Jonas Eliason (Jonas Eliasson): Kako rešiti saobraćajne gužve?

To je žalosna stvarnost u skoro svakom većem gradu - zagušenje puteva, naročito u špicu. Jonas Eliason nam otkriva kako blagi podsticaj malog broja vozača da se klone glavnih puteva može zauvek sprečiti saobraćajne gužve. (Snimano na TEDxHelvetia.)

Zdravo. Došao sam da pričam o zagušenju,

zagušenju puteva.

Zagušenje puteva je sveprisutan fenomen.

Postoji u svim gradovima širom sveta,

što je pomalo čudno,
ako razmislite o tome.

Razmislite samo koliko su
gradovi zapravo različiti.

Tu su tipični evropski gradovi,

sa gustim urbanim jezgrom,
solidnim javnim prevozom

i malim kapacitetom puteva.

S druge strane imamo američke gradove.

Ovo ide samo od sebe.

Dakle, američki gradovi:

dosta puteva rasprostranjenih
po velikim područjima,

skoro nepostojeći javni prevoz.

A onda imamo mlade metropole,

sa raznim vozilima,

različitim šemama puteva,
kao i rasutim,

ali često i veoma gustim urbanim jezgrom.

Saobraćajni planeri širom sveta su isprobavali

različite mere: gusto ili rasuto
raspoređene gradove,

mnogo puteva ili dosta javnog prevoza

ili dosta biciklističkih staza ili više informacija

ili više različitih stvari, ali ništa
od toga nije bilo odgovarajuće.

Ali svi ovi pokušaji
su imali nešto zajedničko.

Svi su u suštini pokušavali da otkriju

šta bi ljudi trebalo da rade
umesto da voze u vreme špica.

To su, zapravo, pokušaji planiranja

onoga što bi ljudi trebalo da rade,
planiranja njihovih života.

Planiranje složenog društvenog sistema

je veoma teško i dozvolite
da vam ispričam nešto.

Negde 1989., kada je pao Berlinski zid,

jedan urbani planer iz Londona
je dobio telefonski poziv.

od kolege iz Moskve koji je rekao:

"Ćao, ovde Vladimir. Zanima me

ko je zadužen za snabdevanje
hlebom u Londonu?"

A urbani planer ga pita:

"Kako to misliš, ko je zadužen -

Mislim, niko nije zadužen."

"Ma sigurno je neko zadužen.

To je veoma komplikovan sistem.
Neko mora da ga kontroliše."

"Ne. Ne. Niko nije zadužen.

Zapravo, nikada nisam ni mislio o tome.

Sistem se praktično sam organizuje."

Sam se organizuje.

Ovo je primer složenog društvenog sistema

koji ima sposobnost samostalne organizacije

i ovo nam pruža značajan uvid.

Kada pokušavate da rešite
veoma složene društvene probleme,

najčešće je najbolje da

stvorite podsticaj.

Nemojte planirati detalje

i ljudi će shvatiti šta treba da rade,

kako da se prilagode novom sistemu.

Pogledajmo kako možemo koristiti ovaj uvid

u borbi protiv saobraćajnih zagušenja.

Ovo je mapa Stokholma,
mog rodnog grada.

Stokholm je grad srednje veličine
sa oko dva miliona stanovnika,

ali Stokholm ima dosta vodenih
površina, a to znači

mnogo mostova -
uskih mostova, starih mostova,

što podrazumeva veliko zagušenje puteva.

Ove crvene tačke predstavljaju
najzagušenije delove,

a to su putevi koji vode ka centru grada.

A onda se neko setio da,

osim dobrog javnog prevoza,

osim novca uloženog u puteve,

pokuša da vozačima naplati evro ili dva
na ovim uskim grlima.

Jedan ili dva evra nije mnogo novca.

U poređenju sa cenama parkinga
i tekućim troškovima i slično,

ne biste očekivali da će vozači

uopšte reagovati na ovako malu taksu.

Ne biste bili u pravu.

Jedan ili dva evra je bilo dovoljno
da 20 procenata

automobila nestane iz špica.

Možda vam se čini da je 20% velika cifra,

ali i dalje vam preostaje 80% problema,
zar ne?

Pošto vam preostaje ostalih 80% saobraćaja.

To je takođe pogrešno jer je saobraćaj

nelinearna pojava, što znači da

kada se jednom dostigne
određeni prag kapaciteta

zagušenje počinje ubrzano da se pogoršava.

Srećom, ovo funkcioniše i s druge strane.

Ako ikako možete da smanjite saobraćaj,
onda će se zagušenje

smanjiti mnogo brže no što očekujete.

