Zašto je fašizam toliko privlačan - i kako mu vaši podaci mogu dati vetar u leđa?

U pronicljivom govoru o tehnologiji i moći, pisac i istoričar Juval Noa Harari, objašnjava važnu razliku između fašizma i nacionalizma - i šta konsolidacija naših podataka znači za budućnost demokratije. Pojavljujući se kao hologram uživo iz Tel Aviva, Harari nas upozorava da je najveća opasnost s kojom je trenutno suočena liberalna demokratija ta što će revolucija u informacionoj tehnologiji da učini diktature efikasnijim i sposobnim da imaju kontrolu. „Neprijatelji liberalne demokratije hakuju naša osećanja straha, mržnje i taštine, i potom koriste ova osećanja radi polarizacije i razaranja“, kaže Harari. „Dužnost je svih nas da spoznamo naše slabosti i da se postaramo da one ne postanu oružja.“ (Praćeno kratkim razgovorom sa Krisom Andersonom, kustosom TED-a)

Zdravo svima.

Malo je smešno jer sam pisao
kako će ljudi da postanu digitalni,

ali nisam mislio
da će tako brzo da se desi

i da će meni da se desi.

Ali, evo me u vidu digitalnog avatara,

a eto i vas, pa zato počnimo.

I započnimo pitanjem:

koliko fašista ima u publici danas?

(Smeh)

Pa, malo je teško reći

jer smo zaboravili šta je fašizam.

Ljudi trenutno koriste termin „fašista“

kao neki vid opšteprimenljive uvrede.

Ili mešaju fašizam sa nacionalizmom.

Zato, odvojimo nekoliko minuta
da razjasnimo šta je zapravo fašizam

i po čemu se razlikuje od nacionalizma.

Blaži oblici nacionalizma
su među najdobroćudnijim

ljudskim tvorevinama.

Nacije su zajednice miliona stranaca

koji se zaista međusobno ne poznaju.

Na primer, ja ne poznajem
osam miliona ljudi

koji dele sa mnom izraelsko državljanstvo.

Međutim, zahvaljujući nacionalizmu,

svi možemo da brinemo jedni za druge
i da efikasno sarađujemo.

Ovo je veoma dobro.

Neki ljudi, poput Džona Lenona,
zamišljali su da bi bez nacionalizma

svet bio miroljubivi raj.

Međutim, daleko je izvesnije

da bismo bez nacionalizma
živeli u plemenskom haosu.

Pogledate li današnje najprosperitetnije
i najmirnije države na svetu,

države poput Švedske, Švajcarske i Japana,

videćete da oni imaju veoma snažan
osećaj nacionalne pripadnosti.

Nasuprot tome, države kojima nedostaje
snažan osećaj nacionalne pripadnosti,

poput Konga, Somalije i Avganistana,

nasilnije su i siromašnije.

Dakle, šta je fašizam
i u čemu se razlikuje od nacionalizma?

Pa, nacionalizam mi kaže
da je moja nacija jedinstvena

i da imam posebne dužnosti
prema mojoj naciji.

Fašizam, nasuprot tome, mi kaže
da je moja nacija superiorna

i da imam isključive obaveze prema njoj.

Ne moram da marim za bilo koga
ili za bilo šta osim moje nacije.

Obično, naravno,
ljudi imaju višestruke identitete

i odanosti različitim grupama.

Na primer, mogu da budem
dobar patriota, odan svojoj državi

i da istovremeno budem
odan svojoj porodici,

svom komšiluku, svojoj profesiji,

čovečanstvu u celosti,

istini i lepoti.

Naravno, kada imam različite
identitete i odanosti,

to ponekad stvara sukobe i komplikacije.

Međutim, dobro, ko vam je ikad
rekao da je život lak?

Život je komplikovan.

Nosite se s tim.

Do fašizma dolazi kada ljudi pokušaju
da ignorišu komplikacije

i pokušaju da suviše
pojednostave život za sebe.

Fašizam negira sve identitete
osim nacionalnog identiteta

i insistira da ja imam obaveze
samo prema mojoj naciji.

Ako moja nacija zahteva
da žrtvujem moju porodicu,

onda ću da žrtvujem moju porodicu.

Ako nacija zahteva
da ubijem milione ljudi,

onda ću da ubijem milione ljudi.

