Kako nas najteži trenuci u našim životima čine onim što jesmo

Pisac Endru Solomon je proveo svoju karijeru pričajući priče o poteškoćama drugih. Sada se okreće sebi, vodeći nas u detinjstvo puno patnje, dok pripoveda o drugim hrabrim ljudima koje je od tada upoznao. U dirljivom, iskrenom i ponekad jednostavno smešnom govoru, Solomon pruža moćan poziv na delo, da se stvori smisao iz naših najvećih patnji.

Kao neko ko se zalaže za raznovrsnost,

tokom godina me je pogađalo

kako neki ljudi

sa velikim izazovima

kao da iz njih vuku snagu,

i čuo sam popularnu mudrost

da to ima veze sa iznalaženjem smisla.

Dugo vremena,

mislio sam da je smisao tamo,

neka velika istina koja čeka otkriće.

Ali tokom vremena, shvatio sam

da je istina nebitna.

Mi to zovemo nalaženjem smisla

ali je bolje da to zovemo
stvaranjem smisla.

Moja poslednja knjiga je bila o tome

kako porodice uspevaju da se izbore
sa raznim vrstama

zahtevnog ili neobičnog potomstva,

i jedna od majki koju sam intervjuisao,

koja je imala dvoje dece sa višestrukim
i teškim invaliditetima,

rekla mi je: "Ljudi nam uvek daju

male izreke poput:

'Bog nam ne daje više od onoga
sa čime možemo da se izborimo,'

ali deca poput naše

nisu predodređena kao dar.

Ona su dar jer smo mi to odabrali."

Te odabire pravimo celog života.

Kada sam bio u drugom razredu,

Bobi Finkl je imao rođendansku žurku

i pozvao je sve u razredu osim mene.

Moja majka je pretpostavila
da je u pitanju

neka greška, i pozvala je gđu Finkl

koja je rekla
da se nisam sviđao Bobiju

i da me nije želeo na žurci.

Tog dana, majka me je odvela u zoo vrt

i na sladoled sa topljenom čokoladom.

Kada sam bio u sedmom razredu,

jedan klinac u busu za školu

mi je dao nadimak "Persa"

kao skraćenicu za moju pojavu,

i on i njegova grupa bi ponekad

skandirali taj naziv

celom vožnjom do škole,

45 minuta do tamo i 45 nazad,

"Persa! Persa! Persa! Persa!"

Kada sam bio u osmom razredu,

naš profesor biologije nam je rekao

da svi muškarci homoseksualci

dobijaju nemogućnost zadržavanja fekalija

zbog povreda nanešenih analnom sfinkteru.

Srednju školu sam završio

a da nisam nikad otišao u menzu,

gde bih seo sa devojčicama

i smejali bi mi se zbog toga,

ili bih seo s dečacima

i smejali bi mi se jer sam dečak

koji bi trebalo da sedi sa devojčicama.

To detinjstvo sam preživeo kroz mešavinu

izbegavanja i izdržljivosti.

Tada nisam znao,

a sada znam,

da izbegavanje i izdržljivost

mogu da budu početak stvaranja smisla.

Nakon što ste smisao stvorili,

morate ga integrisati

u novi identitet.

Morate uzeti traume i načiniti ih delom

toga što ste postali

i morate da oblikujete najgore
događaje u životu

u priču o trijumfu,

pokazujući boljeg sebe

kao odgovor na stvari koje bole.

Jedna od majki koje sam intervjuisao

dok sam radio na svojoj knjizi

bila je silovana kao adolescentkinja

i nakon silovanja je dobila dete,

što je uništilo sve njene
planove za karijeru

i oštetilo sve njene emotivne veze.

Ali kada sam je upoznao,
imala je 50 godina,

i pitao sam je:

"Da li često misliš o čoveku
koji te je silovao?"

I ona je rekla: "O njemu sam
mislila s besom,

ali sada samo sa žaljenjem."

Mislio sam da to kaže jer je on bio

toliko necivilizovan
da uradi tu groznu stvar.

I rekao sam: "Sa sažaljenjem?"

Ona je rekla: "Da,

jer ima predivnu ćerku

i dvoje predivnih unuka

i ne zna to, a ja znam.

Ispostavlja se da sam ja srećna."

Sa nekim od naših borbi smo rođeni:

naš pol, seksualnost, rasa, invaliditet.

Neke su stvari koje nam se dese:

to što ste politički zatvorenik,
žrtva silovanja,

neko ko je preživeo Katrinu.

Identitet znači ulazak u zajednicu

kako biste iz nje izvukli snagu,

i dali snagu.

To znači menjanje "i" sa "ali" -

ne: "Ovde sam, ali imam rak",

nego: "Imam rak i ovde sam".

