Tali Šarot (Tali Sharot): Pristrasnost optimizma

Da li smo rođeni više optimistični ili realistični? Tali Šarot nam izlaže novo istraživanje, u kom je objašnjeno da su naši umovi takvi da gledaju na vedru stranu stvarnosti -- i kako to može biti i opasno i dobro.

Govoriću vam o optimizmu --

ili preciznije o pristrasnosti optimizma.

To je kognitivna iluzija

koju proučavamo u mojoj laboratoriji poslednjih nekoliko godina

i ima je 80 posto nas.

To je naša sklonost da precenjujemo

verovatnoću da nam se dese dobri događaji,

a potcenjujemo šanse da nam se dese loši.

Potcenjujemo verovatnoću da ćemo oboleti od raka,

doživeti saobraćajnu nesreću.

Precenjujemo svoju dugovečnost, svoje izglede u karijeri.

Ukratko, mi smo više optimistični nego realistični,

ali toga nismo svesni.

Uzmite na primer brak.

U zapadnom svetu stope razvoda su oko 40 posto.

To znači da će se od pet venčanih parova

dva završiti podelom imovine.

Ali kad upitate upravo venčane o verovatnoći da će da se razvedu,

oni procenjuju da je to nula posto.

Čak i advokati za razvod, koji bi zaista trebalo da znaju bolje,

u velikoj meri potcenjuju verovatnoću da se razvedu.

Ispada da optimisti nemaju manje šanse da se razvedu,

ali imaju veće šanse da se ponovo venčaju.

Prema rečima Semjuela Džonsona,

"Ponovno venčanje je trijumf nade nad iskustvom."

(Smeh)

Ako smo venčani, verovatnije je da ćemo imati decu.

Svi mislimo da će naša deca biti posebno talentovana.

Ovo je moj dvogodišnji nećak, Gaj.

Da vam bude potpuno jasno,

on je zaista loš primer ove pristrasnosti optimizma,

jer je u stvari jedinstveno talentovan.

(Smeh)

Ne mislim samo ja tako.

Od četiri Britanca, tri su rekla

da su optimistični po pitanju budućnosti svojih porodica.

To je 75 posto.

Ali je samo 30 posto reklo

da misle da je porodicama

bolje sada nego pre nekoliko generacija.

Ovo je zaista važno,

jer smo optimistični kad se radi o nama,

našoj deci,

našim porodicama

ali nismo tako mnogo optimistični kad se radi o osobi koja sedi do nas

i nekako smo pesimistični

kad se radi o sudbini naših sugrađana i naše zemlje.

Ali optimizam o našoj ličnoj budućnosti

ostaje trajan.

To ne znači da mislimo da će stvari magično ispasti OK,

već da imamo jedinstvenu sposobnost da ispadnu OK.

Ja sam naučnica i eksperimentišem.

Da bih vam pokazala na šta mislim,

sprovešću eksperiment ovde sa vama.

Daću vam listu sposobnosti i osobina,

hoću da razmislite za svaku od ovih sposobnosti

gde se nalazite u odnosu na ostatak populacije.

Prva je, kako se slažete sa drugima.

Ko ovde veruje da je u donjih 25 posto?

OK, to je oko 10 ljudi od 1 500.

Ko veruje da je u gornjih 25 posto?

To je većina ovde.

OK, sad uradimo isto za vašu vozačku sposobnost.

Koliko ste zanimljivi?

Koliko ste privlačni?

Koliko ste iskreni?

I konačno, koliko ste skromni?

Ispada da mnogi od nas misle da su iznad proseka

u vezi sa većinom ovih sposobnosti.

Ovo je statistički nemoguće.

Ne možemo svi biti bolji od svih ostalih.

(smeh)

Ali ako verujemo da smo bolji nego onaj drugi,

onda znači da je verovatnije da ćemo da dobijemo to unapređenje, da ostanemo u braku,

jer smo društveniji, zanimljiviji.

I to je globalni fenomen.

Pristrasnost optimizma su posmatrali

u mnogim državama --

u zapadnim i ostalim kulturama,

među ženama i muškarcima,

među decom, starima.

Prilično je rasprostranjena.

Ali pitanje je, da li je to dobro za nas?

Neki ljudi kažu da nije.

Neki kažu da je tajna sreće

u malim očekivanjima.

Mislim da logika ide nekako ovako:

ako ne očekujemo veliki uspeh,

da ćemo naći ljubav, biti zdravi i uspešni,

tada nećemo biti razočarani kad se ove stvari ne dese.

Ako nismo razočarani kada se ne dese dobre stvari,

prijatno smo iznenađeni kad se dese,

bićemo srećni.

To je veoma dobra teorija,

ali ispada da je pogrešna zbog tri razloga.

