Pitanja i odgovori, 10. deo, kikstart Holandija 2018

Torben Sondergard

Imaćemo "pitanja i odgovore".
Bilo je raznih pitanja.

Veliki deo ima veze sa lečenjem.
Imamo deo koji ima veze sa demonima,

oslobođenjem. Onda imamo malo
o krštenju i nešto o crkvi.

Ovo su četiri stvari: lečenje,
oslobođenje, krštenje i crkva.

Pokušaću to sve da sastavim
i da pokrijem.

Rekao bih, pre nego što odgovorim
na ta pitanja - imamo Božju Reč

i onda imamo naše iskustvo.
Naše iskustvo će se uvek menjati.

Ne možete graditi doktrinu na
iskustvu.

Jer jednog dana ćete iskusti jedno
a sledeće nedelje nešto drugo.

Doktrinu izgrađujemo na
Božjoj Reči, ne našem iskustvu.

Naravno, nismo tu gde bismo
trebali da budemo.

Sećam se, pre nekoliko godina,
kada je Bog počeo ovo u meni,

bio sam u konfliktu sam sa sobom
i sa Biblijom.

U jednoj ruci sam imao Božju Reč i stvarno
sam počeo da čitam kako su živeli.

A onda sam imao svoj život.

Stvarno su bili daleko jedno od drugog.

Nešto mora biti pogrešno, negde.
Biblija.

To je ono što ljudi često rade. Često
kažu: Bibija - moj život.

Ne susreću se. Moram naći način da
objasnim zašto se ne mešaju.

Moram iznaći doktrinu da su darovi
prestali sa apostolima.

Oh, to je lepo. Sada se osećam
mnogo bolje.

Jer sada više nemam konflikt. Ja ne
vidim izlečenja, ne govorim jezike,

ne radim ovo - u redu je:
Prestalo je sa apostolima.

To je ono što ljudi danas rade.
Pokušavaju sve to da pomešaju, ali...

Mislim da je Božja Reč,
na izvestan način - jednostavna.

Ne morate da studirate teologiju
sedam godina da razumete Reč.

Ali problem sa Rečju je što se vrlo
razlikuje od onoga kako mi često živimo.

I tu se stvara konflikt.

Ni ja još uvek nisam tamo. Niko od nas
nije tamo, ali mogu reći da su protekle

godine, to putovanje na kojem sam bio,
ide sve bliže i bliže.

I nadam se ako nastavimo, na kraju,
kada bi čitali moj dnevnik i čitali Dela -

da ne bi bilo nikakve razlike. I idemo
sve bliže tome. Još uvek smo daleko.

Pokušaću da objasnim malo našeg
iskustva, jer imamo naše iskustvo, naravno,

ali šta kaše Reč?

Neka pitanja o lečenju. Ako neko bude
izlečen na ulici... OK. Recimo...

Bilo je četiri pitanja u vezi sa lečenjem.
Prvo, zašto nismo u bolnicama i ne

molimo se za ljude? Drugo, zašto
mnogi ljudi za koje se molimo

ne budu izlečeni čak i posle dužeg
vremena molitve?

Onda je bilo pitanje o tome šta kažem
ljudima koji ne budu izlečeni.

I onda, da li da im kažemo: "Idi i ne
greši više", kao što je Isus jednom uradio?

To su četiri pitanja o lečenju. Lako.

OK. Počnimo: Šta kažemo kada ljudi
ne budu izlečeni?

Odgovor je lak. Recite šta su rekli
u Bibliji.

Može li mi neko citirati stih iz Biblije,
šta su rekli onima koji nisu bili izlečeni?

Šta?

Da, ali zapravo, postoji samo jedan
stih, samo jedan primer

gde nisu bili izlečeni baš tada, baš u
tom trenutku.

Mateja 17, kada su Isusovi učenici
pokušali da isteraju demona i nisu mogli.

Ne znam šta su tada rekli kada nisu
mogli to da urade, ali znam šta je

Isus rekao kada je došao. Prekoreo je
učenike zbog nedostatka vere.

I onda je samo izlečio dečaka.
Nema mnogo primera. Ne čitate u Delima

da su molili za nekoga: O, nisu izlečeni,
i šta su rekli. Nema toga.

Jesu li se molili za ljude koji nisu bili
izlečeni? Jesu. Vidite to u tom primeru

i mislim da ima i drugih primera.
Vidite da su apostoli jednom morali

da ostave bolesne ljude za sobom.
Pavle je ostavio nekoga bolesnog?

Da. Ali kako? Zato što je Pavle bio
učenik kao vi i ja.

Ličio je na Isusa više od vas i mene,
ali nije bio Isus.

Niko od nas nije zaista došao tamo
da bude kao On.

Ali Pavle je uzrastao. Šta je Pavle
rekao kada ih je napuštao? Ne znam.

Šta ja kažem? Znam šta ja kažem.
Ja često kažem - ništa.

Jer kako to radite? Ako se molim za nekoga
i kažem: Hej, sada ću se moliti za tebe!

I bićeš izlečen. Jesi li spreman?
Biće zadivljujuće. Jesi li spreman?

Bićeš izlečen upravo sada. Jesi li spreman?
I onda se molite i oni ne ozdrave.

Onda stavljate sebe u poziciju koja nije
baš tako fina, jer ste upravo pružili

velika očekivanja i niste ispunili to što
ste obećali. Šta reći?

Ali ako kažete ovako: Hej, mogu li se
moliti za tebe? Video sam mnoge ljude

izlečenima. Mogu li se moliti za tebe?
Da. Molite se. Šta ste onda obećali?

Molitvu. Šta ste im dali? Molitvu.
Često se molim jednom, dva puta, tri puta

i nekada kažem: OK, moliću se još
jednom. I ako ih ne vidim tada izlečenima,

ne kažem: Oh... Samo kažem: OK, šta je
sa tobom? Veruješ li u Boga?

I onda idem odatle i pričam o Bogu.
Ne pravim veliku stvar od toga.

NIste im obećali izlečenje. Obećali
ste im molitvu i molitvu ste im dali.

I opet, ako kažem: Ti nisi izlečen... Ne
znate da li je Bog otpočeo proces u njima

i kasnije će biti izlečeni. Video sam to
iznova i iznova.

Sećam se jednog iskustva koje sam
imao dok sam išao. Osetio sam veoma snažno

da treba da idem drugom stranom puta,
okrenuo sam se iza ugla i odjednom

sam video devojku sa štakama. Ah!
Zdravo! Mogu li se moliti za tebe?

Molio sam se za nju i ništa se nije
desilo. Čudio sam se - veoma sam snažno

osetio da treba da idem tim putem. Skoro
da sam naleteo na nju i ona nije izlečena.

Napustio sam to mesto ovako:
Nije izlečena. Nije izlečena!

Nekoliko dana kasnije me je pozvao
prijatelj i rekao: Kako si Torben?

Dobro sam. Jesi li video Boga na delu?
Jesi li se molio za ljude koji su izlečeni?

