Kako film transformiše način na koji vidimo svet

Film ima moć da promeni način na koji razmišljamo o sebi i svojoj kulturi. Snimateljka dokumentaraca i članica programa TED Fellows, Šarmin Obed-Činoj, koristi film za borbu protiv nasilja nad ženama tako što je uperila kameru ka tradiciji ubistava iz časti u Pakistanu. U ovom uzbudljivom govoru, ona priča o tome kako je svoj oskarovski film odvezla na drum u mobilnom bioskopu, obilazeći male gradove i sela širom Pakistana, čime je promenila dinamiku između žena, muškaraca i društva, jednom po jednom projekcijom.

Ja sam pripovedač,

ali volim i da pravim probleme.

(Smeh)

Imam naviku da postavljam teška pitanja.

To je počelo kada sam imala 10 godina,

a moja majka, koja je odgajala
šestoro dece, nije imala vremena za njih.

Kada sam imala 14 godina,

kako su joj se smučila
moja sve dosadnija pitanja,

preporučila mi je da počnem da pišem
za lokalne novine na engleskom jeziku

u Pakistanu,

kako je rekla, da postavim
pitanja čitavoj zemlji.

(Smeh)

Sa 17 sam bila istraživački novinar
na tajnom zadatku.

Mislim da moj urednik nije ni znao
koliko sam bila mlada

kada sam poslala priču
koja je imenovala i osramotila

neke vrlo moćne ljude.

Muškarci o kojima sam pisala
hteli su da me nauče lekciji.

Želeli su da osramote mene
i moju porodicu.

Sprejem su ispisali moje ime
i imena iz moje porodice

uz neizrecive vulgarnosti po našoj kapiji

i po našem komšiluku.

Smatrali su da će me otac,
koji je bio strog, tradicionalan čovek,

zaustaviti.

Umesto toga, moj otac je stao
ispred mene i rekao:

„Ako govoriš istinu, biću uz tebe i ja

i ceo svet.“

I onda je doveo -

(Aplauz)

Onda je doveo grupu ljudi
koji su okrečili zidove.

(Smeh)

Oduvek sam želela
da moje priče trgnu ljude,

da ih uzdrmaju tako
da povedu teške razgovore.

Pomislila sam da ću biti efikasnija
ako uradim nešto vizuelno.

Tako sam u 21. godini postala
režiser dokumentarnih filmova

i usmerila sam kameru
ka marginalizovanim zajednicama

u prvim redovima ratnih zona,

na kraju se vrativši kući u Pakistan,

gde sam želela da zabeležim
nasilje nad ženama.

U Pakistanu živi 200 miliona ljudi.

A kako je nivo pismenosti nizak,

film može promeniti način
na koji ljudi opažaju probleme.

Efikasan pripovedač
se obraća našim emocijama,

izaziva empatiju i saosećanje

i primorava nas da sagledamo stvari
na drugačiji način.

U mojoj zemlji je film imao potencijal
da prevaziđe bioskop.

Mogao je da menja živote.

Pitanja koja sam oduvek
želela da postavim -

oduvek sam želela da stavim
društvo pred ogledalo -

pokretao je moj barometar ljutnje.

A barometar ljutnje me je 2014. godine
doveo do ubijanja zbog časti.

Ubijanja zbog časti se dešavaju
u mnogim delovima sveta,

gde muškarci kažnjavaju žene
koje prekrše njihova pravila:

žene koje odluče da se udaju
u skladu sa svojom slobodnom voljom,

ili žene koje zatraže razvod,

ili žene za koje se sumnja
da imaju nezakonite veze.

U ostatku sveta, ubijanje zbog časti
nazivalo bi se ubistvom.

Oduvek sam želela da ispričam tu priču
iz perspektive preživelog.

Ali žene ne dožive
da ispričaju svoju priču

i završe u neobeleženim grobovima.