Prvi je: bez obzira šta da se desi, uspeh ili poraz,

ljudi sa velikim očekivanjima se uvek osećaju bolje.

Kako se osećamo kad nas šutnu ili kad osvojimo nagradu meseca,

zavisi od toga kako interpretiramo taj događaj.

Psiholozi Margaret Maršal i Džon Braun

su proučavali studente sa velikim i malim očekivanjima.

Otkrili su da kad ljudi sa velikim očekivanjima uspeju,

oni taj uspeh pripisuju svojim osobinama.

"Ja sam genijalac, zato sam dobio desetku,

zbog toga ću je ponovo dobiti."

Kad nisu uspeli, to se nije desilo zato što su glupi,

već zato što je ispit bio nefer.

Sledeći put će uraditi bolje.

Ljudi sa malim očekivanjima upravo rade suprotno.

Kad ne uspeju, to je zato što su bili glupi,

a kad uspeju,

to je zato što je ispit bio zaista lak.

Svet realnosti bi ih sustigao sledeći put.

Zbog toga su se lošije osećali.

Drugo: bez obzira na ishod,

samo iščekivanje nas čini srećnim.

Bihevioralni ekonomista Džordž Lovenstin

je pitao studente svog univerziteta

da zamisle da ih neka slavna ličnost strasno poljubi.

Tad je pitao: "Koliko ste spremni da platite

da bi vas slavna osoba poljubila

ako će vas poljubiti odmah,

za tri sata, za 24 sata, za tri dana,

za godinu dana, za 10 godina?"

Otkrio je da su studenti spremni da plate najviše

ne da dobiju poljubac odmah,

već da ga dobiju za tri dana.

Spremni su da plate više da bi sačekali.

Nisu bili spremni da čekaju godinu dana ili 10 godina;

niko ne voli ostarelu zvezdu.

Ali tri dana je izgledalo optimalno.

Zašto je to tako?

Ako poljubac dobiješ sada, on je odmah gotov.

Ali ako dobiješ poljubac za tri dana,

onda je to tri dana nestrpljivog iščekivanja, uzbuđenje zbog čekanja.

Studenti su hteli to vreme

da bi zamislili gde će to dogoditi,

kako će se dogoditi.

Iščekivanje ih je učinilo srećnim.

Zbog ovog ljudi više vole petak nego nedelju.

To je zaista neobično,

jer petak je radni dan, a nedelja je dan za zadovoljstvo,

tako da biste pretpostavili da ljudi više vole nedelju,

ali nije tako.

Ne zato što ljudi stvarno vole da budu u kancelariji

i ne vole šetnju u parku

ili da doručkuju natenane.

To znamo, jer kad pitate ljude

koji im je omiljeni dan u nedelji,

subota je prva,

pa petak, pa nedelja.

Ljudi više vole petak

jer petak donosi sa sobom i iščekivanje dolazećeg vikenda,

svih planova koje imate.

Nedeljom, jedina stvar kojoj se možete radovati

je radna nedelja.

Optimisti su ljudi koji očekuju više poljubaca u svojoj budućnosti,

više šetnji u parku.

I to iščekivanje je dobro za njih.

U stvari bez pristrasnosti optimizma,

svi bismo bili pomalo depresivni.

Ljudi sa umerenom depresijom,

nemaju predrasude kad pogledaju u budućnost.

U stvari su realističniji nego zdravi ljudi.

Ali osobe sa ozbiljnom depresijom,

imaju pristrasnost pesimizma.

Oni očekuju da će budućnost

biti gora nego što će zaista biti.

Optimizam menja subjektivnu stvarnost.

Ono što očekujemo da će biti, menja naš pogled na svet.

Ali isto tako menja objektivnu stvarnost.

To je kao ispunjavanje proročanstva.

Tu je i treći razlog

zašto vas smanjivanje očekivanja neće učiniti srećnim.

Kontrolisani eksperimenti su pokazali

da optimizam nije samo povezan sa uspehom,

on vodi ka uspehu.

Optimizam vodi ka uspehu u školi, sportovima i politici.

Možda je zdravlje najviše iznenađujuća korist od optimizma.

Ako očekujemo da budućnost bude svetla,

stres i anksioznost su smanjeni.

Sve u svemu, optimizam ima mnogo prednosti.

Pitanje koje me je zbunjivalo je

kako zadržati optimizam u stvarnosti?

Kao neuronaučnici, ovo je bilo posebno zbunjujuće,

jer prema svim teorijama koje postoje,

kad se ne ostvare tvoja očekivanja, treba da ih promeniš.

Ali ovo nije ono što nalazimo.

Doveli smo ljude u našu laboratoriju

da bismo pokušali da procenimo šta se dešava.