A ako moja nacija zahteva
da izdam istinu i lepotu,

onda treba i da izdam istinu i lepotu.

Na primer, kako fašista ocenjuje umetnost?

Kako fašista odlučuje
da li je film dobar ili loš?

Pa, veoma, veoma, veoma je prosto.

Zaista postoji samo jedno merilo:

ako film služi interesima nacije,

onda je to dobar film;

ako film ne služi interesima nacije,

onda je to loš film.

To je to.

Slično, kako fašista odlučuje
šta treba deca da uče u školi?

Opet, veoma je prosto.

Postoji samo jedno merilo:

podučavate decu bilo čemu što služi
nacionalnom interesu.

Istina uopšte nije važna.

Sad, užasi Drugog svetskog rata
i Holokausta nas podsećaju

na jezive posledice
ovog načina razmišljanja.

Međutim, obično kada govorimo
o manama fašizma,

radimo to na neefikasan način

jer često prikazujemo fašizam
kao odvratno čudovište,

a da zaista ne objašnjavamo
šta je bilo tako zavodljivo u vezi s njim.

Pomalo liči na način na koji
holivudski filmovi prikazuju negativce -

Voldemora ili Saurona ili Darta Vejdera -

kao ružne, zle i okrutne.

Oni su okrutni čak i prema
sopstvenim podržavaocima.

Kad odgledam ove filmove,
uopšte ne razumem -

zašto bi bilo koga privlačilo da prati
odvratnog ljigavca poput Voldemora?

Problem sa zlom je što u stvarnom životu

zlo nužno ne izgleda ružno.

Može da izgleda veoma lepo.

To je nešto čega je hrišćanstvo
bilo veoma svesno,

zbog čega je u hrišćanskoj umetnosti,
nasuprot Holivudu,

Satana često prikazan
kao prelepi zavodnik.

Zbog toga je tako teško
odoleti Sataninim iskušenjima

i zbog toga je takođe teško
odoleti iskušenjima fašizma.

Zbog fašizma ljudi sebe vide

kao pripadnike najlepše
i najvažnije stvari na svetu -

nacije.

I onda ljudi misle:

„Dobro, učili su nas da je fašizam ružan.

Međutim, kad pogledam u ogledalo,
vidim nešto veoma lepo,

pa ne mogu da budem fašista, zar ne?“

Greška.

To je problem kod fašizma.

Kada pogledate u fašističko ogledalo,

vidite sebe kao mnogo lepše
nego što zaista jeste.

Tokom 1930-ih, kad bi Nemci
pogledali u fašističko ogledalo,

videli bi Nemačku
kao nešto najlepše na svetu.

Ako bi danas Rusi pogledali
u fašističko ogledalo,

videli bi Rusiju kao nešto
najlepše na svetu.

I ako bi Izraelci pogledali
u fašističko ogledalo,

videli bi Izrael kao nešto
najlepše na svetu.

Ovo ne znači da smo trenutno
suočeni sa reprizom 1930-ih.

Fašizam i diktature mogu da se vrate,

ali će da se vrate u novom obliku,

obliku koji je daleko relevantniji

za novu tehnološku stvarnost XXI veka.

U drevna vremena,

zemlja je bila najvažniji posed na svetu.

Politika, samim tim,
bila je borba za kontrolu zemlje.

A diktatura je značila da svu zemlju
poseduje jedan vladar

ili manji oligarh.

A u moderno vreme,
mašine su postale važnije od zemlje.

Politika je postala borba
da se kontrolišu mašine.

A diktatura je značila

da je preveliki broj mašina
postao koncentrisan

u rukama vlade ili malobrojne elite.

Sada podaci uzimaju mesto zemlje i mašina

kao najvažnijeg poseda.

Politika postaje borba
da se kontroliše protok podataka.

A diktatura trenutno znači

da je prevelika količina podataka
koncentrisana u rukama vlade

ili malobrojne elite.

Najveća opasnost s kojom je trenutno
suočena liberalna demokratija

je to što će revolucija
u informacionoj tehnologiji

učiniti diktature efikasnijim
od demokratija.

U XX veku,

demokratija i kapitalizam
su porazili fašizam i komunizam

jer je demokratija bila bolja
u obradi podataka i donošenju odluka.

