Život izvan granica

Kada je imala 19 godina, Ejmi Perdi je izgubila obe svoje noge ispod kolena. A sada... ona je profesionalna snouborderka. U ovom snažnom govoru, ona nam pokazuje kako dobiti inspiraciju iz životnih prepreka.
(Snimljeno na TEDxOrangeCoast)

Kada bi vaš život bio knjiga

a vi autor,

kako biste želeli da se priča odvija?

To je pitanje
koje je zauvek promenilo moj život.

Odrastajući u vreloj pustinji Las Vegasa,

sve što sam želela je da budem slobodna.

Sanjarila sam o proputovanju sveta,

životu na mestu gde pada sneg,

i zamišljala bih sve priče

koje bih nastavila da pričam.

U 19. godini,

dana nakon što sam završila srednju školu,

preselila sam se u mesto
gde je padao sneg

i postala sam fizioterapeut.

Sve što mi je trebalo na ovom poslu
bile su moje ruke

i sto za masažu pri ruci

i mogla sam da idem bilo kuda.

Prvi put u svom životu,

osećala sam se slobodno, nezavisno

i potpuno u kontroli nad svojim životom.

To jest, dok se u mom životu
nije dogodio preokret.

Išla sam ranije kući sa posla jednog dana

sa nečim za šta sam mislila da je grip,

i manje od 24 sata kasnije

bila sam u bolnici

na aparatima

sa manje od dva procenta šanse
za preživljavanje.

Tek danima kasnije,

dok sam ležala u komi,

doktori su mi dijagnostikovali

bakterijski meningitis,

infekciju krvi
koja se može sprečiti vakcinacijom.

Za dva i po meseca

izgubila sam svoju slezinu, bubrege,

sluh na levom uhu

i obe noge ispod kolena.

Kada su me roditelji
izveli iz bolnice u kolicima,

osećala sam se
kao da sam ponovo skrpljena

kao krpena lutka.

Mislila sam da je najgore prošlo

dok nisam nedeljama kasnije
videla svoje nove noge

prvi put.

Listovi su bili glomazni blokovi metala

sa cevima pričvršćenim za članke

i žuto gumeno stopalo

sa podignutom gumenom linijom
od prsta do članka

da izgleda kao vena.

Nisam znala šta da očekujem,

ali to nisam očekivala.

Sa mamom pokraj mene

i suzama koje su se slivale sa naših lica,

privezala sam te kabaste noge

i ustala sam.

Bile su tako bolne i tako sputavajuće

da je jedino o čemu sam
mogla da razmišljam bilo

kako ću ikada moći da putujem svetom

u ovim stvarima?

Kako ću ikada moći da živim

život pun avantura i priča,

kakav sam oduvek želela?

I kako ću moći da ponovo vozim snoubord?

Tog dana, otišla sam kući,
uvukla se u krevet

i ovako je moj život izgledao

narednih nekoliko meseci:

ja onesvešćena, bežeći od stvarnosti,

sa nogama odloženim kraj mene.

Bila sam apsolutno
fizički i emotivno slomljena.

Ali sam znala, da bih nastavila dalje,

morala sam da pustim staru Ejmi

i da naučim da prigrlim novu Ejmi.

I tada mi je sinulo

da ne moram više da imam 165 cm.

Mogu da budem visoka koliko želim!

(Smeh) (Aplauz)

Ili niska onoliko koliko želim,
u zavisnosti od toga sa kim se zabavljam.

(Smeh)

I ako se budem bavila snoubordom,

moja stopala se neće smrznuti.

(Smeh)

I što je najbolje od svega, pomislila sam,

mogu da učinim da moja stopala
budu veličine svih cipela

koje su na rafu za rasprodaju.
(Smeh)

I jesam!

Dakle tu je bilo prednosti.

U ovom trenutku sam postavila sebi

to pitanje koje određuje život:

Kada bi moj život bio knjiga

a ja autor,

kako bih želela da se priča odvija?

I počela sam da sanjarim.

Sanjarila sam kao što sam to činila
kao devojčica

i zamislila sam sebe

kako graciozno hodam,

pomažući drugim ljudima na svom putu

i ponovo vozeći snoubord.