Naplata na mestima zagušenja
u Stokholmu je uvedena

3. januara 2006. i prva slika ovde je slika

jedne od tipičnih stokholmskih ulica, 2. januara.

Prvi dan nakon uvođenja naplate
je izgledao ovako.

Ovako izgleda kada uklonite

20 odsto automobila sa ulica.

Zagušenje se značajno smanji.

Ali, kao što sam rekao,
vozači se prilagođavaju, zar ne?

Tako da se ubrzo svi vrate jer se

nekako naviknu na naplatu.

Opet pogrešno!
Prošlo je šest i po godina

od uvođenja naplate
za zagušenje u Stokholmu,

a još uvek imamo
isti nizak nivo saobraćaja.

Ali vidite, imamo zanimljivu prazninu
u vremenskoj seriji

u 2007.

Stvar je u tome što su naplate za zagušenje

najpre bile probne, tako da su uvedene

u januaru, a onda ukinute krajem jula,

nakon čega je bio referendum,
pa su ponovo uvedene

u 2007. i to je stvorilo zlatnu priliku za naučnike.

Ovo je ispočetka bio zabavan eksperiment

i na kraju smo ga i ponovili.

Lično bih voleo da ga ponavljam
barem jednom godišnje,

ali neće da mi daju.

Ali je svejedno bilo zabavno.

Tako smo to ispratili.
Šta se desilo?

Ovo je poslednji dan
naplate zagušenja - 31. juli

i ovo su iste ulice samo tokom leta,

a leto u Stokholmu je jako lepo

i svetlo doba godine

i prvi dan bez naplate zagušenja

je izgledao ovako.

Sva kola su se ponovo vratila
i prosto morate da se

divite vozačima.
Tako su se brzo prilagodili.

Već prvog dana su se svi vratili.

I ovaj efekat se zadržao.
Tako da su brojke 2007. izgledale ovako.

Ove brojke su vrlo uzbudljive,

pomalo iznenađujuće i korisne,

ali čini se da najzanimljiviji slajd

koji ću danas pokazati nije ovaj.
Već ovaj.

Ovo pokazuje podršku javnosti
naplati zagušenja u Stokholmu

i možete videti da su ljudi
nakon uvođenja naplate

početkom proleća 2006. bili izrazito protiv.

Sedamdeset odsto stanovništva je bilo protiv.

Ali se nije desilo ono što biste očekivali nakon

uvođenja naplate - da će ljudi to sve više mrzeti.

Ne, sasvim suprotno, sada je

70 odsto stanovnika podržavalo naplatu,

što znači - dozvolite da ponovim to:

70 odsto građana Stokholma

je želelo da zadrži plaćanje
za nešto što je bilo besplatno.

U redu. Ali kako to? Zašto to?

Razmislite o tome ovako.
Ko se promenio?

Dvadeset odsto nestalih vozača

mora biti nezadovoljno na neki način.

Gde su oni nestali?
Ako to shvatimo,

onda bismo mogli da otkrijemo
zašto ljudima ovo ne smeta.

Zbog toga smo uradili veliku anketu

sa dosta putnih službi i pokušali da otkrijemo

ko se promenio i gde su oni nestali?

I ispostavilo se da ni oni nisu znali.
(Smeh)

Vozači su nekako sigurni u to

da voze isto koliko i ranije.

A zašto? Zato što su putne putanje

mnogo nestabilnije nego što biste mislili.

Ljudi svakoga dana donose
nove odluke i ljudi se menjaju

i svet se menja oko njih i svakog dana

te odluke se polako kreću dalje

od vožnje kola u špicu

tako da ljudi i ne primete.

Ni sami nisu svesni toga.

A drugo pitanje je -
ko im je promenio mišljenje?

Ko im je promenio mišljenje i zašto?

Tako da smo uradili još jednu anketu,
u pokušaju da otkrijemo

zašto su ljudi promenili mišljenje
i koja grupa je to učinila?

Nakon analize odgovora, ispostavilo se da

više od polovine veruje
da nisu ni promenili mišljenje.

Oni veruju da im se od početka

dopadala naplata zagušenja.

Što znači da sada imamo

smanjen saobraćaj na ovom delu puta za 20%

i uveliko smanjeno zagušenje,

a ljudi nisu svesni da su se promenili

i stvarno veruju da im se to
dopadalo od početka.

To je snaga sitnih podsticaja
kada pokušavate da rešite

složene društvene probleme,
a kada to učinite,

ne treba da govorite ljudima
kako da se prilagode.

Samo treba da ih gurnete u pravom smeru.

Ako to dobro uradite,

ljudi će prihvatiti promenu

i ako to dobro uradite,
ljudi će tu promenu i voleti.

Hvala vam.
(Aplauz)