Uz tehnologiju XX veka,

prosto je bilo neefikasno pokušavati
koncentrisati preveliku količinu podataka

i previše moći na jedno mesto.

Međutim, ne radi se o zakonu prirode

da je centralizovana obrada podataka
uvek manje efikasna

od raspodeljene obrade podataka.

S usponom veštačke inteligencije
i mašinskog učenja,

mogla bi da postane izvodljiva
obrada ogromne količine informacija

veoma efikasno na jednom mestu,

da se sve odluke stave na jedno mesto

i tako bi centralizovana
obrada podataka bila efikasnija

od raspodeljene obrade podataka.

I tada bi glavni nedostatak
autoritarnih režima

iz XX veka -

njihov pokušaj da koncentrišu
sve informacije na jedno mesto -

postao njihova najveća prednost.

Još jedna tehnološka opasnost
koja preti budućnosti demokratije

je spajanje informacione tehnologije
sa biotehnologijom,

a to bi moglo da rezultira
stvaranjem algoritama

koji me poznaju bolje
nego što ja poznajem sebe.

A čim dobijete takve algoritme,

spoljni sistemi, poput vlade,

ne samo da mogu predvideti moje postupke;

takođe mogu da manipulišu
mojim osećanjima, mojim emocijama.

Diktator možda neće moći
da mi pruži dobro zdravstvo,

ali može da učini da ga volim

i da učini da mrzim opoziciju.

Demokratiji će da bude teško
da preživi takav razvoj

jer, naposletku,

demokratija nije zasnovana
na ljudskoj racionalnosti;

zasnovana je na ljudskim osećanjima.

Tokom izbora i referenduma,

ne pitaju vas: „Šta mislite?“

Zapravo vas pitaju: „Kako se osećate?“

A ako neko može efikasno
da manipuliše vašim emocijama,

demokratija će da postane
emocionalna lutkarska predstava.

Dakle, šta možemo da uradimo
da sprečimo povratak fašizma

i uspon novih diktatura?

Prvo pitanje s kojim smo suočeni
glasi: ko kontroliše podatke?

Ako ste inženjer,

onda pronađite način da sprečite
da prevelika količina podataka

bude koncentrisana u premalo ruku.

I pronađite načine da obezbedite

da raspodeljena obrada podataka
bude bar jednako efikasna

kao i centralizovana obrada podataka.

To će da bude najbolji branik demokratije.

Što se tiče nas ostalih
koji nismo inženjeri,

prvo pitanje s kojim smo suočeni

jeste kako da ne dozvolimo
da nama manipulišu

oni koji kontrolišu podatke.

Neprijatelji liberalne
demokratije imaju metod.

Hakuju naša osećanja.

Ne naše imejlove,
ne naše bankovne račune -

hakuju naša osećanja straha,
mržnje i taštine,

kako bi onda koristili ta osećanja

da polarizuju i unište
demokratiju iznutra.

Ovo je zapravo metod

koji je prva uvela Silicijumska dolina
da bi nam prodavali proizvode.

Međutim, sad neprijatelji demokratije
koriste baš ovaj metod

da nam prodaju strah, mržnju i taštinu.

Ne mogu stvarati ova osećanja ni iz čega.

Stoga upoznaju naše postojeće slabosti.

I potom ih koriste protiv nas.

Stoga je dužnost svih nas

da spoznamo naše slabosti

i da se postaramo
da one ne postanu oružja

u rukama neprijatelja demokratije.

Spoznaja naših slabosti

takođe će da nam pomogne da izbegnemo
zamku fašističkog ogledala.

Kao što smo ranije objasnli,
fašizam eksploatiše našu taštinu.

Zbog njega vidimo sebe
kao mnogo lepše nego što zaista jesmo.

Radi se o zavođenju.

Ali, ako uistinu poznajete sebe,

nećete pasti na ovaj vid laskanja.

Ako vam neko pred oči stavi ogledalo

koje sakriva sve vaše ružne delove,
a zbog čega sebe vidite

daleko lepšim i daleko važnijim

nego što zaista jeste,

samo razbijte to ogledalo.

Hvala vam.

(Aplauz)

Kris Anderson: Juval, hvala ti.

Za ime boga.

Tako je lepo videti te opet.

Dakle, ako sam te dobro razumeo,

upozoravaš nas na dve velike opasnosti.

