Živimo li u simulaciji? - Zore Davaudi

Pogledajte celu lekciju na: https://ed.ted.com/lessons/are-we-living-in-a-simulation-zohreh-davoudi

Celokupan život na zemlji - živ i neživ, mikroskopski i kosmički - upravlja se po matematičkim zakonima koji imaju naizgled proizvoljne konstante. Ovo otvara pitanje: ako svemirom potpuno upravljaju ovi zakoni, nije li moguće da ga dovoljno jak računar tačno simulira? Da li je moguće da je naša realnost u stvari precizna simulacija koju je postavila naprednija civilizacija? Zore Davodi istražuje.

Lekciju pripremio Zore Davodi, u režiji Oina Dafija.

Živimo u ogromnom svemiru,
na maloj vlažnoj planeti,

gde su, pre više milijardi godina,

jednoćelijski organizmi
evoluirali od istih elemenata

koje je imala neživa materija oko njih,

razmnožili se se i raširili u neverovatan
spektar složenih živih oblika.

Nad svim ovim - živim i neživim,
mikroskopskim i kosmičkim -

vladaju matematički zakoni
sa naizgled proizvoljnim konstantama.

To otvara pitanje:

ako svemirom potpuno
upravljaju ovi zakoni,

zar ne bi dovoljno jak računar
mogao da ga tačno simulira?

Ne bi li naša stvarnost mogla biti
precizno isplanirana simulacija

koju je postavila
mnogo razvijenija civilizacija?

Ova ideja može zvučati
kao naučna fantastika,

ali je bila predmet
ozbiljnih istraživanja.

Filozof Nik Bostrom
je izneo uverljiv argument

da najverovatnije živimo u simulaciji,

a neki naučnici takođe
smatraju da je to moguće.

Ovi naučnici su počeli da razmišljaju
o eksperimentalnim testovima

kako bi otkrili
da li je naš svemir simulacija.

Postoje pretpostavke vezane za to
šta bi mogla biti ograničenja simulacije,

i kako bi ova ograničenja mogla uzrokovati
prepoznatljive znakove u svetu.

Gde bismo mogli tražiti ove greške?

Jedna ideja je da bi, dok simulacija radi,

vremenom mogla da nakupi greške.

Kako bi ispravili ove greške,

simulatori bi mogli da prilagode
konstante prirodnim zakonima.

Ove promene bi mogle da budu sićušne -

recimo, neke konstante koje smo izmerili
sa preciznošću do milionitih delova

su decenijama nepromenljive,

što znači da bi svaka promena
morala da bude još manjeg opsega.

Ali kako postajemo sve precizniji
u merenjima ovih konstanti,

mogli bismo uvideti
male promene tokom vremena.

Druga moguća tačka za ispitivanje

dolazi iz koncepta
da ograničena računarska snaga,

ma koliko velika,
ne može simulirati beskonačnost.

Ako su prostor i vreme stalni,

onda čak i najmanji deo svemira
ima svoju beskonačnu tačku,

čime postaje nemoguće da se simuliše
sa ograničenom računarskom snagom.

Znači da bi simulacija morala
da predstavlja prostor i vreme u delićima.

Oni bi bili gotovo nepojmljivo mali,

ali možda bismo mogli da ih potražimo

koristeći subatomske
čestice u ispitivanju.

Osnovni princip je: što je nešto manje,

to je osetljivije na poremećaje -

uporedite naletanje na rupu kada vozite
skejtbord i kada ste u kamionu.

Svaka jedinica u prostoru-vremenu
bi bila toliko mala

da bi većina stvari putovala
kroz nju bez ometanja -

ne samo predmeti dovoljno veliki
da budu vidljivi golim okom,

nego i molekuli, atomi, pa čak i elektroni

i većina ostalih subatomskih
čestica koje smo otkrili.

Ako otkrijemo sićušnu jedinicu
u prostoru i vremenu

ili promenljivu konstantu
u prirodnom zakonu,

da li bi to potvrdilo
da je svemir simulacija?

Ne, to bi bio samo prvi od brojnih koraka.

Moglo bi da postoji drugo objašnjenje
za svako od ovih otkrića.

Mnogo više dokaza je potrebno
da bi se potvrdila teorija simulacije

kao radna teorija prirode.

Međutim, koliko god testova da osmislimo,

ograničavaju nas pretpostavke
koje su zajedničke za sve njih.

Naše trenutno razumevanje
prirodnog sveta na kvantnom nivou

svodi se na ono što je poznato
kao plankova dužina.

Ako su prostor-vreme na ovoj skali,

ne možemo imati uvid u to
sa trenutnim naučnim shvatanjima.

Postoji široki spektar stvari

koje su manje od onoga
što trenutno možemo da posmatramo,

ali veće od plankove dužine,
da bismo ih istraživali.

Slično ovome, promene konstanti
prirodnih zakona mogu biti toliko spore

da bi mogle biti vidljive samo kada
posmatramo svemir od njegovog postanka.

One bi mogle postojati
čak i ako ih mi ne uočavamo

stotinama ili hiljadama godina merenja.

Takođe imamo sklonost da mislimo
da naš simulator svemira, ako postoji,

pravi proračune na isti način kao mi,

sa sličnim računarskim ograničenjima.

U suštini, mi ne možemo nikako znati

koja bi bila ograničenja i metode
vanzemaljske civilizacije -

ali odnekud moramo početi.

Možda nikad ne bude moguće
definitivno dokazati

da li svemir jeste ili nije simulacija,

ali ćemo uvek težiti napretku
u nauci i tehnologiji,

u potrazi za odgovorom na pitanje:

šta je zapravo priroda realnosti?