Kada se stidimo,

ne možemo da ispričamo naše priče,

a priče su osnova identiteta.

Stvarajte smisao, gradite identitet,

stvarajte smisao, gradite identitet.

To je postala moja mantra.

Stvaranje smisla je menjanje sebe.

Građenje identiteta znači menjanje sveta.

Svi mi sa žigosanim identitetima

se svaki dan suočavamo sa ovim pitanjem:

koliko se prilagoditi društvu

kroz ograničavanje sebe,

i koliko prekoračiti granice onoga

što podrazumeva opravdan život?

Stvaranje značenja i građenje identiteta

ne ispravlja pogrešno.

Samo čini pogrešno neprocenjivim.

U januaru ove godine,

išao sam u Mjanmar da intervjuišem
političke zatvorenike,

i iznenadio sam se što su manje ogorčeni

nego što sam očekivao.

Većina njih je svesno počinila

zločine koji su ih doveli u zatvor,

i ušetali su uzdignute glave,

i izašli su uzdignute glave

mnogo godina kasnije.

Dr Ma Tida, vodeća aktivistkinja
za prava ljudi

koja je skoro umrla u zatvoru

i provela puno godina u samici,

rekla je da je bila zahvalna
svojim tamničarima

za vreme koje je imala da razmisli,

za mudrost koju je dobila,

za priliku da usavrši
svoje veštine meditacije.

Tražila je smisao

i prošla kroz agoniju
do ključnog identiteta.

Ali ako su ljudi koje sam susretao

bili manje ogorčeni
nego što sam očekivao

u vezi sa boravkom u zatvoru,

takođe su bili manje uzbuđeni

zbog procesa reformisanja
koji se dešavao

u njihovoj zemlji.

Ma Tida je rekla:

"Mi Burmanci smo čuveni

po velikoj gracioznosti pod pritiskom,

ali takođe nosimo žalost
ispod glamura,"

rekla je, "i činjenica da su se desila

ova pomeranja i promene

ne briše stalne probleme

u našem društvu

na koje smo dobro navikli

tokom boravka u zatvoru."

Razumeo sam da je rekla

da ustupci daju samo malo humanosti,

gde je potrebna potpuna humanost,

da mrvice nisu isto

što i mesto za stolom,

što znači da možete stvoriti smisao

i izgraditi identitet i opet biti
potpuno ludi.

Nikad me nisu silovali

i nikada nisam bio u bilo čemu
što je i blizu

burmanskog zatvora,

ali kao gej Amerikanac,

iskusio sam predrasude i čak i mržnju,

i stvarao sam smisao i gradio identitet,

što je potez koji sam naučio od ljudi

koji su iskusili daleko veću oskudicu

od onoga što sam ja proživeo.

U mojoj ranoj mladosti,

išao sam do ekstrema da pokušam
da budem strejt.

Upisao sam se na nešto što se zvalo

seksualna terapija surogatom,

gde su osobe koje je trebalo
da zovem doktorima

prepisivale ono što je trebalo
da zovem vežbama

sa ženama koje je trebalo
da zovem surogatima,

koje nisu zapravo bile prostituke,

ali koje nisu zapravo bile ništa drugo.

(Smeh)

Moja omiljena je bila

plavuša sa dalekog juga

koja mi je na kraju priznala

da je zapravo bila nekrofil

i da je s tim poslom počela
nakon što je upala u nevolju

u mrtvačnici.

(Smeh)

Ova iskustva su mi na kraju
dozvolila da imam

neke zdrave fizičke veze sa ženama,

za šta sam zahvalan,

ali sam bio u sukobu sa sobom,

i napravio sam ogromne rane mojoj psihi.

Ne tražimo bolna iskustva

koja klešu naše identitete,

već tražimo svoje identitete

uprkos bolnim iskustvima.

Ne možemo trpeti besmislenu patnju,

ali možemo izdržati velik bol

ako verujemo da ima svrhu.

Lakoća na nas ostavlja slabiji utisak

nego patnja.

Mogli smo biti mi
sa svim zadovoljstvima,

ali ne bez nesreća

koje pokreću našu potragu za smislom.

"Stoga, nalazim zadovoljstvo
u slabostima", napisao je

Sveti Pavle u Drugoj
poslanici Korinćanima,

"jer kada sam slab, onda sam jak."

1988, otišao sam u Moskvu

da bih intervjuisao umetnike
sovjetskog podzemlja

i očekivao sam da njihova dela budu

disidentska i politička.

Ali radikalizam u njihovim delima
zapravo je počivao

u ponovnom stavljanju humanosti
u društvo

koje je uništavalo samu humanost,

kao što rusko društvo, u nekom smislu

sada ponovo radi.

Jedan od umetnika koje sam sreo
mi je rekao:

"Nisu nas obučavali
da budemo umetnici, već anđeli."