Zato, jednog jutra kada sam čitala novine

i kada sam pročitala
da je jedna mlada žena čudom preživela

nakon što su je otac i ujak upucali u lice

jer je odlučila da se uda za čoveka
po sopstvenom nahođenju,

znala sam da sam našla svog pripovedača.

Saba je bila rešena
da pošalje oca i ujaka u zatvor,

ali u danima nakon izlaska iz bolnice,

na nju je vršen pritisak da oprosti.

Vidite, postojala je rupa u zakonu

koja je dozvoljavala da žrtve
oproste počiniocima,

čime im je bilo omogućeno
da izbegnu zatvor.

Govorili su joj da će je proterati

i da će celu porodicu njenog muža

izbegavati u zajednici,

jer su mnogi smatrali da je njen otac
postupio u skladu sa svojim pravom,

s obzirom na njen prestup.

Nastavila je da se bori

mesecima.

Ali poslednjeg dana u sudnici,

dala je izjavu da im oprašta.

Kao filmska ekipa, bili smo razočarani,

jer to nije bio film
koji smo hteli da snimimo.

Kada se osvrnem unazad, da je ona
podigla optužnicu, borila se i pobedila,

bila bi izuzetak.

Kada je tako jaka žena ućutkana,

kakve šanse imaju druge žene?

Počeli smo da razmišljamo
o tome da upotrebimo film

kako bismo promenili način na koji ljudi
gledaju na ubijanja zbog časti,

da bismo uticali na rupu u zakonu.

Onda je naš film nominovan za Oskara,

ubistva zbog časti su postala udarna vest,

a premijer je, dok je upućivao čestitke,

ponudio da organizuje prvo prikazivanje
filma u svojoj kancelariji.

Naravno, oberučke smo prihvatili priliku,

jer nijedan premijer u istoriji ove države
to nikada nije učinio.

Tokom prikazivanja,

koje je bilo uživo
na nacionalnoj televiziji,

rekao je nešto
što je odjeknulo širom zemlje.

„Nema časti u ubistvima
iz časti,“ rekao je.

(Aplauz)

Na dodeli Oskara u Los Anđelesu,

mnogi analitičari su nas otpisali,

ali da bi se zakonska borba nastavila,
smatrali smo da nam treba ta pobeda.

A onda je saopšteno moje ime,

i skakutala sam uz stepenice u japankama,
jer nisam očekivala da ću biti na sceni.

(Smeh)

Primila sam statuu i rekla
milijardi ljudi koji su gledali

da se premijer Pakistana
obavezao da će promeniti zakon

jer, naravno, to je jedan od načina
da premijer preuzme odgovornost.

(Smeh)

I -

(Aplauz)

Kod kuće je pobeda na Oskaru
dominirala naslovima u novinama

i još ljudi se pridružilo borbi,

tražeći da se zatvori rupa u zakonu.

A onda, u oktobru 2016,
posle višemesečne kampanje,

rupa je zaista zatvorena.

(Aplauz)

Muškarci koji ubijaju žene
u ime časti sada

dobijaju doživotnu zatvorsku kaznu.

(Aplauz)

Ipak, već sutradan,

žena je ubijena u ime časti,

a zatim još jedna, pa još jedna.

Ostvarili smo uticaj na zakone,

ali to nije bilo dovoljno.

Morali smo da odnesemo film
i njegovu poruku u unutrašnjost,

u male gradove i sela širom zemlje.

Vidite, smatram da bioskop
može igrati vrlo pozitivnu ulogu

u menjanju i oblikovanju društva
u pozitivnom smeru.

Ali, kako doći do tih mesta?

Kako da dospemo do tih gradića i sela?

Izgradili smo pokretni bioskop,

kamion koji će se kotrljati
uzduž i popreko zemlje

i koji će se zaustavljati
u manjim gradovima i selima.

Opremili smo ga velikim ekranom
koji bi noću osvetljavao nebo,

a nazvali smo ga
„Gledaj, ali s ljubavlju“.

To bi ljudima iz zajednice
dalo priliku da se okupe

i da gledaju filmove uveče.

