Vil Gonim: Unutar egipatske revolucije

Vil Gonim je izvršni direktor u "Guglu", koji je dao početni skok egipatskoj demokratskoj revoluciji... uz pomoć "Fejsbuk" stranice posvećene jednoj žrtvi nasilja režima. Govoreći na TEDxCairo, predstavlja unutrašnju priču od prethodna dva meseca, gde su obični Egipćani pokazali da je "moć ljudi jača od ljudi koji imaju moć".

Ovo je revolucija 2,0.

Niko nije bio heroj. Nijedna osoba nije bila heroj.

Jer su svi bili heroji.

Svako je nešto uradio.

Svi koristimo "Vikipediju".

Ako razmišljate o konceptu "Vikipedije"

gde svako doprinosi sadržaju.

I na kraju dana

sagradili ste najveću enciklopediju na svetu.

Od ideje koja je zvučala ludo,

nastala je najveća enciklopedija na svetu.

A u egipatskoj revoluciji,

revoluciji 2.0,

svi su doprineli na neki način -

mnogo ili malo ali ipak jesu -

i doneli nam

jednu od najinspirativnijih priča

u ljudskoj istoriji

kada je revolucija u pitanju.

Bilo je stvarno inspirativno

videti kako se svi ti Egipćani skroz menjaju.

Ako pogledate scenu,

Egipat je 30 godina bio u opadanju -

išao je nizbrdo.

Sve je išlo naopako.

Sve je bilo loše.

Visoko smo kotirani samo kada je siromaštvo u pitanju,

korupcija,

nedostatak slobode govora,

manjak političkog aktivizma.

To su bila dostignuća

naše velike vlade.

Ipak, ništa se nije dešavalo.

I to ne zato što su ljudi bili srećni

ili jer nisu bili frustrirani.

U stvari, ljudi su bili strašno frustrirani.

Ali razlog zbog kojeg su svi ćutali

je ono što zovem psihološkom barijerom straha.

Svi su se bojali.

Ne svi. Bilo je par hrabrih Egipćana

kojima moram zahvaliti što su bili hrabri -

koji su išli u proteste kao da ih ima stotine,

i bivali pretučeni i hapšeni.

Ali je većina bila prestrašena.

Niko zapravo nije želeo da

upadne u nevolju.

Diktator ne može da opstane bez sile.

Oni žele da ljudi žve u strahu.

I ta psihološka barijera straha

je uspevala toliko godina,

i onda je došao internet,

tehnologija, blekberi, SMS.

Pomaže nam da se povežemo.

Platforme kao Jutjub, Tviter, Fejsbuk

su nam mnogo pomogle,

jer nam u suštini daju utisak da nismo sami.

Mnogi ljudi su frustrirani.

Ima gomile ljudi koji su frustrirani.

Ima mnogo ljudi koji u suštini dele isti san.

Mnogim ljudima je stalo do slobode.

Oni verovatno imaju najbolji život na svetu.

Žive u sreći. Žive u svojim vilama.

Srećni su, nemaju problema.

Ali i dalje osećaju bol Egipćana.

Mnogi od nas nisu srećni

kada vide snimak egipatskog čoveka

koji jede smeće

dok drugi kradu

milijarde novca iz državnog

bogatstva.

Internet je odigrao veliku ulogu,

pomažući ljudima da kažu šta misle,

da sarađuju, da počnu zajedno da razmišljaju.

To je bila obrazovna kampanja.

Kaled Said je ubijen

juna 2010.

I dalje se sećam te slike.

I dalje se sećam svakog detalja sa fotografije.

Fotografija je bila užasna.

Bio je mučen,

brutalno mučen do smrti.

I šta je bio odgovor vlasti?

Udavio se smešom hašiša.

To je bio njihov odgovor.

"On je kriminalac.

On je neko ko je pobegao od svih tih loših stvari."

Ali ljudi se nisu srodili sa tim.

Nisu verovali u to.

Zbog interneta, istina je izašla na videlo

i svi su znali istinu.

I svi su počeli da razmišljaju "ovaj momak je mogao biti moj brat".

On je poticao iz srednje klase.

Svi smo zapamtili njegovu fotografiju.

Stranica je napravljena.

Anonimni administrator

je ustvari zvao ljude da se pridruže stranici,

i nije bilo nikakvog plana.

"Šta ćemo da uradimo?" "Ne znam."

Za par dana, desetine hiljada ljudi se priključilo -

ljuti Egipćani

koji su pitali ministra unutrašnjih poslova,

"Dosta.

Dovedite one koji su ubili ovog

momka pred lice pravde."

Ali naravno, nisu slušali.

Bila je to neverovatna priča -

svu su počeli da osećaju vlasništvo.

Svi su bili vlasnici ove stranice.

Ljudi su počeli da doprinose idejama.

U stvari, jedna od najbesmislenijih

je bila da se protestuje u tišini.