Ne. Molio sam se za jednu devojku pre
nekoliko dana ali ništa se nije desilo.

Da, izlečena je! Ne, nije.
Jeste, zato i zovem. Rekao sam: Šta?

Ona je u istoj školi kao i moja ćerka.
Sutradan je došla bez štaka i pričala svima

kako je srela visokog čoveka bez kose,
iza ćoška, i kako je izlečena.

Šta? Misliš tako? Da. Ali u toj sekundi...
Ne znam kada se desilo, ne znam kako.

Možda je bilo na putu. Možda se plašila
da mi kaže tada. Ne znam.

Ali znam jednu stvar. Da sam išao okolo
i svedočio: Nije izlečena, nije izlečena,

davao bih lažno svedočanstvo, jer je
bila izlečena.

Ne znamo uvek šta se dešava. Verujem
da naša molitva deluje čak i ako ljudi odu.

I ako kažete: O, ništa se nije desilo,
onda su prestali da veruju tog momenta.

Neka nastave da veruju. Kažite: molićemo
se i videćemo šta će se desiti.

Šta ja kažem kada se molim i ne bude...
Ne pričam o tome.

Mogu li se moliti za tebe? Molim, molim,
molim, i onda, u jednom trenutku,

često kažem: OK, moliću se još jednom
i videćemo šta će se desiti.

Šta je sa tobom? Veruješ li ti u Boga?
I onda samo pričamo o Bogu.

Nemojte od toga praviti krupnu temu.
Nije problem. Zato se nemojte plašiti

da zaustavljate ljude i molite za njih.
Ja sam nalazio ljude...

Imao sam jednog čoveka koji skoro
da je bio izlečen, čoveka koji je radio

za nas pre nekoliko godina.
Umro je.

Spasio se zato što je neko imao flajer.
Bio sam napolju i delio flajere.

Neko je uzeo flajer i bacio ga na put.
I onda ga je on našao i pokupio ga.

Kontaktirao me je zato što je imao
dijabetes.

U to vreme mu je jedna noga bila
amputirana, pri dnu.

Došao je, ja sam se molio, Bog je učinio
nešto u njemu, pokajao se i rodio ponovo.

Nije bio izlečen. Kasnije se ponovo rodio.
Amputiran mu je ostatak noge.

Nastavili smo da se molimo za njega,
nastavili smo da radimo sa njim.

Kasnije mu je amputirana i druga noga.
Molili smo se za njega i bilo mu je

amputirano ovde tako da sada nije
imao ni jednu nogu.

Radio je. Bio je naš knjiigovođa, u našoj
organizaciji. Umro je pre 7, 8 godina.

Ono što je bilo divno sa njim je što je
umro u veri, bio je srećan i imao je Isusa.

Nastavio je da ima veru iako nije
video sebe izlečenim.

Sećam se da mi je došla njegova žena,
pošto je umro i rekla: Hvala, hvala, hvala.

Jer da nije sreo vas, znamo da bi umro
pet, šest godina ranije.

Jer kada je sreo vas i sreo Boga, dobio
je veru i nešto se u njemu promenilo.

I imali smo ga više godina.

Je li bila Božja volja da bude izlečen?
Da, verujem da je tako.

Da li se desilo? Ne fizički tada. Zašto?
Moja greška. Jer nismo tu gde bismo

trebali da budemo, kao Telo Hristovo.
Često nismo ni tamo gde su bili

Isusovi učenici u to vreme, ne bi mogli
da isteramo tog demona,

ne bismo mogli da izlečimo bolesnog.
Nije to zato što nešto nije u redu sa Bogom.

Sve je u redu sa Isusom, ali mi kao Telo
treba da uzrastamo u zrelost.

Zašto ljudi ne budu izlečeni? Zbog nas.
Isus je platio cenu.

Zašto ljudi bivaju izgubljeni? Zbog nas.
Isus je platio cenu za sve da budu spaseni.

Žetva nije problem. Radnici su problem.

To je život i to je ono što volim kod
Biblije. To je stvarna knjiga.

Pavle je ostavio neke bolesne ljude za
sobom. Da. Zašto? Zato što nije bio Isus.

Ali se isto dešavalo kada bi uzeli Pavlov
kaiš ili maramicu, polagali na bolesne

i svi su ozdravljali. Bilo je i da je
Petrova senka pala na ljude

i svi su bili izlečeni. Bilo je da su i svi
koji su došli kod apostola bili izlečeni.

A bilo je i kada su ostavili nekog bolesnog
iza sebe. To je život. I sviđa mi se to.

To je život. To je stvarno. Mora se to
prihvatiti. Nemam problem da to

prihvatim jer znam da smo svi mi šegrti,
svi smo učenici. I nadam se jednog dana,

to je moj cilj, da više nećemo biti tu.
Da ćemo napredovati u zrelosti.

Da će drugi ljudi doći u ovu atmosferu
vere i da će rasti odatle u veri.

Drugi ljudi će doći i oni će rasti odatle
u veri. I na kraju ćemo imati učenike

koji koračaju kao Hristos, lečeći svakoga.
Još uvek nismo tu, ali to je naš cilj.

OK? To je bilo što se tiče ovoga.
Šta reći kada ljudi ne budu izlečeni?

Sledeće je: Zašto mnogo ljudi za koje
smo se duže vreme molili ne budu izlečeni?

To je isto pitanje na koje sam upravo
odgovorio.

Moja mama je u invalidskim kolicima.
Da li sam se molio za nju? Mnogo puta.

Još uvek je hendikepirana.
To je stvarni život u kojem smo.

Pogledajte oko sebe. Nije sve što se
dešava Božja volja.

Zašto molimo u molitvi Gospodnjoj:
Neka bude volja Tvoja na zemlji

kao što je i na nebu? Zato što se ne
dešava Božja volja. Božja volja je

da se svi spasu i dođu u poznanje
istine. Ali to se ne dešava po sebi.

Jer smo u ratu. Ljudi umiru oko nas.
Crkva spava. Trebalo bi da budemo

svetlo u tami. Moj život je bolji, divan
je, ali nije savršen. Ništa nije savršeno.

Ništa nikada neće biti savršeno -
na ovoj strani večnosti.

Ali moramo da učimo i da uzrastamo.
Zašto ljudi nisu izlečeni?

Zato što nismo tu gde bi trebalo da budemo.
Ali verujem da ako nastavimo u veri,

ti ljudi koji nisu sada izlečeni - biće
izlečeni kasnije. To je cilj.

Rekao bih vama koji zaista imate lečenje
na svom srcu, da vidite proboj,

molimo - probijte se. Ja nisam tipični
čovek koji leči. Volim da se molim za

bolesne, ali to nije ono glavno što mi je
na srcu. Mnogo drugih stvari imam na

srcu. Ali još uvek čeznem za tim ljudima
koji se zaista mogu probiti u lečenju.

Jer ako se možete probiti, pripremićete
put za mnoge od nas da vas slede.