I nisam samo videla sebe

kako oblikujem planinu posutu prahom,

mogla sam to zaista i da osetim.

Mogla sam da osetim vetar na svom licu

i otkucaje mog ubrzanog srca

kao da se odigravaju
upravo u tom trenutku.

I tada je otpočelo
novo poglavlje u mom životu.

Četiri meseca kasnije
bila sam ponovo na snoubordu,

mada stvari nisu proticale
baš kao što sam očekivala:

moja kolena i članci se nisu savijali

i u jednom trenutku sam istraumirala
sve skijaše na ski liftu

kada sam pala i moje noge,

još uvek zakačene za moj snoubord -

(Smeh) -

su poletele niz planinu,

a ja sam još uvek bila na vrhu planine.

Bila sam tako šokirana,

bila sam isto tako šokirana kao i
svi ostali, i bila sam tako obeshrabrena,

ali sam znala da,
ako bih pronašla pravi par stopala,

bila bih u stanju da to uradim ponovo.

I tada sam naučila da naše granice

i naše prepreke
mogu učiniti samo dve stvari:

prvo, zaustaviti nas na našem putu

ili drugo, naterati nas
da postanemo kreativni.

Godinu dana sam istraživala,
i dalje nisam mogla da otkrijem

kakvu vrstu nogu da koristim,

nisam mogla da pronađem
nikakve izvore koji bi mi pomogli.

Tako da sam odlučila
da sama napravim par.

Moj izrađivač nogu i ja
smo nasumično sastavljali delove

i napravili smo par stopala
u kojima bih mogla da vozim snoubord.

Kao što možete videti,

zarđali šrafovi, guma,
drvo i drečavo rozi selotejp.

I da, mogu da pomenim
svoj lak za nokte na nogama.

Ove noge

i najbolji poklon za 21. rođendan
koji sam ikada mogla da dobijem -

novi bubreg od mog tate -

su mi omogućili
da ponovo sledim svoje snove.

Počela sam da vozim snoubord,

onda sam se vratila na posao,
zatim sam se vratila u školu.

Onda sam 2005. godine
suosnovala neprofitnu organizaciju

za omladinu i mlađe odrasle osobe
sa fizičkim invaliditetom

kako bi se oni mogli
uključiti u aktivnim sportovima.

Otuda sam imala priliku
da odem u Južnu Afriku,

gde sam pomogla
da se obuju hiljade dečijih stopala

da bi ona mogla da pohađaju školu.

I baš ovog proteklog februara,

osvojila sam dve uzastopne zlatne medalje
na Svetskom prvenstvu -

(Aplauz) -

čime sam postala

snouborderka sa pomagalima
najvišeg ranga

na svetu.

Pre jedanaest godina,
kada sam izgubila svoje noge,

nisam imala pojma šta da očekujem.

Ali ako me pitate danas

da li bih ikada želela
da promenim svoju situaciju,

morala bih da kažem ne.

Jer me moje noge nisu onesposobile,

čak se može reći da su me osposobile.

Naterale su me
da se oslanjam na svoju maštu

i da verujem u mogućnosti,

i zato verujem

da naša mašta
može biti korišćena kao oruđe

za probijanje granica,

jer u našim umovima,
možemo da uradimo sve

i možemo da budemo bilo šta.

Verovanje u te snove

i direktno suočavanje sa našim strahovima

je ono što nam omogućava
da živimo naše živote

izvan naših ograničenja.

I iako je danas tema
inovacija bez granica,

moram da kažem da u mom životu,

inovacija je jedino bila moguća

zbog mojih granica.

Naučila sam da su granice tamo
gde se ono što je stvarno završava,

ali takođe gde mašta

i priča započinju.

Misao kojom bih volela
da vas danas izazovem

je možda da umesto da gledamo
naše izazove i ograničenja

kao nešto negativno ili loše,

možemo da počnemo
da ih posmatramo kao blagoslove,

veličanstvene darove koji se
mogu koristiti da zapale našu maštu

i pomognu nam da odemo dalje
nego što smo ikada znali da možemo.

Ne radi se o rušenju granica.

Reč je o odbijanju od njih

i uviđanju kakva neverovatna mesta

nam mogu doneti.

Hvala vam.