Šta je zaista bitno na kraju života

Na kraju života, šta najviše želimo? Za mnoge je to prosto uteha, poštovanje i ljubav. Bidžej Miler je doktor u domu za stare koji intenzivno razmišlja o tome kako stvoriti dostojanstven i graciozan kraj života za svoje pacijente. Odvojite vreme da uživate u ovom dirljivom govoru, u kom se postavljaju velika pitanja o tome kako mislimo o smrti i kako odajemo počast životu.

Svima nam je potreban
razlog da se probudimo.

Meni je trebalo samo 11 000 volti.

Znam da ste previše kulturni da pitate,

pa ću vam reći.

Jedne noći, na drugoj godini fakulteta,

tek sam se vratio
sa proslave Dana zahvalnosti,

glupirao sam se sa nekoliko prijatelja

i odlučili smo da se popnemo
na vagon putničkog voza.

Samo je stajao,
sa žicama koje su išle iznad njega.

To se nekako činilo kao sjajna ideja
u tom trenutku.

Svakako smo radili gluplje stvari.

Namestio sam merdevine pozadi

i kada sam ustao,

električna struja pogodila je moju ruku,

prošla kroz mene preko stopala
i to je bilo to.

Da li verujete da sat još uvek radi?

Kao podmazan!

(Smeh)

Moj otac ga sada nosi iz solidarnosti.

Te noći počela je moja formalna veza
sa smrću - mojom smrću -

i takođe je počela
moja dugotrajna uloga pacijenta.

To je dobra reč.

Označava onog koji pati.

Pretpostavljam da smo svi pacijenti.

Američki sistem zdravstva

ima prilično nefunkcionalosti -

jednako koliko i briljantnosti.

Sada sam lekar, u domu za nemoćne
i palijativno zbrinjavanje,

tako da sam video negu sa obe strane.

Verujte mi, skoro svako
ko stupi u zdravstvo

zaista ima dobre namere - zaista.

Ali mi koji tu radimo
takođe smo nesvesni učesnici

sistema koji često ne funkcioniše.

Zašto?

Odgovor na to pitanje
zapravo je prilično jednostavan

i objašnjava dosta toga:

zato što je zdravstvo osmišljeno
tako da su u centru bolesti, a ne ljudi.

Što bi reklo, osmišljeno je loše.

Efekti ovog lošeg dizajna
nisu nigde više srceparajući

i prilika za dobar dizajn ubedljivija

nego na kraju života,

gde su stvari toliko filtrirane
i koncentrisane.

Nema drugih prilika.

Moja svrha danas je
da krenem preko više disciplina

i unesem razmišljanje o dizajnu
u ovaj veliki razgovor.

To jest, da uvedem nameru i kreativnost

u iskustvo umiranja.

Ispred sebe imamo ogromnu priliku,

jedno od nekoliko univerzalnih pitanja

za nas kao pojedince i građansko društvo:

da ponovo osmislimo kako umiremo.

Počnimo od kraja.

Za većinu ljudi, najstrašnija stvar
u vezi sa smrću nije biti mrtav.

U pitanju je umiranje, patnja.

To je ključna razlika.

Kako bismo razlučili ovo,
može biti korisno

da razdvojimo patnju
koja je sama po sebi neophodna

sa patnjom koju možemo izmeniti.

Prva je prirodan, ključni deo života,
deo celog paketa

i ovde smo pozvani da napravimo mesta,
prilagodimo se, rastemo.

Zaista može biti dobro da shvatimo
da postoje sile veće od nas samih.

One donose proporciju,

poput svemirskog prilagođavanja veličine.

Nakon što su otišli moji udovi -

na primer, taj gubitak,
postao je fiksirana činjenica -

neophodni deo mog života,

i naučio sam da ne mogu da odbijam
ovu činjenicu koliko ni da odbijam sebe.

Bilo mi je potrebno dosta vremena,
ali na kraju sam to naučio.

Još jedna sjajna stvar
u vezi sa neophodnom patnjom

je da je to baš ona stvar

koja povezuje onog koji pruža
i onog koji prima negu -

ljudska bića.