U svom hodu sam video da moram sve
sam da otkrijem, nekih godina ranije.

Niko nije bilo izlečen. Nikada nisam
video ljude izlečenima, prvih nekoliko

godina kako sam bio hrišćanin.
Ali onda sam doživeo proboj

i video sam neke ljude izlečenima,
do nekog nivoa. I zato što sam došao

ovde i video ovo - mnogi ljudi su
sledili i mnogi ljudi danas rade isto.

A onda smo nekoliko puta videli:
Vou! Veoma jaka čudesa.

Vou! Veoma jaka čudesa. Vou! Ali to nije
pravilo. Ali trebalo bi da bude pravilo.

Trebaju nam učenici koji se mogu
probiti za nas.

Mislim da je to ono što kaže Isus u
Mateji 17 kada su učenici pitali:

Zašto mi nismo mogli da isteramo
tog demona?

A onda im je Isus rekao: Zbog vaše
male vere.

Čitamo na pogrešan način. Onda je
rekao: Da imate vere kao zrno gorušičino

rekli biste toj planini, itd., itd. A onda
je rekao, samo na jednom mestu u

Bibliji. Matej, u nekim prevodima,
ne u svim, ali u nekim prevodima

je dodato: Ova vrsta odlazi samo
od molitve i posta.

Ljudi to čitaju kao: Ta specijalna vrsta
znači taj specijalni demon. Ne.

Ta vrsta znači - to neverovanje.

Problem nije bio demon.
Problem nikada nije demon.

Problem nije bolest. Nikada bolest.
Problem je neverovanje.

Ta vrsta neverovanja odlazi od
molitve i posta.

Mogu da kažem za svoj život, ja sam
postio 40 dana tri puta.

Postio sam po 20 dana, postio sam
više puta na razne načine

i video sam da je moj lični proboj
došao kroz postove

kada sam video da neko neverovanje,
nešto me je napustilo

i posle tog posta kao da sam bio
na novom nivou u veri.

Verujem da Isus tamo govori o našem
neverovanju.

I mi imamo toliko mnogo neverovanja
u našim crkvama.

Često čujemo: Da, ali Bog je učinio
veća čudesa u Africi.

Znate priče o... Znam za pastore iz Danske
koji idu u Afriku i vide slepe, gluve,

hrome i skoro da dižu mrtve, i onda se
vrate kući u Dansku i onda imaju problem

da izleče glavobolju.

Zašto?

Verujem da je žetva ista svuda,
ali očekivanja...

Čim dođete u Afriku i počnete -
imate očekivanja.

Ti ljudi koji vam dolaze, naročito ako
ste belac - Oh, evo Božjeg čoveka.

Oni imaju veru, imaju očekivanja da kada
položite na njih ruke - biće izlečeni.

Ali verujem da vremenom, kada počnemo
da viđamo sve više i više čuda,

sve više i više stvari, ta očekivanja ćemo
stvoriti i ovde.

Ljudi će opet očekivati.
Ljudi će opet verovati.

I to jeste problem u našem svetu zato
što je lakše otići kod lekara i ostalo.

U drugim zemljama nemaju to.
Imaju Boga.

I zato vide veće stvari.

Nekada, da budem iskren, skoro da želim
da odem iz Danske,

ne da se preselim u Holandiju, jer ste i
vi loši kao i mi.

Ali kada sam bio u Brazilu, ljudi su bili
gladni. Došli su: Aaah! Želeli su.

Vidimo to i ovde, ali moramo duže da
"trčimo" da bi to dobili.

Nije to izgovor jer je žetva spremna.
Ali očekivanje je zaista važno.

To je to. Zašto ljudi ne bivaju izlečeni
kada se duže vreme molite za njih?

Ne mislim da je neophodno...
Jeste jako moliti se duže vreme

i nekada se vidi proboj. Često, ako nemate
veru da pomerite planinu odjednom,

onda uzmite kolica i pomerajte malo
od planine svaki put

i na kraju nema više planine. Nekada,
sa malo vere i molitvom mnogo puta -

možete pomeriti veliku planinu.
Ali...

U Bibliji često vidimo da su se zaista
molili samo jednom. I vere je bilo

iza te molitve i stvari su se ovako
dešavale. Rekao bih da se sada često

molimo više puta, ali ako nemate vere
- nemojte "pomerati" toliko mnogo.

Nekada, umesto da se molite za jednu
istu stvar iznova, iznova, iznova, iznova...

Idite i pribavite sebi malo vere.
Odvojte neko vreme za molitvu i post.

Tražite Boga i izbacite neverovanje iz
svog života.

I počnite da izgrađujete veru koju imate.
I onda, kada budete snažniji,

kada budete imali više vere, vratićete
se na tu planinu i ovoga puta je pomeriti.

Pratite li me? Ja sam počeo sa svojom
majkom i ona nije izlečena.

Još uvek nije izlečena. Ali nisam se
zadržao na njoj. Prepoznao sam da

nisam još uvek tu i morao sam da idem
napolje i izgrađujem svoju veru i rastem.

Sledeće pitanje je: Zašto češće ne idemo
u bolnice?

Zanimljiva priča, pre nekoliko godina...
Svi mi imamo svoju tradiciju,

naše strahove... imamo dosta strahova.
Isus je bio slobodan od straha.

Pokušajte to da zamislite. Išao je okolo i
nije Ga bilo briga šta ljudi misle o Njemu.

Jednostavno slobodan. Nije bio zastrašen.
Mi često bivamo zastrašeni.

Ja često bivam preplašen kada sam u
bolnici. Samo da uđem u sobu.

Aleluja! Bolnica. Jer bivamo zastrašeni.
Vidim to kada se molim za ljude.

Ja lično, to je ono gde sam ja, ako vidim
mladu devojku na ulici sa štakama,

ja sam kao: "Daj da se molim za tebe."
Osećam se mnogo jačim, veći sam

od nje, jači... Aaah! Ne bojim se.
"Daj da se molim za tebe!"

Ali ako vidim starijeg gospodina u
odelu i sa kravatom, mogu biti malo

zastrašen jer sam ja samo dečak
ako se uporedim sa njim.

"Mogu li se moliti za tebe?"
"Da, možeš, ali želim nešto da ti kažem.

Ja sam pastor." To mi ne pomaže.
Što više mi kaže, to više bivam zastrašen.

Postajem uplašen. I to utiče na nas.
Često bivamo preplašeni od ljudi.

Isus nije bio zastaršen. Kada se radi o
bolnicama, sećam se,

nikada ranije nisam bio u bolnici da
se molim za ljude, pre 6, 7 godina.

Lebo, pre koliko godina je bilo
kada sam te sreo? Pre pet godina.

Pre pet godina Lebo Akacio, ko je
uradio film. Prvi put ikada da sam bio

u bolnici je bio taj dan kada sam
sreo njega. On je došao i čovek koji

se zvao Muhamed se upravo spasio.
Muhamed je rekao: Moli se za Leba,

moli se za Leba. Molio sam se za Leba
ali ništa se nije desilo tamo.

