Budalina sreća | Slava Polunin (Слава Полунин) | TEDxSadovoeRing

Kada je svet postao isuviše pametan, kada su kompjuteri i poslovna odela istisli iz života svaku sposobnost radovanja sunčevom zraku, osmehu prolaznika, pesmi ptica i suseda, moramo, u obavezi smo da napravimo alternativu umu. Šta bolje od gluposti može da ispuni naš život zadovoljstvom i radošću! Klovn, predsednik Akademije budala, zvanični predstavnik Andersena u Rusiji, kralj Peterburškog karnevala, osnivač pozorišta „Licedei“, Programa snega i Žute vodenice.

Ovaj govor je održan na TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx

Jednom su me upitali: „Da li si srećan?“

Morao sam se zamisliti,
razmisliti, sesti, i pomislio sam:

„Ceo život sam, u stvari, bio srećan,

bez pauza, od jutra do večeri,
u toku celog dana,

bez dana pauze, bez odmora; potpuna sreća.

Zašto? Šta je to? Kako se to dogodilo?“

Ništa nisam radio da bi se to dogodilo,
ništa nisam želeo da bi se to dogodilo.

Jednostavno sam bio srećan i to je to.
Počeo sam da analiziram.

Toliko vekova čovečanstvo, pametni ljudi
sa aktentašnama, kravatama, misle,

smišljaju svašta, svima govore
da idu tamo, sad ovamo,

tamo za srećom, ovuda za srećom,
ali im nikako ne uspeva.

U svakom slučaju, shvatio sam
da pametni nisu izašli s tim na kraj.

Odlučio sam onda da treba
osnovati nešto alternativno -

međunarodnu Akademiju budala.

I osnovao sam tu akademiju,
postavio sebe za doživotnog predsednika,

i od tada sam, ne znam, 20-30 godina,
predsednik svetske Akademije budala.

(Aplauz)

Naši članovi su najblesaviji, najgluplji,
iz nekog razloga uvek srećni.

I nikako se ne menjaju, šta god radili
s njima - oni su srećni i kraj.

Prosto je nemoguće
ikakvim putem iz njih izbiti sreću.

Nemojte misliti da su oni
neke budale bez porodice, dece,

problema, tragedija;
sve je isto kao kod svih.

Ali, kada neko takav uđe u sobu,
sunce obasjava i najudaljenije ćoškove,

a iz njih nešto isijava, pa svi odmah
skaču, ostavljaju svoje poslove

i trče za srećom, ka sreći.

I ja sada sa tim ljudima
osnivam razne organizacije.

Odlučio sam da postoji samo jedan način -

potrebno je praviti male, sićušne oaze.

Shvatio sam da svakako
ceo svet ne mogu da promenim,

i zbog toga zauzmite mali prostor,
tri metra, i u ta tri metra postavite sve

da bude u harmoniji, u sreći,
u radosti; to je bio moj san.

Osnovao sam prvo jedno pozorište,
zatim drugo, zatim treće,

potom još neke organizacije,
različite i veoma simpatične.

I svuda sam nastojao samo jedno:
da u malom prostoru uspostavim harmoniju,

a onda sam se svim silama trudio
da proširim tu harmoniju,

da poguram zidove što dalje.

Nekada iz toga ništa ne ispadne,
nekada nešto malo,

ali to je recept:
sagradi oko sebe harmoniju

i potom je širi kako možeš više -
to stoprocentno funkcioniše.

I zato sam ja uvek u sredini,
uvek srećan, u harmoniji,

uvek među prijateljima, uvek radostan.

Koji su pokazatelji sreće?

Trudim se da ličim na naučnika sada.

(Smeh)

Dugo smo sedeli, razmišljali:
koji su pokazatelji sreće?

Kako je prepoznati?
Ispalo je da je jednostavno - zviždanje.

Čim zviždiš, sigurno je da si srećan.

Znači, prvi pokazatelj sreće - zviždanje,
drugi - pevanje, treći - igranje.

Ideš...

(Smeh) (Aplauz)

To su neoborivi pokazatelji,
dokazani stotinama godina, decenijama,

hiljadama ljudi i mnome.

Kako dostići tu sreću?

Verovatno da koliko ima ljudi,
toliko ima i vrsta sreće.

Ima toliko varijacija sreće
i svako ima svoju.

I razlikovati ih je teško:
za nekog je živahno kretanje sreća,

dok je nekom drugom čim sedne lepo,
srećan je; nije sve za svakog.

Različitim ljudima
su potrebne različite stvari

i zato su njihovi načini
dostizanja sreće različiti.

Moj način je veoma jednostavan:
kada stvaraš - srećan si.

Šta znači stvaranje?
To znači da se priibližavaš samome sebi.