1991, vratio sam se da vidim umetnike

o kojima sam pisao,

i bio sam s njima tokom puča

koji je okončao Sovjetski savez,

a oni su bili među glavnim organizatorima

otpora tom puču.

Trećeg dana puča, jedan od njih

je predložio da odemo do Smolenskaje.

I otišli smo tamo,

i smestili smo se
ispred jedne od barikada,

i nešto kasnije,

došao je niz tenkova,

i vojnik u prvom tenku je rekao:

"Imamo bezuslovna naređenja

da uništimo ovu barikadu.

Ako se sklonite sa puta,

ne moramo da vas povredimo,

ali ako se ne pomerite,

nećemo imati izbora
osim da vas pregazimo."

Umetnici sa kojima sam bio su rekli:

"Dajte nam samo minut.

Samo minut da vam kažemo
zašto smo ovde."

Vojnik je sklopio ruke,

a umetnik je krenuo
u džefersonsku pohvalu demokratiji

kakvu bi mi koji živimo

u džeferskonskoj demokratiji

teško izneli.

I pričali su i pričali,

i vojnik je posmatrao,

onda je stajao tu ceo minut

nakon što su završili

i pogledao nas je, tako jadne na kiši

i rekao: "To što ste rekli je istina,

i moramo se povinovati volji naroda.

Ako oslobodite dovoljno prostora
da se okrenemo,

vratićemo se tamo
odakle smo došli."

I to su i uradili.

Ponekad, stvaranje smisla

može da vam pruži potreban rečnik

da se borite za krajnju slobodu.

Rusija me je osvestila
od ružičastog uverenja

da ugnjetavanje gaji snagu
koja mu se suprotstavlja,

i postepeno sam to shvatio
kao okosnicu

identiteta.

Bio je potreban identitet
da me spasi od tuge.

Pokret gej prava pretpostavlja svet

u kom su moje devijantnosti pobeda.

Politika identiteta uvek funkcioniše
na dva fronta:

da da ponos ljudima
kojima je dat problem

ili karakteristika,

i da uzrokuje da spoljni svet

tretira te ljude sa više nežnosti.

To su dva potpuno odvojena domena,

ali napredak na svakom polju

odjekuje na onom drugom.

Politika identiteta može biti narcisoidna.

Ljudi veličaju razliku
samo zato što je njihova.

Ljudi sužavaju svet i funkcionišu

u diskretnim grupama bez saosećanja
jedni za druge.

Ali ako se razume kako treba

i upražnjava na mudar način,

politika identiteta bi trebalo da proširi

naš pojam toga šta znači biti čovek.

Sam identitet

ne treba da bude uobražena etiketa

ili zlatna medalja,

već revolucija.

Imao bih lakši život da sam bio strejt,

ali ne bih bio ja,

i sada se više sviđam sebi

nego ideja da budem neko drugi,

neko za koga, da budem iskren,

nemam mogućnost da budem,

niti sposobnost da ga potpuno zamislim.

Ali ako proterate zmajeve

proterujete i heroje,

i postajemo vezani

za ono herojsko u našim životima.

Ponekad sam se pitao

da li sam mogao da prestanem
da mrzim taj deo sebe

bez drečave pompe gej ponosa,

čija je jedna manifestacija i ovaj govor.

Mislio sam da ću znati da budem zreo

kada sam jednostavno mogao
da budem gej bez naglašavanja,

ali samoprezir tog perioda
je ostavio prazninu

i slavljenje mora da je napuni i prelije,

i čak i kada otplatim
svoj lični dug melanholije,

još uvek postoji spoljni svet homofobije

za čije rešavanje
će biti potrebne decenije.

Jednog dana, biti gej
će biti jednostavna činjenica,

bez obeležja i okrivljavanja,

ali još uvek ne.

Moj prijatelj koji je mislio
da se gej ponos

veoma zanosi sobom,

jednom je predložio da organizujemo

Nedelju gej poniznosti.

(Smeh)
(Aplauz)

To je sjajna ideja,

ali još nije vreme za nju.

(Smeh)

Neutralnost, koja se čini da leži

na pola puta između očajanja i slavljenja,

je zapravo poslednja runda.

U 29 država u SAD,

legalno bi mogli da me otpuste
ili da mi odbiju boravak

zato što sam gej.

U Rusiji, zakon protiv propagande

je doveo do toga da ljude tuku na ulici.

27 zemalja u Africi je izglasalo

zakone protiv sodomije,

a u Nigeriji, gej ljude legalno

mogu kamenovati do smrti,

a linčovanje je postalo svakodnevnica.

U Saudijskoj Arabiji, dva muškarca
koja su skoro

uhvaćena u telesnom činu,

kažnjena su sa 7000 bičevanja svaki,

i sada su invalidi kao posledica toga.

