Стрес у школи | Карли Роџерс (Carley Rogers) | TEDxYouth@ParkCity

Карли осећа стрес да би била успешна у школи, а у овом говору гледа на то са тачке гледишта некога ко би дао све да је на њеном месту. Охрабрује нас да нађемо позитивне ствари. Када је одржала говор, Карли је била у осмом разреду школе Трежур Маунтин Џуниор Хај у Парк Ситију у Јути.

Овај говор је одржан на TEDx догађају који користи формат TED конференције, али га независно организује локална заједница. Сазнајте више на http://ted.com/tedx

У току много дана чујем аларм
како ме буди за школу,

а ужасава ме устајање из кревета.

Имам више него што ми је потребно.

Имам да једем сваки дан,
живим у предивној кући у лепом граду

и похађам добру школу,
а ипак не желим да идем.

Веома је лако наћи
негативне ствари у вези са школом.

Ствари као што су стрес и недостатак
интересовања на часовима

само су неке од негативних ствари
које надвладавају добре.

Ипак, са тачке гледишта неког другог,

њихово мишљење би било сасвим другачије.

Замислите 14-годишњу девојчицу
која живи у некој афричкој држави:

зове се Адиса,

а члан је шесточлане породице
која живи у кући са једном собом.

Све би дала да има могућност да учи,

али њена породица то не може да приушти.

Њој школа не би била
грозотно чудовиште које ја видим.

Она би нашла позитивне ствари.

Видела би школу

као начин да упозна нове другове
и учи о свету око себе.

Док сам размишљала о Адиси
и другима у њеној ситуацији,

осећала сам велику кривицу.

Ево мене - жалим се на свој живот,
а имам све што ми је потребно, и више.

Док она само може да сања
о животу који ја имам.

Говоре ми да, да бих била успешна
у животу, морам бити успешна у школи.

Говоре ми да, да бих се уписала
на добар факултет,

морам имати добре оцене

и учествовати у што је могуће
више школских активности.

По мом мишљењу, стављати
себе под толики притисак

да би се добиле добре оцене
и учествовало у свакој школској активности

није најбољи начин
да се искуси средња школа.

По мени ово само повећава
притисак и напетост,

што још више отежава учење.

Борим се са стресом,

а притисак да имам
најбоље оцене је увек присутан.

Размишљала сам о томе
шта број 5,00 значи за мене

и нисам могла да одговорим.

Шта значи?

Мора да значи нешто кад себе излажем
толиким стварима да га постигнем.

Тежим да дам све од себе,

а притисак и напетост ме терају
да се питам „зашто“.

Зашто се излажем толиком притиску

да ми је тешко да идем у школу?

Стрес у вези са обавезама, притисак
због добијања добрих оцена? Пуно је то.

Чак и за мене која никада
нисам мислила да је школа тешка.

Не дешава ми се често да ми је тешко,

али то уопште не чини ствари лакшима;
у ствари, чини их још тежим.

Многи не разумеју како је то могуће.

Имала сам неколико разговора

када би неко рекао нешто слично овоме:

„Ако си толико добра у школи,
зашто је не волиш?“

Ово питање и многе другачије варијанте
које сам чула и даље ме збуњују.

Како напоран рад да се постигну
добри резултати у школи

отклања стрес и несвиђање?

Знам из личног искуства
да то само доприноси стресу и несвиђању.

Излажем се овоме да бих имала више шанси

да имам успешан живот,
и покушавам да разумем зашто.

Када чујем аларм који ме буди за школу,
спремам се за цео дан.

Ушетам у дан за оних седам сати учења.

Бљак.

Седам сати досаде, фрустрације и осуде.

Имам многе часове

на којима је потребно
толико пуно енергије да не заспите,

људе који мисле да,
због тога што је групни рад,

не морају ништа да раде,

презентације због којих
се тресем од нервозе,

вршњаке који осећају потребу
да учине да се други осећају лоше.

Додајте све то на стрес

и ето вам дефиниције беде.

Гледам на школу и видим
мехур негативних ствари,

а ипак, са тачке гледишта неког другог,

њихово мишљење би било сасвим другачије.

Адиса би ишла у школу
и била би бесконачно узбуђена.

Желела би да искуси
све различите часове и предмете.

Не би била толико усредсређена на оцене

јер би била много
заинтересованија за само учење.

Дала би све од себе да успе

и да стрес види једино
као мало нежељено дејство школе.

Покушавам да имам овакав поглед на школу,

нарочито зато што имам невероватну срећу
да имам све што имам.

Али, стално се борим.

Говорим себи да размишљам о школи
са Адисине тачке гледишта,

која би дала све да је на мом месту.

Проналазим позитивне ствари
јер би она то учинила.

Радила би са оним што има

чак и ако јој се не допада
све у вези са тим.

Мислим да би ово требало

да буде једноставније
него што у ствари јесте, али није.

Позивам вас да размислите о свом животу

са тачке гледишта некога
ко би дао све да је на вашем месту.

Пронађите позитивне ствари
и охрабрите остале да ураде то исто.

Знајте да је то само део вашег живота

и да то није најгора ствар
коју бисте могли да радите.

Знам да може бити тешко; верујте ми,
борим се са тим свакодневно.

Само упамтите:

не узимајте ништа здраво за готово
и прихватите ствари које вам се не свиђају

јер негде постоји неко
ко би дао све да је на вашем месту.

(Аплауз)