Nije se još pokajao. Rekao sam: OK,
srešćemo se sutra jer imamo sutra

sastanak, ali sada moram da idem
u bolnicu. Možeš da nam se pridružiš.

Otišao sam u bolnicu zato što sam
dobio poziv. Jedini ko je bio sa mnom

je bio Muhamed koji je bio hrišćanin
nedelju, dve dana i Lebo koji još uvek

nije bio ponovo rođen. Ušli smo u
bolnicu. Dobio sam poziv. Bilo je silno.

Čoveku su bila izlečena leđa, ali ta
žena koju smo došli da posetimo,

imala je ranu koja nije mogla da
zaceli. Imala je infekciju

i sada je već bila u bolnici šest meseci.
A imala je kod kuće decu.

Molio sam se za nju. Tamo u bolnici
u Danskoj sam držao njene ruke

i molio se za nju, za izlečenje,
i odjednom je uradila ovo:

(jezik) i počela je da priča u jezicima.
Stajao sam tamo i bio sam kao...

Nisam se za to molio. Mislio sam:
Mislim da je ona baptista.

Ona se molila u jezicima. Gledao
sam je, ona mene... (jezici)

Rekao sam: Jesi li ti baptista?
(jezik) Da.

Moliš li se u jezicima?
(jezik) Ne. Jesu li ovo jezici?

Da, jesu. OK. Dobro je, samo nastavi.
OK. (jezik) I nastavila je u jezicima.

Bilo je stvarno snažno, moćno,
a onda smo otišli kući.

Zanimljivo je to što nisam rekao
ni Lebu ni Muhamedu: Hej, ljudi,

nikada ranije nisam bio u bolnici.
Zato su oni mislili da je to normalan

hrišćanski život. Oni nisu znali
ništa drugo. Nisu znali za moj strah.

Nisu znali za moje borbe. Samo su došli u
okruženje vere. Hrišćani, gde idu hrišćani?

Čitaju Bibliju i idu u bolnicu da se mole
za bolesne.

Lebo se rodio ponovo sutradan na kikstartu,
dobio je Svetog Duha i sve istog dana.

Nekoliko nedelja kasnije kontaktirao me
je Muhamed, da su on i Lebo upravo bili

u bolnici i molili se za osobu sa kancerom
koja je bila izlečena.

Ja to nikada nisam uradio, a ovde Muhamed,
koji je bio hrišćanin dve nedelje ode i

uradi to sa Lebom. Ali on nije znao za
drugo. Još uvek nije iskusio sva

razočarenja. Nije iskusio crkvu. Još uvek
nije iskusio svo neverovanje.

On je došao u okruženje vere. Ali onda su
sreli crkvu i stvaran svet i sve drugo

i postalo im je teže. To je to. Bio sam u
bolnici. Bio sam u Brazilu.

Postoji video jedne male devojčice.
Došao sam u bolnicu, molio se za nju,

bila je izlečena, krštena je Svetim Duhom,
govorila je jezik. Bilo je tako moćno.

Čak je i troje drugih ljudi sa istog sprata
bolnice, za koje nismo molili -

izlečeno istog trenutka. Imam video.
Sveti Duh je došao na ceo sprat

kada sam se molio za tu devojčicu.
Moćno. Zašto to ne radim češće?

Osećam se zastrašenim ako nisam
pozvan. Ući, ući i moliti se za ljude,

gledati preko ramena ko dolazi -
nije lako.

U Olborgu nas je presrela policija
i izbacila iz bolnice tri puta.

Imamo neke mlade ljude, naročito
Kaspara, odlazio je u bolnice

iznova, iznova i iznova i nekada je
ulazio i bio je u sobama.

I molili su za ljude koji su bili izlečeni.
Ali su isto bili i izbačeni tri puta

i policija ih je kontaktirala. Jer nam
nije dozvoljeno to da radimo bez poziva.

Ali u Brazilu je različito. Na našem
kikstartu u Brazilu, od petoro ljudi

sa kojima sam bio - svi su bili lekari.
Bili smo sa ljudima koji su bili lekari.

Oni su se molili za ljude u bolnicama.
Njima ne smeta. Oni to vole.

Zato bih rekao: Zašto to ne radimo?
Radimo. Neki ljudi rade.

Trebalo bi da radimo više, ali nije
lako jer vam je potreban poziv.

I opet, zašto ići u bolnicu i pokušavati
da se moliš za ljude, tamo gde nisi

slobodan, gde te izbacuju, a ima 10.000
ljudi van bolnice koji čekaju molitvu.

Ali bih rekao: Idite. Ako se osećate
vođenim tamo, onda idite i molite za ljude.

Ovo su bila neka od pitanja o lečenju
bolesnih. Poslednja stvar. Hoćemo li onda

reći kada ljudi budu izlečeni, a ne žele
da čuju jevanđelje, da li da kažemo:

"Idi i ne greši više". Isus je jednom rekao,
ali hiljadu puta nije. Tako izgleda.

Ja sam osećao, lično, u nekoliko slučajeva
gde je to nekako bilo povezano sa njihovim

grehom, načinom života, rekao sam to.
"Idi i ne greši više." Neki put sam rekao:

"Promeni svoj život." Jer moramo shvatiti.
Izlečiti bol... To nekada nije bolest.

Ako dođe osoba koja ima veliku prekomernu
težinu i ima problem sa kolenima.

"Možeš li se moliti za moja kolena?"
Možete se moliti i bol će otići,

ali ako ne promene svoj način života,
postoji velika šansa da će se taj bol

vratiti za nekoliko nedelja. Jer problem
nije bol. Problem je težina.

I to ćete videti kada počnete da se molite
za bolesne. Mnogi "izgube" svoje izlečenje.

Mnogi se razočaraju. Molio sam se za tu
osobu. Izlečeni su i onda dva dana kasnije

više nisu bili izlečeni. Zašto? Mislim da
tu postoje dve opcije.

Prvo, nisu bili zaista izlečeni.
Nekada je bolest demonska

i video sam da se molimo za ljude i oni:
"Ah, sada je bol otišao". Skoro kao da se

Satana povlači: "Da, bol je otišao."
Onda prestanemo da se molimo, odemo,

a on se vrati. Kada je nekada demonski
i kada se bol vrati - moli ponovo.

Moli ponovo. Budite sigurni. Molite.
Kada je demonski a kada nije - nemam pojma.

Nekada osetite. Nekada imate iskustva.
Znate da ima ljudi koji kažu:

"Imaš li bol?" "Da, imam bol." I često
dolazi i odlazi. Nekada ovde, nekada onde,

nekada tamo. Često je to demonski jer se
pomera. Vi se molite - Hej, otišao je bol.

Moglo bi biti kao i svaki drugi put.
Nekada ode, a nekada se vrati.

Zato, molite se opet, molite se opet,
molite se opet.

Ali često se dešava ako ljudi imaju problem
sa leđima, recimo da im je takvo radno

mesto ili imaju loš krevet. Budu izlečeni
i odu kući, ponovo u isti krevet.

