

Постоји такође дуга традиција
покушаја да се уочи

вредност туге,

и у тој дебати

наћи ћете јаке доказе да је туга

не само неизбежан, већ и
неопходан део живота.

Ако никад нисте осетили меланхолију,

пропустили сте део онога
што значи бити човек.

Многи мислиоци тврде да је меланхолија
неопходна у стицању мудрости.

Роберт Бартон, рођен 1577,

провео је живот проучавајући
узроке и искуства туге.

У свом ремек делу "Анатомија меланхолије"

Бартон је написао: "Онај ко
увећава мудрост, увећава тугу."

Романтичарски песници из раног 19. века

веровали су да нам меланхолија омогућава

да боље разумемо друге дубоке емоције,

као што су лепота и радост.

Разумети тугу дрвећа
које губи лишће у јесен

значи потпуније разумети животни ток
који доноси цветове у пролеће.

Али мудрост и емоционална интелигенција

изледа да су врло високо
у хијерархији потреба.

Да ли туга има вредност на
основнијем, опипљивијем,

можда чак и еволутивном нивоу?

Научници мисле да је плакање
и осећај повучености

оно што је помогло нашим прецима
да осигурају друштвене везе

и помогло им да добију
подршку која им је требала.

Туга, насупрот љутњи или насиљу,
била је израз патње

која је одмах могла да
приближи људе особи која пати,

и ово је помогло особи,
као и заједници, да се развију.

Можда је туга помогла да се створи
заједништво потребно за преживљавање,

али многи су се питали
да ли је патња коју осећају други

иста као и патња коју сами доживљавамо.

Песникиња Емили Дикинсон је написала:

"Мерим сваки јад који сретнем
изоштреним очима,

питам се је л' тежи к'о мој
или лакши изглед има."

А у 20. веку,

медицински антрополози,
попут Артура Клајнмана,

прикупили су доказе из онога
како људи говоре о болу,

да би указали да емоције
уопште нису универзалне

и да култура, нарочито начин на који
користимо језик,

може да утиче на то како се осећамо.

Кад говоримо о сломљеном срцу,

осећај сломљености постаје
део нашег доживљаја,

док у култури која говори о рањеном срцу

постоји другачији субјективни доживљај.

Неки савремени мислиоци
нису заинтересовани

за сукоб субјективности
и универзалности туге

и радије користе технологију
да елиминишу патњу у свим облицима.

Дејвид Пирс указује да генетски инжењеринг

и други савремени поступци

не само да могу да промене начин
доживљавања емоционалног и физичког бола,

већ и да светски екосистеми
треба да буду редизајнирани

тако да животиње не пате у дивљини.

Он назива свој пројекат
"рајски инжењеринг".

Али, има ли нешто тужно у свету без туге?

Наши пећински преци и омиљени песници

можда не би желели такав рај.

У ствари, једино око чега су се
сви сложили у вези са тугом

је то да ју је, кроз раздобља,
већина људи осећала,

и да је стотинама година,

један од најбољих начина да се
избори са том тешком емоцијом

био тај да се она артикулише,
да се изрази оно неизрециво.

Речима Емили Дикинсон:

"'Нада' је ствар с перјем,
која се у душу спусти,

песму без речи пева
и не стаје никад."