Jedna je mogući novi uspon
zavodljivih oblika fašizma,

ali blisko tome, diktature
koje možda ne bi bile baš fašističke,

već bi kontrolisale sve podatke.

Pitam se postoji li treća briga

koju su neki ljudi ovde već izrazili,

a to su ne vlade, već velike korporacije
koje kontrolišu sve podatke.

Kako nazivaš to

i koliko bi trebalo da budemo
zabrinuti zbog toga?

Juval Noa Harari: Pa, naposletku,
nema naročito velike razlike

između korporacija i vlada

jer, kao što sam rekao, pitanje glasi:
ko kontroliše podatke?

To je stvarna vlada.

Ako to nazivate korporacijom ili vladom -

ako je korporacija ta
koja zaista kontroliše podatke,

to je naša stvarna vlada.

Dakle, razlika je
pre prividna nego stvarna.

KA: Međutim, nekako, bar s korporacijama,

možemo da zamislimo mehanizme tržišta
kojima ih možemo svrgnuti.

Mislim, ako potrošači prosto odluče

da firma više ne posluje
u njihovom interesu,

to otvara vrata za novo tržište.

Čini se da je lakše to zamisliti

nego, recimo, građane
koji ustaju i svrgavaju vladu

koja kontroliše sve.

JNH: Pa, nismo još uvek stigli dotle,

ali, opet, ako vas korporacija zaista
poznaje bolje nego što vi poznajete sebe -

bar da može da manipuliše
vašim najdubljim emocijama i žudnjama,

pa vi nećete čak ni biti svesni -

mislićete da ste to autentični vi.

Dakle, u teoriji, da, u teoriji
možete da ustanete protiv korporacije,

baš kao što, u teoriji, možete
da ustanete protiv diktature.

Međutim, u praksi izuzetno je teško.

KA: Dakle, u knjizi „Homo Deus“
raspravljaš da će ovo da bude vek

u kom će ljudi da postanu
bogovi na neki način,

bilo putem razvoja veštačke inteligencije

ili putem genetskog inženjeringa.

Da li je ovaj vid preokreta
političkog sistema, kolapsa,

uticao na tvoje viđenje te mogućnosti?

JNH: Mislim da je zbog toga
ona još izglednija,

i izglednije je da će brže da se desi,

jer u kriznim vremenima,
ljudi su spremni da rizikuju

kako inače ne bi.

I ljudi su spremni da isprobaju

sve vidove visokorizičnih
tehnologija sa visokim dobicima.

Dakle, ovi vidovi kriza
bi mogli da posluže istoj svrsi

kao dva svetska rata u XX veku.

Dva svetska rata su uveliko ubrzala

razvoj novih i opasnih tehnologija.

A isto bi moglo da se desi u XXI veku.

Mislim, morate da budete
malčice ludi da delujete ishitreno,

recimo, sa genetskim inženjeringom.

Međutim, trenutno imate
sve više ludih ljudi

koji upravljaju različitim
državama u svetu,

pa šanse postaju veće, a ne manje.

KA: Dakle, da sve zaokružimo, Juval,
imaš tu jedinstvenu viziju.

Premotajmo sat 30 godina unapred.

Šta pretpostavljaš - da li se čovečanstvo
nekako zamalo provlači,

osvrće se unazad i kaže:
„Uh, to je bilo zamalo. Uspeli smo!“

Ili ne?

JNH: Do sad smo uspevali
da prevaziđemo prethodne krize.

A naročito ako pogledate
liberalnu demokratiju

i pomislite da su stvari trenutno loše,

samo se setite koliko su gore
stvari izgledale 1938. ili 1968. godine.

Dakle, ovo uistinu nije ništa,
ovo je tek mala kriza.

Ali, nikad ne možete da znate

jer, kao istoričar,

znam da nikad ne bi trebalo
da potcenjujete ljudsku glupost.

(Smeh) (Aplauz)

Ona je jedna od najsnažnijih sila
koje oblikuju ljudsku istoriju.

KA: Juval, apsolutno je zadovoljstvo
što si nam se pridružio.

Hvala na virtuelnom putovanju.

Želim ti prijatno veče tamo u Tel Avivu.

Juval Harari!

JNH: Mnogo vam hvala.

(Aplauz)