Idu na isti posao. Nedelju dana kasnije -
imaju bol u leđima.

Nije to da se bol vratio. Mi smo samo
uklonili simptome. Ne stvarni uzrok.

Umesto da kažemo: "Idi i ne greši više",
nekada možemo reći: "Uzmi novi krevet."

Promeni život jer razlog zbog kojeg si
bolestan je zbog toga, toga i toga.

I zbog toga, ja nisam samo: lečenje,
lečenje. Želimo da vidimo ljude

nanovo rođenim. Ako želite da vidite
večni plod, ljudi moraju da promene

svoj život. Moraju da promene način
života. Počnite da jedete zdravo.

Počnite da se bavite nekim sportom.
Prestanite samo da ga gledate.

Promenite život ako ste uvek bolesni.
Pavle je isto to rekao.

"Pij neko vino." Rekao je Timoteju.
Imaš problem sa stomakom.

Ako imaš problem sa stomakom,
umesto da se moli za tebe iznova,

iznova i iznova - pij neki sok.
Uradi nešto, vežbaj, staraj se o telu.

I sada se oni smeju zbog...

Ali oko lečenja, rekao bih:
Molimo vas, načinite proboj.

Trebaju nam ljudi koji mogu
načiniti proboj u lečenju.

Verujem da kao što smo videli:
bol, bol, i nekoliko jačih stvari,

ono što vidimo sada je normalnije,
i ono što smo sada videli tek nekoliko

puta, to bi trebalo da bude normalno
u budućnosti.

Radujem se sastancima sa kojih će
svi otići izlečeni.

Bog je to obećao. Nisam još uvek tu.
Dakle, ima šta da se radi.

O krštenju. Ima li još neko pitanje
o lečenju da sa tim završimo?

Nešto što vam je na srcu. Lečenje?
OK. Ostavljamo to.

O krštenju. Zašto krštavamo na
ovaj način. Nije rekao - ovaj vikend.

Jer to što ste čuli, to nije tipično
krštenje: u ime Oca, Sina i Svetoga Duha.

Čuli ste da ljudi kažu: Umri sa Hristom
i ustani sa Hristom.

Zašto ne radimo ono što radi
većina crkava -

zašto ne krštavamo u ime Oca, Sina i
Svetoga Duha?

Zato što... Ja lično želim da se temeljim
na Bibliji a ne na našoj tradiciji.

Ako odete i potražite, krštenje
"U ime Oca, Sina i Svetoga Duha" -

rana crkva nije tako radila. Imamo samo
jedan stih u celoj Bibliji gde su to rekli.

To je Mateja 28. "Idite i stvarajte učenike
krštavajući ih u ime Oca, Sina i Sv. Duha."

Ali imamo osam, deset drugih stihova
gde čitamo da su se svi krstili u Hrista.

U Delima: u Hrista, u Hrista, u Hrista.
U Rimljanima: Kada ste se krstili u Hrista.

U Galatima, u poslanicama, kada su
govorili o krštenju, uvek je bilo:

Kada ste se krstili u Hrista ili u ime
Hrista ili pozvavši se na ime Hrista.

Nikada: u ime Oca, Sina i Svetoga Duha.
Nikada: pozvavši se na ime Oca, Sina...

Bio je Hristos, Hristos, Hristos.
Krštavali su se u Hrista.

Mislim da je veoma važno da mi kao
crkva nikada ne gradimo doktrinu

samo na jednom stihu, čak i ako je taj
stih citiran opet, opet, opet i opet.

Jer ako čujete jedan stih opet, opet, opet
i opet, verujete da je to jasno

u celoj Bibliji. Postoji samo jedan stih.
Jedan stih protiv deset stihova.

Jedan stih u kojem bi Isus trebalo da
kaže: U ime Oca, Sina i Svetoga Duha.

I oni kažu: Da, gospodine!
Odlaze i krštavaju u Hrista.

Da li su Isusovi učenici, prvo što im je
Isus zapovedio,

jesu li išli napolje i bili neposlušni?
Da Isuse! Odu i urade nešto drugo.

Ili su Ga razumeli? Možda su razumeli
ono što je On pokušavao da kaže.

Možda smo mi ti koji smo pogrešno
shvatili šta je Isus zapravo rekao.

Jer koje je ime Svetog Duha?

Ima li On ime?

I u IME je. Ne u IMENA.
Tri osobe. u IME.

I onda mi kažemo: U ime Oca, Sina...
To nije ime. To je titula.

Možete gledati na Mateja 28 na dva
načina.

Jedan način je da ono što je Isus stvarno
rekao je da je to ime, iznad svih imena,

ime HRISTA. I to je ono što radimo.
Krštavamo u Hrista.

Krštenje je slika krsta. Nije Sveti Duh
umro na krstu. Nije Otac umro.

Hristos je bio taj ko je umro na krstu.
To je jedan način na koji to možemo

gledati. Takođe, ne isterujemo demone i
ne kažemo: U ime Oca, Sina i Svetoga Duha,

izlazi! Koristimo ime nad svim imenima, ime
pred kojim će se svako koleno pokloniti,

koji će svaki jezik ispovediti, ime koje
demoni znaju. "Znam Hrista, znam Pavla,

ali ko si ti?" Demoni znaju ime Isusa.
Ako kažete: Otac, Sin, Sveti Duh -

nema imena Isus. Dakle, jedan način
gledanja je da se kaže da je Isus

mislio: U ime Isusa. Jer su tako radili.
Kada sam ja kršten, mislim da su

rekli: U ime Oca, Sina i Svetoga Duha.
Nisam se zbog toga ponovo krstio.

Jer znam svoje srce, u koga sam se krstio.
Ne sećam se šta su rekli. Možda su rekli

obe stvari. Sećam se, kada sam počeo
to da otkrivam, prvu osobu koju sam

krstio, bilo je: U ime Oca, Sina i
Svetoga Duha i krštavao sam ih.

Onda sam počeo da uviđam ispravnu
stvar. Krštavam te u... Oca, Sina,

Svetog Duha i ime Isusa. Zato što sam
se plašio da izostavim prvi deo

tako da sam dodao drugi deo i
pokušao da sve spojim.

Jer je nekada teško osloboditi se
tradicije.

A onda: OK, u ime Isusa, Oca, Sina i
Svetoga Duha.

I bilo je stvarno teško, ali posle nekog
vremena sam proučio i bio sam

sasvim, sasvim siguran da je to
biblijski način.

Takođe sam nešto proučio, ako odete
i napišete na Jutjubu:

"trinitarijansko krštenje", tako se zove,
na Vikipediji, videćete da mnogi učeni

ljudi veruju da je Mateja 28 bio promenjen.
Katolička crkva je sama rekla u jednoj

staroj enciklopediji, jednom njihovom
starom leksikonu, da su oni promenili

od imena Isus u ime: Oca, Sina i
Svetoga Duha.