Ko onda može da stvori smisao

i izgradi identitet?

Gej prava nisu prvenstveno
prava na brak,

i za milione koji žive
na neprihvatljivim mestima,

bez resursa,

dostojanstvo je nedostižno.

Ja sam imao sreću da stvorim smisao

i izgradim identitet,

ali to je još uvek retka privilegija,

i gej ljudi kao zajednica zaslužuju

više od mrvica pravde.

Ipak, svaki korak unapred

je tako sladak.

2007, šest godina nakon
što smo se sreli,

moj partner i ja smo odlučili

da stupimo u brak.

Upoznavanje sa Džonom je bilo otkriće

velike sreće

i eliminacija velike nesreće,

i ponekad sam bio toliko zauzet

nestajanjem svog tog bola

da sam zaboravio na radost,

koja je isprva za mene bila
manje izuzetna.

Brak je bio način
da izjavimo svoju ljubav

više kao prisustvo nego odsustvo.

Brak je uskoro doveo do dece,

i to je dalo nova značenja

i nove identitete, njihove i naše.

Želim da moja deca budu srećna,

i volim ih najbolnije kada su tužna.

Kao gej otac, mogu da ih naučim

da poseduju ono pogrešno
u njihovim životima,

ali verujem da ako bih uspeo

da ih zaklonim od različitosti,

podbacio bih kao roditelj.

Budistički učenjak kojeg sam poznavao
objasnio mi je

da Zapadnjaci greše kada misle

da je nirvana ono što dolazi

kada je sav naš bol iza nas

i možete da se radujete samo blaženstvu.

Ali rekao je da to ne bi bila nirvana

jer bi tvoja sadašnja blaženost

uvek bila zaklonjena
radošću iz prošlosti.

Rekao je da je nirvana
ono do čega dolaziš

kada konačno imaš samo blaženstvo
kome se raduješ

i kada u onome što je izgledalo kao tuga

nalaziš seme radosti.

Ponekad se pitam

da li bih našao toliku ispunjenost

u braku i deci

da su oni naišli spremnije,

da sam bio strejt u svojoj mladosti
ili da sam sada mlad,

a ovo bi bilo lakše u oba slučaja.

Možda bih mogao.

Možda bi kompleksno maštanje
kojim sam se bavio

moglo da se primeni na druge teme.

Ali ako je traženje smisla

bitnije od pronalaženja smisla,

pitanje nije da li bih bio srećniji

što su me maltretirali,

već da li je davanje značenja

tim iskustvima

od mene načinilo boljeg oca.

Pronalazim sreću sakrivenu
u običnim radostima,

jer nisam očekivao da te radosti

za mene budu obične.

Znam mnogo heteroseksualaca

koji imaju jednako srećne
brakove i porodice,

ali gej brakovi su toliko
zapanjujuće sveži

a gej porodice toliko uzbudljivo nove,

i našao sam smisao u tom iznenađenju.

U oktobru je bio moj 50. rođendan,

i moja porodica mi je organizovala žurku

i u sred te žurke,

moj sin je rekao mom suprugu

da je želeo da održi govor,

a Džon je rekao:

"Džordž, ne možeš da održiš govor.
Imaš četiri godine."

(Smeh)

"Samo deka i ujka Dejvid i ja

ćemo večeras držati govor."

Ali Džordž je insistirao,

i konačno, Džon ga je doveo do mikrofona,

i Džordž je rekao veoma glasno:

"Dame i gospodo,

moliću vas za pažnju."

I svi su se okrenuli, iznenađeni.

I Džordž je rekao:

"Drago mi je da je tatin rođendan.

Drago mi je da svi dobijamo tortu.

I tata, kada bi ti bio mali,

bio bih tvoj prijatelj."

I pomislio sam - hvala vam.

Pomislio sam da dugujem

čak i Bobiju Finklu

jer su sva ta ranija iskustva

bila to što me je poguralo
do ovog trenutka,

i konačno sam bio bezuslovno zahvalan

za život za koji bih nekad dao sve
da mogu da ga promenim.

Gej aktivistu Harvija Milka

je jednom pitao mlađi čovek,

šta bi mogao da uradi da pomogne pokretu,

i Harvi Milk je rekao:

"Idi i reci nekome."

Uvek je postojao neko
ko želi da konfiskuje

našu humanost,

i uvek postoje priče koje je vraćaju.

Ako živimo punim plućima,

možemo izbiti mržnju

i proširiti svačije živote.

Stvarajte smisao. Gradite identitet.

Stvarajte smisao.

Gradite identitet.

I onda pozovite svet

da deli radost sa vama.

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala vam.
(Aplauz)

Hvala vam.
(Aplauz)

Hvala vam.
(Aplauz)