Hajde da ljudi izađu na ulice,

okrenu lice ka moru, leđa ulici,

obučeni u crno i da u tišini stoje sat vremena,

ne radeći ništa i da jedostavno odu,

nazad kući.

Za neke ljude je to bilo kao: "Vau, protest u tišini.

A sledeći put neka bude vibracija."

Ljudi su ismevali ovu ideju.

Ali kada su ljudi izašli na ulice -

prvi put je bilo hiljade ljudi

u Aleksandriji -

osećao sam se - bilo je sjajno. Neverovatno.

Jer su se povezali ljudi iz virtuelnog sveta,

pojavili se u realnosti,

deleći isti san,

istu frustraciju, isti bes,

istu želju za slobodom.

I radili su to.

Ali da li je režim nešto naučio? I ne baš.

Oni su ih zapravo napadali.

Zlostavljali su ih,

bez obzira koliko su ovi ljudi bili mirni -

nisu čak ni protestovali.

I stvari su se razvijale

do revolucije u Tunisu.

Čitavom ovom stranom su opet

upravljali ljudi.

Ustvari, posao anonimnog administratora

je bio da sakuplja ideje,

da pomogne ljudima da glasaju za njih

i da im kaže šta da rade.

Ljudi su pravili snimke i fotografije;

ljudi su prijavljivali nasilje Ljudskim pravima u Egiptu;

ljudi su predlagali ideje,

glasali su za njih,

i onda su ih pretvarali u dela; ljudi su pravili snimke.

Sve su radili ljudi za ljude,

i to je snaga interneta.

Nije bilo vođe.

Svi na stranici su bili lideri.

Tunižanski eksperiment, kako je Amir rekao,

je inspirisao sve nas, pokazao nam da postoji način.

Da možemo. Možemo to uraditi.

Imamo iste probleme,

možemo izaći na ulice.

I kada sam video ulice 25.,

ustuknuo sam i rekao:

"Egipat pre 25. nikada

neće biti Egipat nakon 25.

Revolucija se događa.

Ovo nije kraj,

ovo je početak kraja."

Uhapšen sam uveče, 27.

Hvala bogu da sam objavio lokacije i ostalo.

Ali su me zadržali.

I neću vam preneti svoje iskustvo, jer se ne radi o meni.

Bio sam zatvoren 12 dana,

povez preko očiju, lisice na rukama.

I ništa nisam mogao da čujem. Ništa nisam znao.

Nisam smeo da pričam ni sa kim.

I izašao sam.

Sledećeg dana sam bio u Tahriru.

Ozbiljno, količina promena koje sam video na trgu, pomislio sam

da je prošlo 12 godina.

Nikad nisam pomislio

da ću videti ove Egipćane,

sjajne Egipćane.

Strah više nije strah.

To je prava snaga - to je moć.

Ljudi su bili tako osnaženi.

Bilo je sjajno kako su svi bili osnaženi

i sada tražili svoja prava.

Potpuno suprotno.

Ekstremizam je postao tolerancija.

Ko bi pomislio pre 25.

da će se stotine hiljada Hrišćana moliti

a da će ih desetine hiljada Muslimana štititi,

i onda dok se stotine hiljada Muslimana mole,

da će ih desetine hiljada Hrišćana štititi -

to je sjajno.

Svi stereotipi

koje je režim probao da nam nametne

putem svoje tvz propagande ili glavnih medija,

nisu uspeli.

Čitava ova revolucija nam je pokazala

koliko ružan je bio takav režim

i koliko su sjajni i veliki

egipatski ljudi, egipatske žene,

koliko jednostavni i sjajni su ovi ljudi

kada imaju san.

Kada sam to video,

vratio sam se i pisao na Fejsbuk.

I to je bilo lično ubeđenje,

bez ozbira šta se dešavalo,

bez obzira na detalje.

Rekao sam "Pobedićemo.

Pobedićemo jer ne razumemo politiku.

Pobedićemo jer ne igramo njihove prljave igre.

Pobedićemo jer nemamo plan.

Pobedićemo jer suze koje dolaze iz naših očiju

ustvari dolaze iz naših srca.

Pobedićemo jer imamo snove.

Pobedićemo jer smo spremni da se borimo za naše snove."

I to se i dogodilo. Pobedili smo.

I to ni zbog čega drugog, nego

zbog toga što smo verovali u naš san.

Pobeda ovde nije

govorila o tome šta će se dešavati na političkoj sceni.

Pobeda je pobeda dostojanstva

svakog Egipćanina.

Jedan taksista mi je rekao:

"Slušaj, udišem slobodu.

Osećam da imam dostojanstvo

koje nisam imao mnogo godina."

Za mene, to je pobeda,

bez obzira na detalje.

Moja poslednja reč vama je izjava u koju verujem,

čiju su tačnost Egipćani dokazali,

da je moć ljudi mnogo

jača od ljudi koji imaju moć.

Mnogo hvala.

(aplauz)