Takođe je zanimljivo da sama Katolička
crkva priznaje da su promenili taj stih.

Ako pogledate stari prevod Biblije,
stare kopije, vidite da je nešto moglo

biti dodato kasnije, kao što je kraj Marka
mogao biti dodat kasnije.

Ali bez obzira kako to vidimo, znamo
da je u ime Isusa.

Ali ja verujem da je Bog ipak veći od
našeg srca, od reči koje ljudi izgovaraju.

Zato ja krštavam u ime Isusa. Zašto kažem:
umri sa Hristom i ustani sa Hristom?

Zašto ne? Nešto se mora reći. Kažem to
zato što mislim da nema formule.

Ne mislim da treba kao:
"Koji je ispravan način da se kaže?"

U Poslanici Rimljanima čitamo
da umiremo sa Hristom i ustajemo.

Mislim da je krštenje sahrana. Isus je umro
i sahranjen je u grobu i opet je ustao.

Zato mislim da je divno kada mi:
"umiremo sa Hristom i ustajemo sa Hristom".

Zato često pitam: "Jesi li spreman da se
krstiš u Hrista?" U Njega.

Jesi li spreman da slediš Hrista? Želiš
li da budeš kršten u Njega?

Da, želim. Jesi li siguran? Da, želim da se
krstim u Hrista. Želim da Ga sledim. OK.

Zato te krštavam u Hrista. Spreman?
Umri sa Hristom. Ustani sa Hristom.

Tako ja obično radim. Dobio sam dosta
primedaba zašto krštavamo ka napred.

Jer je biblijski način pozadi. Ja ne vidim
biblijski način. Razlog zbog kojeg sam

počeo da krštavam ka napred je zato
što kada sam to radio u početku,

sretao sam ljude i bilo je potrebno
da ih krstim sam i nisam imao

odeću sa sobom, jer se nisam
spremio za krštenje.

Nalazili smo neku vodu. On je ulazio
u vodu, stao i uradili bismo ovako.

Onda smo krštavali u kadi. Ali uraditi
to ka nazad u kadi nije lako.

Onda smo počeli da krštavamo u okeanu,
sami. Onda sam imao jednu veliku osobu,

ka nazad, spreman, i onda ležim dole
i ne mogu opet da ga podignem,

jer je previše veliki za mene. Zato sam
mislio: OK, lakše je uraditi ka napred

jer onda može sam da ustane. I u isto
vreme sam imao nekoliko ljudi koje

sam krstio ka nazad, voda im je ušla
u nos. Zato sam rekao: hajdemo ka napred.

Ali ne postoji ispravan način. Samo neka
idu pod vodu. Rekao bih da je bilo

potrebno nekoliko puta krstiti ih dva
puta. Krstio sam jednog čoveka.

Imamo video na Jutjubu sa čovekom iz
Irana koga sam krstio u Turskoj.

Ima sada oko 700.000 pregleda. Čovek
koji je umro, napustio svoje telo i

vratio se, sreo se sa mnom i krstili smo
ga. Jedan od ljudi je imao metal u nozi.

Nije mogao da je savije. Zato nije mogao
da legne u vodu, jednim delom.

Zato smo prvo uzeli nogu, a posle
i ostatak tela.

Ne bih rekao da je to pravi način, ali
nekada koristimo ono što imamo.

Verujem da je Bog veći od toga.
Znam da se promenio (taj čovek).

Zašto onda vidimo demone? Bilo je
jedno pitanje. Neko je pitao:

Zašto vidimo da se manifestuju mnogi
demoni, a to ne vidimo u tradicionalnim

crkvama? Dobro pitanje. Rekao bih...
Mnogo od ovoga što vidimo ovde je

nekako novo za mnoge od vas koji su
bili u crkvama godinama.

Sreo sam nekoga ko je bio u crkvi 30
godina, a Svetog Duha dobio juče.

Sreo sam mnoge ljude za koje je ovo
novi svet.

Novi svet je za mnoge.

To ne znači da je novo to što mi radimo.
Nema ničega novog pod suncem.

Ali morate razumeti crkvenu istoriju.
Morate razumeti odakle dolazimo.

Imamo ranu crkvu i ako pogledamo ranu
crkvu, govorimo samo o prvih 500 godina,

jer su se stvari promenile vrlo, vrlo brzo.
Vrlo brzo se promenilo na gore.

Ali onda smo dobili Konstantinovo vreme
i Katoličku crkvu i krštenje se promenilo

i postalo je nešto sasvim različito.
Bilo je krštavanja beba, prskanja vode,

baptistička regeneracija, jer je postojala
državna crkva koja je verovala da

krštenje spasava samo po sebi.
Ne treba ti vera, ne treba ti pokajanje

i Svetog Duha dobijate automatski
prilikom krštenja, bez jezika, bez ičega.

Dobili smo to sa Katoličkom crkvom.
Martin Luter je išao protiv Katoličke crkve

i dobili smo Luteransku crkvu, ali ako
pogledate krštenje u Katoličkoj crkvi

i krštenje u Luteranskoj crkvi, skoro da
je isto. Još uvek imamo krštavanje beba,

još uvek ovo, još uvek ovo. Ali onda smo
imali reformiste. Imali smo anabaptiste

koji su došli sa biblijskim krštenjem.
Mislim da kroz proteklih 500 godina

ljudi u crkvama se plaše bilo čega
što je...

sve što je više od vere, samo je vera,
spasen si verom, samo vera, samo vera.

Nema dela, nema dela, nema dela.
I otišli smo protiv Katoličke crkve

potpuno na drugu stranu, u ovom slučaju,
gde se plašimo da je krštenje bilo šta

osim simbola. To je ono odakle ljudi
dolaze. Morate shvatiti - imamo 2000 godina

istorije i nije lako to slomiti. Većina
reformističkih crkava, većina ljudi koji

su u evangelističkim crkvama, koji veruju
u biblijsko krštenje potpunim uranjanjem,

oni još uvek vide krštenje samo kao simbol.
Boje se da krštenju daju više

jer misle ako mu daju više, vraćaju se
tome. Možda ne razumete šta govorim,

ako ne razumete crkvenu istoriju.
Ali ono što sada vidim je da nas Bog vraća

na temelj, ne Katoličku crkvu. Ostavili
smo taj sistem.

Ali smo ostavili i drugi sistem gde je
nova tradicija.

I Bog opet otkriva istinu. I ako
propovedate krštenje kao noviji simbol,

koliko vere će ljudi u to staviti?

Hej, želiš li da se krstiš? Krsti se danas
i bićeš deo benda za slavljenje

i član ove crkve. Demoni ne vrište
zbog toga, jer demoni neće otići

zato što ste otišli pod vodu. Ali ako
propovedate: Jesi li spreman da

sahraniš svoj stari život? Jesi li spreman
da umreš sa Hristom? Od čega trebaš

da se pokaješ? Šta treba da pustiš?
Šta imaš u svom životu?

I onda, kada izađete iz te vode,
odvojićemo vreme i molićemo za vas.