Konačno shvatamo
da se ovde dešava lečenje.

Kako smo saznali juče,
bukvalno je saosećanje to -

zajednička patnja.

U drugu ruku, sa strane sistema,

dosta patnje je nepotrebno i izmišljeno.

Nema nikakvu svrhu.

Ali dobra vest je to
da pošto je ova patnja izmišljena,

možemo je promeniti.

Zaista možemo uticati
na to kako umiremo.

Možemo napraviti sistem da je osetljiv
na ovu ključnu razliku

između potrebne i nepotrebne patnje

i to nam daje prvi od tri
zadatka za dizajn danas.

Naša uloga kao nekog ko pruža negu

ipak je da olakšamo patnju,
a ne da je gomilamo.

Za one kojima je potrebna
palijativna nega,

ja sam nešto
poput zastupnika za prisećanje,

isto koliko i lekar.

Usput, palijativna nega, veoma bitno polje
ali često slabo shvaćeno,

iako obuhvata brigu pri kraju života,
nije ograničena samo na to.

Nije ograničena samo na staračke domove.

Radi se o komforu i dobrom životu
u bilo kom dobu života.

Molim vas da imate na umu
da ne morate da umrete uskoro

kako biste imali prednosti
od palijativne nege.

Upoznaću vam s Frenkom,

koji ilustruje ovo o čemu pričam.

Frenka viđam već godinama.

On živi sa uznapredovalim rakom prostate
pored dugotrajnog HIV-a.

Radimo na njegovom bolu u kostima
i izmorenosti,

ali većinu vremena provodimo
misleći naglas o njegovom životu,

zapravo o našim životima.

Na ovaj način Frenk boluje.

Na ovaj način, drži korak
sa svojim gubicima kako nastaju,

tako da je spreman
da upije sledeći trenutak.

Gubitak je jedno,
dok je žaljenje nešto sasvim drugo.

Frenk je uvek bio avanturista -

izgleda kao da je izašao
iz slike Normana Rokvela -

i ne voli žaljenje.

Stoga nije iznenadilo
kad je jednog dana došao na kliniku

i izjavio da želi da ide splavom
niz reku Kolorado.

Da li je ovo bila dobra ideja?

Sa svim rizicima po njegovo zdravlje
i bezbednost, neki bi rekli da nije.

Mnogi su to rekli, ali je on to uradio,
dok je još mogao.

Bilo je to spektakularno,
sjajno putovanje:

ledena voda, žestoka suva vrućina,
škorpije, zmije,

divlje zveri koje zavijaju
sa vrelih zidova Velikog kanjona -

sve sjajne strane sveta
koje su van naše kontrole.

Iako je dramatična, Frenkova odluka

je upravo onakva
kakvu bi većina nas donela,

kada bimso samo imali podršku da shvatimo
šta je tokom vremena za nas najbolje.

Dosta toga o čemu danas pričamo
znači promenu u perspektivi.

Nakon moje nesreće,
kada sam se vratio na fakultet,

promenio sam smer na istoriju umetnosti.

Proučavajući vizuelnu umetnost, mislio sam
da ću naučiti nešto o tome kako da gledam,

zaista bitna lekcija za dečka
koji nije mogao da promeni

većinu toga što je gledao.

Perspektiva, ta vrsta alhemije
sa kojom se igramo,

pretvaranje bola u cvet.

Prebacimo se unapred: sada radim
na neverovatnom mestu u San Francisku

koje se zove Dom za stare - projekat Zen,

gde imamo mali ritual koji pomaže
sa ovom promenom u perspektivi.

Kad god neki od naših stanovnika premine,

dolaze ljudi iz mrtvačnice,
i dok guramo telo na kolicima kroz baštu

ka kapiji, zaustavimo se.

Svako ko želi -

drugi stanovnici, porodica,
medicinske sestre, volonteri,

vozači pogrebnog vozila -

podeli priču, pesmu ili ćuti

dok telo posipamo laticama cveća.

To traje nekoliko minuta,

to je simpatična, jednostavna
slika opraštanja da se bol uvede

s toplinom umesto odbijanjem.