To jest, stvaralaštvo je idealni pokretač:

start, stvaralaštvo
je uključeno, i ti si srećan.

Za mene je stvaralaštvo jednostavno:

što više ima ljudi oko mene
koji su radosni, srećni,

tada i ja postajem srećan.

To jest, uključiš motor,
oni se u tome nalaze,

ti im se pridružiš
i s tobom je sve u redu.

Dakle, bavi se samo onim od čega
unutar tebe nešto zvekeće.

(Aplauz)

Jednostavnije ne može: ako se uvek baviš
onim od čega unutar tebe nešto zvekeće,

funkcionisaće sto posto.

Drži se tog pravila i sve će biti u redu.

Radi to samo sa onima
koje hoćeš da zagrliš.

(Aplauz)

Zato što se oko i pored njih sve sija.

Ja sam kolekcionar;
imam kolekciju srećnih, radosnih ljudi -

kako u jednom društvu, tako i u drugom,
trećem, tako da drugačijeg društva i nema.

Cinike i one koji se žale
ne treba puštati.

Posebno odeljenje za cinike,
posebno za one koji se žale.

i posebno za one koji su srećni.

(Smeh)

Reći ću vam, oni će posle postati
zavidni i promeniće odeljenje.

Nikome ne treba soliti pamet -
sami će to poželeti.

S tim u vezi: mi u „Vodenici“
posvećujemo jednu celu nedelju sreći.

Prvo se menjaš, recimo, frizuru -

ja je nemam,
ali ko je ima, pravi frizuru -

ja mogu bradu da sređujem,
tako, zavijutke da napravim.

Menjaš sebe, menjaš svoju odeću:
ako si nosio sivo, obuci se u zeleno

i obrnuto, to jest tako
proširuješ svoj svet,

iz sebe počinješ da izvireš napolje.

Prvo u frizuru, zatim u odelo,
zatim u sobu, zatim među drugove,

zatim u selo, zatim u grad.

To jest važno je da, kada shvatiš ko si,

ispuniš time što više prostora,

to jest da se pokažeš, realizuješ.

Šta je to stvaralaštvo zbog kojeg
su svi srećni, ne znajući zašto?

Za mene su to otprilike
3-4 najvažnije stvari.

Igra - probajte: sve što ste
obično radili ozbiljno,

probajte se igrati time.

To je tako zabavna stvar!

Kada sam potpisivao ugovor
na Brodveju na devet meseci,

(Smeh)

došlo je do toga da sam počeo da šizim,

davali su mi lekove,
doktori su pratili moje zdravlje,

zato što sam se bojao
da će moje najdraže dete

da pretvore u nekakvog brodvejskog jarca.

I shvatili smo da samo
jedan korak fali da poludim,

zato što sam od svega što radim
očekivao da bude savršeno.

I tu sam osećao da ne mogu savršeno.

Tada smo shvatili da je potrebno da se
igramo: jedan dan bismo došli kao bitange,

sutradan bismo se pojavili u kravatama,
prekosutra ko zna kako,

i tako smo vodili pregovore.

I sve se promenilo,
zato što to više nisam ja,

već neko drugi koji se
tamo nešto pretvara.

I zato je postalo lako.

I ako bismo se u životu držali tog metoda,
igrivog odnosa prema životu.

udaljavaš se, život je tamo,

a ti letiš i smeješ se
tome što se dešava i tako dalje.

Igra ima važnu ulogu u ovoj priči.

Mašta, o, govore: „Kakva sanjalica“
i tako dalje, i razmislio sam:

odakle nastaje stvaralaštvo,
odakle nastaju radost, sreća?

Od mašte, zato što svi misle:
ovo je život, a to - ne znam šta,

svrstavajući tamo fantazije, maštu,

snove, nadu i tako dalje.

Sve je to tamo, a ovo je život.

U stvari, ovo je život,

a sve to pored nikad neće
dostići takvo savršenstvo.

I tvoj je zadatak da se trudiš
da to pretvoriš u to,

to jest da se trudiš da život

načiniš savršenim poput svoje mašte.

Kada nešto smisliš i ono se ostvari -

to je čudo takve radosti, sreće,

da nema ničeg sličnog.

Kada sam se trudio
da shvatim šta će mi scena,

šta tamo radim, zašto se tamo nalazim,

shvatio sam da postoji jedna reč -
„anima alegra“, radosna duša.

Mislim da je to ostalo još od Grka,
da se odatle provuklo.

Radosna duša. Šta je to radosna duša?

Ovde se treba prisetiti ljubavi.

Verovatno da se ona rađa
od zaljubljenosti u svet.

To jest kada si zaljubljen u svet,
tada se i radost pojavljuje,

zbog harmonije: sjajan čovek ovde i tamo,

i zajedno - skup sjajnih bića.