Nećemo pevati "Aleluja" i piti kafu odmah
posle toga. Prvo ćemo se moliti.

Ta osoba to zna, ali i demoni to znaju.
I sada ta osoba ide pod vodu

i odjednom demoni: Ne, nemoj ići,
nemoj ići, ne, ne, ne... To mi se ne sviđa.

Jer oni znaju šta će se desiti. Ta osoba
u kojoj sam će umreti, a ti ljudi sa

Svetim Duhom će staviti svoje velike
ruke na njih i narediće mi da ga ostavim,

a ja to ne želim. Šta vidite?
Manifestacije. To je ono što vidimo sada

jer smo radikalniji, propovedamo jevanđe-
lje, počinjemo da viđamo manifestacije.

I ako krštenje smatraju samo simbolom
- to će onda i dobiti.

Ali želim da kažem, stvarno je važno reći
da krštenje nije oruđe oslobođenja.

Krštenje ima veze sa slobodom od greha.
Ima veze sa spasenjem. Ima veze sa grehom.

Ne sa oslobođenjem. Nemamo primere
u Bibliji u kojima vidimo da su se demoni

manifestovali. Ne. Zato što krštenje
nije oruđe za oslobođenje.

Ali vidimo u Bibliji da su se demoni
manifestovali i da su se ljudi oslobađali

demona. Nekada vidimo pre krštenja, nekada
vidimo dok su ljudi pod vodom,

nekada vidimo posle krštenja. Najvažnije
je da ljudi dožive slobodu.

Kada se dešava - nije važno. Ali znam da
u Delima 8, kada je Filip došao u Samariju,

samo što je došao tamo, demon je izašao
sa glasnom vikom.

Dakle, demon je već bio vani i onda su
obavili krštenje.

Možda nije bilo mnogo manifestacija
zato što je demon već bio napolju.

Ne znam. Ali znam da je ovo što vidimo
stvarno. Znam da je za one ljude koji

to gledaju - stvarno. Mnoge stvari nisu
zapisane u Bibliji, o kolima, avionima,

i kako danas radimo stvari. Stvari su
različite, ali to nije nebiblijski.

Znamo da treba da krštavamo.
Znamo da treba da isterujemo demone.

I znamo da ljudi primaju Svetog Duha
i da se životi menjaju.

Ljudi mi isto postavljaju pitanje: Torben,
zašto ti vidiš toliko mnogo demona

ovog vikenda? Zašto ne možemo biti
u crkvi celog života, da ne vidimo

ni jednog demona i onda dođemo zajedno
i odjednom ima mnogo demona?

Ista stvar. Ako ne uzmete vlast, ako se ne
molite - ništa se neće desiti.

Ali kada počnete da se molite i počnete da
isterujete demone, shvatićete da su na

mnogim mestima. Drugo pitanje oko demona:
Da li veruješ da ljudi treba da prođu kroz

oslobođenje iznova i iznova, godinu dana,
dve godine, tri godine, pola godine?

Ne. Ne verujem u to. Uvek treba naći tu
ravnotežu. Nekada je teško.

Ako je ovo put, ima ljudi ovde koji su kao:
Ne, ne, ne, demoni nisu za danas.

Ne govorimo o demonima i ako ne govorite
o njima - oni ne postoje.

Tako se većini hrišćana i dopada.
Ne govorimo - ne postoje.

OK, demoni su postojali u vreme Biblije.
OK, postoje danas u Africi.

Ali ne u našoj crkvi, ne u našem gradu,
ne u Holandiji, ne, ne, nema demona

u Holandiji. U Africi. Afrika!
I srećni su sa tim. To ih zadovoljava.

Ne dolazi suviše blizu. Držimo to podalje.
To je pogrešno. Biblija kaže:

Ti znaci će pratiti one koji veruju:
"U moje ime će izgoniti demone".

To je pogrešno. Znamo to. Ali onda ima
ljudi ovde koji su kao: demon, demon.

Kašalj - evo demona, hajde da se molimo.
Eno demona, eno demona.

I sve postaje demonski. O, o, o, mislim
da imam demona zato, zato što sam se

juče borio sa grehom. Pokaj se grešniče!
Nemaš demona. Voliš svoj greh

i moraš da se pokaješ. Različito je. Video
sam da ljudi svaljuju krivicu na demona

za nedostatak pokajanja. Demon im služi
kao izgovor da nastave da greše ili da

ne oproste i ne preuzmu odgovornost.
Nekada moramo biti blagi sa ljudima

i da se molimo, da ih oslobodimo.
Drugi put stvarno moramo da kažemo:

Prestani! Prestani! Prestani da se
manifestuješ! Prestani!

Na šta misliš? Prestani! Slobodan si.
Ako imaš Svetog Duha - slobodan si.

Prestani. Sada je samo u tvojoj glavi.
Dakle, različito je i zato nam treba

učeništvo. Jer ja ne mogu da kažem
tačno, kod ovako velike grupe,

treba nam vreme da posavetujemo
ljude. Treba nam vreme da

porazgovaramo sa ljudima. Treba nam
vreme da istražimo u čemu je stvar.

Onda imam pitanje u vezi sa crkvom.
"Molim te, reci svojim sledbenicima

da treba da prestanu da pričaju tako
negativno o crkvi."

Da kažem nešto o tome.

Kada sam dobio knjigu "Poslednja
reformacija" koju sam napisao,

nije mi bilo dozvoljeno da je napišem
a Bog je rekao: Nemoj je završavati,

nemoj je izdavati. Jer kada sam
napustio crkvu, imao sam neku

istinu, video sam laž, video sam nešto
i želeo sam da reformišem crkvu.

Zajedno sa tim, bio sam povređen
i ogorčen.

Ono što sam govorio je bilo istina
jer je postojao problem.

I potrebna nam je reformacija. Ali moje
reči su u početku bile gorkog ukusa.

Jer sam bio povređen. Zato je bilo potrebno
da Bog odradi posao u meni - pre toga.

Onda sam počeo "Pionir školu" i govorio
sam jasno o crkvi.

U to vreme, kada sam govorio o crkvi,
govorio sam o crkvi iz ograničenja

koja sam imao zbog svog iskustva sa crkvom.
Moje iskustvo uglavnom nije bilo dobro.

Moje iskustvo je bilo - Luteranska crkva,
oprostite - zaista loše.

Onda je moje iskustvo bilo - neke slobodne
crkve gde je bilo mnogo kontrole,

pogrešnog razumevanja pomazanja,
pogrešnog razumevanja ovoga.

Video sam mnogo manifestacija,
ali ne ploda i bio sam razočaran.