Uporedite to sa tipičnim iskustvom
u bolničkom okruženju,

slično ovom - svetlost reflektora u sobi
prepunoj cevčica i mašina koje pište

i trepćućih svetala koja se ne gase
čak ni kada se ugasi život pacijenta.

Dolazi ekipa za čišćenje,
telo se na brzinu odnosi

i imate osećaj kao da ta osoba
nikada zapravo nije ni postojala.

Namera je dobra, naravno,
u ime sterilnosti,

ali bolnice obično napadaju naša čula

i najviše čemu se možemo nadati
unutar tih zidova je obamrlost,

anestetika, bukvalna suprotnost estetici.

Slavim bolnice zbog onoga što one mogu -
zahvaljujući njima sam živ.

Ali od naših bolnica tražimo previše.

To su mesta za akutne traume
i izlečive bolesti.

Nisu mesta za živeti i umreti,
nisu za to smišljena.

Ipak, ne odustajem od toga

da naše institucije mogu postati humanije.

Lepota se može pronaći svuda.

Proveo sam nekoliko meseci
u odeljenju za opekotine

u bolnici Sv. Barnabas u Livingstonu
u Nju Džerziju

gde su se sjajno brinuli o meni
na svakom koraku,

uključujući i dobru palijativnu negu
za moj bol.

Jedne noći, napolju je počeo da pada sneg.

Sećam se da su se medicinske sestre
žalile što su morale da voze kroz njega.

U mojoj sobi nije bilo prozora,

ali bilo je sjajno samo zamišljati ga
kako pada, sav lepljiv.

Sutradan je jedna od sestara
za mene prokrijumčarila grudvu.

Donela ju je na odeljenje.

Ne mogu da vam objasnim ushićenje
dok sam je držao u ruci

i hladnoću koja je kapala
na moju uzavrelu kožu,

čudo svega toga,

oduševljenje dok sam gledao
kako se topi i pretvara u vodu.

Tog trenutka,

samo to da budem bilo koji deo planete
u ovom univerzumu bilo mi je bitnije

od toga da li sam živ ili mrtav.

Ta grudvica sadržala je u sebi
svu inspiraciju koja mi je bila potrebna

i da pokušam da živim
i da se pomirim sa time ako ne mogu.

To je ukraden trenutak u bolnici.

Tokom godina svog rada,
poznavao sam mnoge ljude

koji su bili spremni da idu,
spremni da umru.

Ne zato što su pronašli neki konačni mir
ili transcendenciju,

već zato što su bili toliko zgađeni
time šta je njihov život postao,

jednom rečju odsečen ili ružan.

Već su rekordni brojevi nas koji živimo
sa hroničnom ili smrtnom bolešću

do sve starijeg doba.

I nimalo nismo spremni ili pripremljeni
za ovaj srebrni cunami.

Potrebna nam je dovoljno dinamična
infrastruktura koja može da se izbori

sa ovim seizmičkim kretanjima populacije.

Sada je vreme da se stvori nešto novo,
nešto vitalno.

Znam da možemo jer moramo.

Alternativa je prosto neprihvatljiva.

Ključni sastojci su poznati:

princip rada, obrazovanje i obuka,

sistemi, cigla i malter.

Imamo dosta informacija
za sve vrste dizajnera o tome šta da rade.

Iz istraživanja na primer znamo

šta je najbitnije ljudima
koji su blizu smrti:

komfor, osećaj neopterećnosti
i da nisu teret svojim voljenima,

egzistancijalni mir i osećaj
čuđenja i duhovnosti.

Tokom skoro 30 godina
Doma za stare - projekta Zen

naučili smo dosta toga od naših stanovnika
iz suptilnih detalja.

Male stvari nisu tako male.

Pogledajmo Džanet.

Jednog dana joj je teže da diše
zbog Lu Gerigove bolesti.

Pogodite šta?

Želi da ponovo počne da puši,

francuske cigarete, ako može.

Ne iz nekog samouništilačkog hira,

već da oseti ispunjena pluća
dok ih još uvek ima.