Zbog toga je bez te zaljubljenosti
u svet veoma teško.

Verovatno da postoje
i neki zaobilazni putevi,

ali je najdirektnije
jednostavno voleti svet.

Kako ga voleti, kako ga je
uopšte moguće voleti?

Jedino ako si dete.

Tamo je negde neko to već rekao, ličio
je na mene, mada je brada bila drugačija.

Da bi mogao da voliš svet
potrebno je da ne odrasteš.

To je najbolje pravilo ikad smišljeno.

Šta znači biti dete?

Šta znači biti dete? Da, ne piše.

(Smeh)

Šta znači biti dete?

Verovatno da je to ono: „Opa!“

Da, verovatno biti dete
znači svaki dan govoriti:

„Opa! Opa!“

Zato što je ovo potrebno definisati:
oduševljavati se svetom kroz...

Dečji glas iz publike: Ja sam dete!
Slava Polunin: Jej!

(Aplauz)

Biti dete - to znači oduševljavati se
svaki dan, svime se oduševljavati.

„A šta je to? Čemu služi?
Kako je ovde? Hoću i ja!“

I sve dodirivati -
„Aaa, zašto, šta radite?“

Mešati se u sve, u svemu
učestvovati uprkos svemu,

zato što to i jeste to stanje „Ah!“

Ne znam, meni se sviđa kada se sve prekida

i kada počinješ da živiš punim plućima,
toliko da više ne reaguješ,

ništa ne kontrolišeš,
nisi u stanju ništa da razumeš,

sve radiš ne znajući zašto,
zbog čega i tako dalje.

Generalno, radost je bezrazložna.

Pravoj radosti ne treba razlog
zato što je živeti dobro.

I to je poenta,
tu se nalazi najveća radost.

Sve druge radosti malo pomažu,
ali je najveća radost u tome.

Marsel Marso mi je jednom rekao -
ja sam učio od mnogih:

što kod Rajkina, što kod Marsela Marsoa,

prilepim se tako nekome sa strane
i idem, kofere nosim -

(Smeh)

i on je rekao: „Treba učiti
samo od najboljih.“

„U, kako je to važno,
kako je to važna ideja,

treba je nekako ostvariti,
koga još treba da pratim?“

Sada shvatam da nikoga ne treba pratiti.

Ispada da su najveći učitelji naša deca.

Sada idem za svojim unukama;
ne odvajam se.

(Aplauz)

Kako im uspeva da budu srećne
i radosne sve vreme?

Malo (vrišti, plače) -
i ponovo je sve u redu.

(Smeh)

Stvarno, izučavam, pokušavam
da shvatim kako. I dalje ostaje misterija.

Idem za njima i beležim sve njihove
pokrete, sve pokušavam da ponovim,

ali ništa ne ispada kao kod njih.

Dalje, kod budala u našoj akademiji
ima dosta pravila

koja poštujemo i koja imaju
veoma dobre rezultate.

Ne piši spisak čega?
Glas iz publike: Problema.

SP: Problema. Koja je korist od njih?
Šta će ti taj spisak?

Šta će ti vesti? Šta će ti televizor?

To je sve stvarno nepotrebno;
zašto bismo se interesovali za tako nešto?

(Aplauz)

Zapisuj i najmanja ostvarenja,

i najmanje što se dogodilo,

sve zapisuj, piši, podvlači,
piši sve rezultate svakog dana.

Gomilaj radosne i lepe stvari.

Zbog toga je u pozorištu veoma
jednostavno: završava se predstava,

i dolazim iza scene,
a svi me pitaju: „I?“,

zato što znaju da neće čuti
ništa loše od mene.

Šta god da radiš, ja ću
uvek govoriti: „Kako divno!

Kako ti uspeva?
Svaki put odglumiš odlično!“

(Smeh) (Aplauz)

Pretvaraj svakodnevno
u praznično i fantastično.

Beži - kako ide ona reč:

od sivog života, u sredinu nečega...

U redu. Ukratko, ne izmišljaj, živi.

(Smeh) (Aplauz)

Zašto u sivom, sivom, sivom?
U šarenom!

Pretvorite svaku minutu života

u nešto raznobojno,
radosno, uzbudljivo, strava.

U mojoj biblioteci se sve
uvek nalazi na dve strane:

ovde smešno, ovde apsurdno i fantastično.

Oni su kod mene uvek zajedno
zato što fantastično i apsurdno

vode na neku drugu stranu planete
i, u principu, na drugu stranu života,

možda čak i ne na Zemlju,
već negde u univerzum.