Govorio sam iz svog iskustva.
Rekao bih da sam većinu te ogorčenosti

izbacio iz sebe pre nego što sam počeo
sa "Pionir školom", ali sam uzrastao

na način da sam video: OK, ima više
dobrih crkava nego što sam znao

pre nekoliko godina. Priznajem to.
Video sam loš plod na taj način

da ljudi u crkvi nađu "Pionir školu"
i onda odu i govore mnogo toga što i ja

govorim, ali sa stavom koji nije dobar,
koji je pogrešan. Jer nismo tu da

bi uništili crkvu. Mi volimo crkvu.
Mi smo ZA crkvu. Želimo da reformišemo

crkvu, ne da je uništimo. Kada je to rečeno,
postoji mudrost čovečja i mudrost Božja.

Nekada treba naći ravnotežu u tome, jer
u mnogim slučajevima mogu biti mudriji,

možda, mogu biti blaži, ali možda mi je
Bog dao dar provociranja, u isto vreme.

Jer da nisam tako oštar, ne bi bili tu
gde jesmo danas.

Dakle, uvek treba naći tu ravnotežu.
Rekao bih vam, prvo, ako ste u crkvi

i ako ste tamo sreli Boga i onda ste se
razočarali kasnije, setite se da ste Boga

sreli TAMO. Setite se: da nije bilo te
crkve, ne biste bili tu gde ste sada.

Dakle, uvek ima nečega dobrog.
U isto vreme, setite se, i to je teško

izraziti rečima, pričati o tome.
Jeste li religiozni?

Ko je religiozan?

Ona je. Jer za nju je... Ako postavim isto
pitanje u Danskoj, u Luteranskoj crkvi:

Ko je religiozan ovde?

Ko je veoma religiozan?

Jer u njihovom umu, "religiozan" je dobro.
Religija je verovanje. Jeste li religiozni?

Jeste li jak vernik? Ali u slobodnim
crkvama, religija je kao...

Ne, nisam religiozan. I teško je
komunicirati.

Pričao sam sa nekim ko mi je rekao:
Ne, nisam religiozan.

Torben, on ne veruje u Boga.
Ne, nije to ono što sam rekao.

Nisam religiozan. Kako možeš da ne
budeš religiozan? Ja sam veoma religiozan.

Ne... Pričamo na dva različita jezika.
Isto je - šta je crkva?

Kada pričam o crkvi, ne mislim na
jednu određenu crkvu.

Ima li crkava koje obavljaju dobar
posao? Apsolutno.

Ali kada kažem: "Treba nam reformacija
crkve. Nešto je pogrešno u crkvama."

Ne govorim o toj crkvi. Govorim o tim
crkvama u kojima je nešto pogrešno.

Ne o toj crkvi koja radi odličan posao,
već o tim. Dakle, crkva je čudna stvar

jer je velika. Ako kažem: "crkva" neki
ljudi misle na slobodne crkve,

neki misle na reformističke crkve,
neki misle na Luteransku, neki misle

na ovu... Zato je nekada teško
komunicirati. Ono što je važno za vas

da znate da pastor nije naš neprijatelj.
Ljudi nisu naš neprijatelj. Postoji sistem

koji nam se ne dopada. Rekao bih da
postoji veoma malo ljudi koji su zli

i koji nas zavaravaju. Većina ljudi je
slepa i zavarana.

Ako su zli i zavaravaju nas, postoji vreme
kada treba da budemo jasni i da im

kažemo direktno. Ali ako su slepi i
zavarani, moramo im pomoći.

Moramo sa njima komunicirati.
Moramo pričati sa njima.

Dobro je to uraditi u ljubavi. Kada sam
napisao knjigu "Poslednja reformacija"

na danskom, prvi jezik na kojem je bila
prevedena je švedski i ljudi koji su

prevodili na švedski su rekli: Torben,
da li stvarno ovako misliš?

Da, mislim. To nije lepo. Imam rečenicu
u danskom izdanju: Pastori, prestanite sa

vašim poslom i nađite pravi posao!
Nije bilo potrebe da se tako kaže.

Je li bilo potrebe? Ne. Zato kada su
preveli sa danskog na engleski,

bilo je nekoliko rečenica koje su
promenili.

Engleska verzija... Ako mi dođe danski
pastor i kaže: Mogu li da pročitam tvoju

knjigu? Da, čitaš li engleski? Uzmi ovo.
Da, potrebna nam je mudrost.

Da, uzrastam. Molim vas budite fini.
Radite u ljubavi. Pokušajte da pokažete

život. Pokušajte da pokažete šta radi
Bog. Nemojte pokvariti sve.

Nekada je najbolje pokazati dobar primer,
pokazati šta je Bog uradio u vašem životu.

I da, postoji vreme kada možemo raditi i
kada možemo reformisati crkvu.

I da, postoji vreme kada treba da otresemo
prašinu sa ruku i nogu i idemo dalje.

OK? Ima li pitanja o crkvi?

OK, sada ćemo prestati sa pitanjima i
odgovorima osim ako ima još pitanja.

Ima li još pitanja? Da.

Ne želim da budem kršten vatrom,
molim.

Mateja 3. Isus govori o Jovanu Krstitelju
i onda kaže da onaj koji dolazi iza mene

je jači od mene i da će vas On krstiti
Svetim Duhom i vatrom.

Ja sam odrastao u crkvi u kojoj su
govorili o vatri, krštenju u vatri,

govorili su: vatra, vatra, vatra, vatra.
Šta je vatra? Počnimo odatle.

Vatra može da znači dve stvari.
Vatra može da znači: "u vatri si" (žaru)

zbog nečega. Gorim za ovim.
Ali često u Bibliji vatra ima veze sa

pročišćenjem. Vatra ima veze sa
pročišćenjem i vatra ima veze sa

večnom osudom kada će Bog odvojiti korov
od pšenice i baciti ga u vatru i spaliti.

Ako čitate u kontekstu. Jovan Krstitelj
je rekao da onaj ko dolazi iza mene je

jači od mene. On će vas krstiti Svetim
Duhom i vatrom. Sledeći stih.

On će uzeti lopatu u ruke i baciti
to u...

Može li neko citirati na engleskom ili
naučiti danski veoma brzo?

"I on će očistiti svoje gumno i sakupiše
pšenicu u žitnicu, a plevu će spaliti

večnim ognjem." Govori o osudi.
Prvi put kada je Isus došao -

došao je da krštava Svetim Duhom.
Sledeći put kada dođe - krštavaće vatrom.

Prvi put je došao kao Spasitelj.
Sledeći put će doći kao Sudija.

Ne želimo tu vatru.
Želimo Svetog Duha. Ne tu vatru.

Da, onda ljudi kažu: Šta je sa Delima 2
kada je Sveti Duh došao kao vatra?

Ali to nema nikakve veze sa tim.
Jer ako pogledate kod Jakova,

on isto kaže da jezik, ko može da zauzda
jezik, jezik može da zapali vatru.

Jezik je kao vatra. To je slika toga.
Dakle, ne govori se tu o nekom

ekstra krštenju jer to ne vidite ni u
Delima. Ne vidite nikada da je ljudima

bilo potrebno jedno krštenje, a posle
drugo krštenje.

Ako imate Svetog Duha - imate Duha
koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih.

Koliko još pomazanja Duha vam treba?
Imate sve.