Znali smo da možemo da privučemo
muškarce i decu u mobilni bioskop.

Došli bi i gledali.

Ali šta je sa ženama?

U ovim malim seoskim zajednicama
koje su izdvojene,

kako da postignemo da se pojave žene?

Morali smo da sarađujemo
sa važećim kulturnim normama,

pa smo napravili bioskop
unutar bioskopa,

opremivši ga sedištima i ekranom,
tako da su žene mogle ući unutra i gledati

bez straha

da će se osramotiti

ili da će ih neko uznemiravati.

Počeli smo da svima predstavljamo

filmove koji su im otvarali um
za suprotstavljene poglede na svet

i podsticali decu
da izgrade kritičko mišljenje

tako da mogu da postavljaju pitanja.

Proširili smo opseg
izvan ubistava zbog časti,

pa smo govorili
o nejednakosti u prihodima,

o životnoj sredini,

odnosima naroda,
verskoj toleranciji i saosećanju.

A unutra smo ženama

prikazivali filmove
u kojima su bile junaci, a ne žrtve,

i rekli smo im kako mogu da se snalaze
kroz sistem pravosuđa i policije,

podučavali ih o njihovim pravima,

rekli im gde mogu potražiti utočište

ako budu žrtve nasilja u porodici,

gde mogu da odu i zatraže pomoć.

Iznenadilo nas je što su nas lepo dočekali
u toliko mnogo mesta

u koja smo odlazili.

Mnogi od tih gradova nikada nisu videli
televiziju ili društvene mreže

i imali su veliku želju
da njihova deca uče.

Ali bilo je i negativnih reakcija

zbog ideja koje smo donosili.

Dva člana ekipe mobilnog bioskopa
podnela su ostavke

zbog pretnji iz sela.

U jednom od sela
u kojima smo držali projekcije,

ukinuli su ih

i rekli su da ne žele da žene
znaju za svoja prava.

Ali sa druge strane, u drugom selu,
kada je projekcija zatvorena,

policajac u civilu je ustao
i naredio da je vrate,

i stao je u zaštitu našeg tima,

rekavši svima da je njegova dužnost
da izloži mlade umove

alternativnim pogledima na svet
i ovom sadržaju.

Bio je junak iz svakodnevnog života.

Ali naišli smo na mnogo takvih junaka
na svom putovanju.

U drugom gradu, gde su muškarci rekli
da samo oni mogu da gledaju,

a žene moraju da ostanu kod kuće,

starac iz zajednice je ustao,

skupio grupu ljudi, poveo razgovor,

i onda su muškarci i žene
seli da gledaju zajedno.

Mi beležimo ono što radimo.

Razgovaramo sa ljudima.

Prilagođavamo se.

Menjamo sastav filmova.

Kada muškarcima pokazujemo filmove

koji pokazuju počinioce
nasilja iza rešetaka,

pucamo na to da uvide da će,
ako muškarci budu nasilni,

uslediti posledice.

Ali takođe prikazujemo filmove
u kojima su muškarci borci za žene,

jer želimo da ih podstaknemo
da preuzmu te uloge.

Sa ženama, kad im prikazujemo filmove
u kojima su one vođe država

ili gde su advokati, doktori
ili na rukovodećim položajima,

razgovaramo i ohrabrujemo ih
da zakorače u te uloge.

Menjamo način na koji ljudi
u ovim selima komuniciraju

i prenosimo svoja saznanja na druga mesta.

Nedavno je sa nama kontaktirala grupa
koja želi da dovede naš mobilni bioskop

u Bangladeš i Siriju,

i mi delimo svoja saznanja sa njima.

Smatramo da je veoma važno

da ono što radimo širimo po celom svetu.

U manjim gradovima
i selima širom Pakistana,

muškarci menjaju način
na koji komuniciraju sa ženama,

deca menjaju način na koji vide svet,

jedno po jedno selo, kroz bioskop.

Hvala.

(Aplauz)