Te dve stvari nam daju
neki nerealni balans:

sudarajući se, radosno i fantastično
stvaraju takvu sliku sveta

koja sve vreme izaziva drhtavicu,
ježenje po koži: „Šta je to, opet trnci!“

Znači, fantastično,
praznično i svakodnevno.

Bla, bla, bla... Setio sam se!

Ima jedan čovek u istoriji pozorišta,
Mejerhold, i on kaže:

„Ako hoćeš onuda -
kreni nogom na drugu stranu,

jer da bi se tamo pojavio,
mora postojati balans.“

Pažljivijeg čoveka na zemlji
je teško naći. To sam ja.

I nepažljivijeg čoveka
je još teže naći. To sam ja.

Na primer, kada započinjem
ogromni projekat, dođem do sredine,

zato što već znam kako će se završiti.

I pažljivo, dok svaka dlačica ne bude
na pravu stranu začešljana,

dok moja predstava ne odiše pravom bojom,

dok se sve to ne dogodi,

ta stvar mi ne predstavlja
nikakvo zadovoljstvo.

I zbog toga se sve stvara
od te dve protivrečne stvari.

Treba da budeš sasvim
nepažljiv, praznoglavi glupak

i istovremeno treba
da veoma, veoma detaljno,

pažljivo razradiš svaki milimetar
toga čime se baviš.

Zatim treba na sve to da zaboraviš
i ono će isplivati na neočekivani način.

Ako ne sačuvaš tu ravnotežu,
ovo tvoje lepo delo će srušiti

ili ova tako „skupocena“
stvar će se polomiti, takođe.

To jest te stvari funkcionišu

samo kada istovremeno
te dve strane držiš u harmoniji.

Čim se malo nagnulo na jednu stranu:
„Hajde da podignemo cenu karata malo“,

ili na drugu stranu: „Ma, hajde da se ne
obaziremo na sve to i samo letimo“

- u redu.

I zato na bilo koju stranu,
samo po liniji, po liniji.

Uvek sam govorio:
„Radi samo ono što nije moguće

zato što će sve ostalo uraditi drugi.“

(Aplauz)

Istina, kada staviš zvezdu na sam horizont

i onda ka njoj puziš,
plivaš u prljavštini,

i sve vreme imaš osećaj takve lepote
jer ona za tebe svetli.

Zbog toga, kada zadaš sebi nemoguć cilj,
on se na kraju krajeva ostvari,

jer razumeš zbog čega ti sve to radiš.

I sve to prestaje biti prljavština,
duboka reka i tako dalje.

A dalje stoji napisana suprotnost:
„Ali ceni to što imaš.“

Ako ne želiš da završiš na psihijatriji

ili negde još gore,

postoji samo jedna opcija -
opet ravnoteža.

Uvek stremi ka beskonačnom
i uvek voli svaki trenutak toga što imaš.

Nalaziš se u sobičku, čak i tuđem,
iznajmljenom, privremenom,

i dobro je to što imaš mesto gde je tiho,
toplo i gde ti niko ne smeta i tako dalje.

Povećalo se, dobijaš garažu -
okej, napraviću pozorište u garaži,

vuče promaja, ništa strašno.

To jest, sve vreme se svejedno
nalaziš između te dve stvari,

i ako izgubiš ravnotežu

između ideala i svega toga što imaš -

to je poklon sudbine, i odakle tebi
to sve, čime si to zaslužio?

Ničime, glupane; ti si dobio
to o čemu drugi maštaju.

Noge u vodi - još jedan zakončić.

Noge u vodi. Šta to znači?

Svakih 12 godina moram
da promenim profesiju,

to jest svakih 12 godina zaustavljam
voz i govorim: „Hvala! Doviđenja.“

I tražim gde hoću dalje.

I za to je potrebno ubaciti noge u vodu
nekih mesec dana i shvatiti sebe:

„Šta te vuče, zašto ti to radiš,

zbog čega ti je to potrebno
i da li je uopšte?“

Nikada ne nastavljajte
da živite po inerciji, nikada.

Plašite se najviše automatskog ponavljanja

onoga što ste već videli, znate
i nije vam više zanimljivo.

Oslobađanje ume da bude rizična stvar.

To je najveći problem.

Nemaju svi hrabrosti.
A hrabrost, da li znate kako nastaje?

Ako si se sto puta usudio na nešto,
onda znaš na šta si sposoban.

Zbog toga je potrebno češće
probati, što više probaš -

bolje znaš vredi li boriti se
ili je bolje istrepeti.

Huh, poslednje.

Kreiraj svoj život
kao da stvaraš umetničko delo.

To je jedini način kako ga možeš voleti.

Kreiraj svoj život
kao da stvaraš umetničko delo.

Odnosite se tako ka svakom
svom koraku, ka svakom sastanku,

ka svakom danu svog života.

Hvala.

(Aplauz)