Prioriteti se menjaju.

Ili Kejt - ona samo želi da zna

da njen pas Ostin leži
u dnu njenog kreveta,

njegova hladna njuška
naspram njene suve kože

umesto još hemoterapije
koja bi joj tekla venama -

s tim je završila.

Čulno, estetsko zadovoljenje,
gde u trenutku, momentalno

budemo nagrađeni
samo zato što postojimo.

Toliko toga se svodi na obožavanje
našeg vremena samo kroz čula,

kroz telo - baš onu stvar
koja živi i koja umire.

Verovatno najdirljivija prostorija

u gostinskoj kući našeg doma
je naša kuhinja,

što je pomalo čudno kada shvatite

da većina naših stanovnika
može da pojede veoma malo, skoro ništa.

Ali shvatamo da pružamo potporu
na više nivoa:

miris, simbolički nivo.

Zaista, uz sve ozbiljne stvari
koje se dešavaju pod našim krovom,

jedna od najboljih i isprobanih
intervencija za koju znamo

je pečenje kolača.

Dok god imamo naša čula -

čak i samo jedno -

makar imamo mogućnost pristupa onome

što nas čini ljudima, povezanima.

Zamislite efekte ove ideje

za milione ljudi
koji žive i umiru sa demencijom.

Iskonski čulni užici koji govore
stvari za koje nemamo reči,

impulsi od kojih ostajemo prisutni -

nema potrebe za prošlošću ili budućnošću.

Ako je prva naznaka za dizajn bila
izvlačenje nepotrebne patnje iz sistema,

onda je druga naznaka za dizajn

pažnja o dostojanstvu kroz čula,

kroz telo i estetski realm.

Ovo nas vodi ka trećoj
i poslednjoj stvari za danas.

Naime, treba da prebacimo
svoj fokus na dobrostanje,

tako da život i zdravlje i nega

mogu da imaju veze sa tim
da život bude lepši,

umesto da bude manje užasan.

Milosrđe.

Ovo je ono što pogađa razliku
između modela brige

koji se okreće oko bolesti
i onog koji se okreće oko pacijenta,

i ovde nega postaje
čin kreativnosti, stvaranja

čak i igre.

"Igra" možda ovde zvuči čudno.

Ali to je jedan od naših
najviših oblika adaptacije.

Razmislite o svakom većem obaveznom naporu
koji je potreban da budete čovek.

Potreba za hranom stvorila je kuhinju.

Potreba za skloništem
dala je zamah arhitekturi.

Potreba za odeždom - modu.

A što se tiče prolaska vremena,

pa, izmislili smo muziku.

Pošto je smrt obavezan deo života,

šta da uradimo s ovom činjenicom?

Pod "igrom" ne podrazumevam
da zauzmemo lak pristup umiranju

ili da zahtevamo neki naročit
način da se umre.

Postoje planine bola
koje ne mogu da se izmeste,

i na jedan ili drugi način,
svi ćemo tamo pokleknuti.

Umesto toga tražim da stvorimo prostora -

fizičkog, mentalnog prostora,
da dozvolimo životu da se potpuno odigra,

umesto da se samo sklonimo sa puta,

starenje i smrt mogu da postanu
proces nalik krešendu sve do kraja.

Ne možemo da rešimo smrt.

Znam da neki od vas rade na ovome.

(Smeh)

U međuvremenu, možemo -

(Smeh)

Možemo da dizajniramo za smrt.

Delovi mene umrli su rano

i to je nešto što svi možemo reći
na ovaj ili onaj način.

Ponovo sam osmislio svoj život
oko ove činjenice

i mogu da vam kažem da je bilo oslobođenje

da shvatim da uvek možete pronaći
šok lepote ili značenje

u životu koji vam je preostao,

nalik na grudvu
koja je trajala savršen trenutak

dok se topila.

Ukoliko žestoko volimo te trenutke,

možda možemo naučiti da živimo dobro -

ne uprkos smrti,

već zbog nje.

Neka smrt bude ono što nas odnosi,

a ne nedostatak mašte.

Hvala vam.

(Aplauz)