Pitali smo ih da procene verovatnoću

da im se dese razni grozni događaji.

Na primer, koja je verovatnoća da ćeš oboleti od raka?

Tad bismo im saopštili prosečnu verovatnoću

da neko kao oni to doživi.

Tako je za rak verovatnoća oko 30 posto.

I zatim smo ih ponovo pitali:

"Kolika je šansa da vi dobijete rak?"

Ono što smo hteli da znamo je

da li će ljudi primiti informaciju koju smo im dali

da bi promenili svoje uverenje.

Zaista i jesu --

ali uglavnom kad je informacija koju smo im dali

bila bolja od onog što su oni očekivali.

Na primer,

ako je neko rekao: "Moja šansa da obolim od raka

je oko 50 posto",

mi bismo rekli: "Hej, dobre vesti.

Prosečna verovatnoća je samo 30 posto",

sledeći put oni bi rekli:

"Pa možda je moja verovatnoća oko 35 posto."

Dakle, učili su brzo i efikasno.

Ali ako bi neko počeo sa:

"Moja šansa da obolim od raka je oko 10 posto",

a mi na to: "Hej, loše vesti.

Prosečna šansa je oko 30 posto",

sledeći put oni bi rekli:

"Da. I dalje mislim da je oko 11 posto."

(smeh)

Nije da oni nisu naučili uopšte -- naprotiv --

ali mnogo manje nego kad smo im dali

pozitivnu informaciju o budućnosti.

Nije da nisu upamtili brojeve koje smo im dali;

svako zapamti da je prosečna šansa za rak

oko 30 posto

i prosečna verovatnoća za razvod oko 40 posto.

Ali oni ne misle da se ovi brojevi odnose na njih.

Ovo znači da ovakvi znaci upozorenja

mogu imati samo ograničen uticaj.

Pušenje ubija, ali uglavnom nekog drugog.

Ono šta sam htela da saznam je

šta se dešava unutar ljudskog mozga,

što nas je sprečilo da shvatimo ova upozorenja lično.

Ali u isto vreme,

kad čujemo da je prodaja kuća krenula,

mislimo: "Moja kuća će definitivno dostići duplu cenu."

Pokušavajući da to shvatim,

pitala sam učesnike eksperimenta

da im uradimo skener mozga.

To izgleda ovako.

Koristeći MRI metod,

bili smo u stanju da identifikujemo regione u mozgu

koji su odgovarali na pozitivne informacije.

Jedan od ovih regiona je nazvan donja leva čeona vijuga.

Ako je neko rekao: "Moja šansa da obolim od raka je 50 posto",

a mi: "Hej, dobre vesti.

Prosečna verovatnoća je 30 posto",

donja leva čeona vijuga bi odgovorila snažno.

Nije imalo veze s tim da li ste ekstremni optimista, umereni optimista

ili pomalo pesimista,

svačija donja leva čeona vijuga

je funkcionisala savršeno dobro,

bez obzira da li ste Barak Obama ili Vudi Alen.

Na drugoj strani mozga,

donja desna čeona vijuga je reagovala na loše vesti.

I tu ima sledeća stvar - ona nije radila dobar posao.

Što ste optimističniji,

manja je verovatnoća da ovaj region

odgovori na neočekivane negativne informacije.

Ako vaš mozak zakazuje

u prihvatanju loših vesti o budućnosti,

konstantno ćete nositi roze obojene naočare.

Tako da smo hteli da saznamo, da li možemo ovo da promenimo.

Možemo li promeniti ljudsku pristrasnost optimizma

ometanjem moždanih aktivnosti u ovim regijama?

Postoji način na koji to radimo.

Ovo je moj saradnik Rijota Kanai.

Sa malim magnetnim impulsima on prolazi

kroz lobanju učesnika naše studije

u njihove donje čeone vijuge.

I radeći ovo,

utiče na aktivnost ove regije mozga

oko pola sata.

Posle toga sve ide nazad u normalu, uveravam vas.

(smeh)

Da vidmo šta se dešava.

Prvo, pokazaću vam

prosečnu veličinu pristrasnosti koju vidimo.

Ako treba sve sad da vas testiram

ovoliko biste saznali

više od dobrih vesti u odnosu na loše vesti.

Sad utičemo na regiju

za koju smo saznali da je zadužena za negativne informacije u ovom zadatku,

i optimizam raste još više.

Učinili smo ljude pristrasnijima prema tome kako obrađuju informaciju.

Zatim smo uticali na oblast mozga

za koju smo pronašli da je zadužena za dobre vesti u zadatku,

i pristrasnost optimizma je nestala.

Bili smo baš zadivljeni ovim rezultatima

jer smo mogli da eliminišemo

duboko usađenu pristrasnost ljudi.

I na ovoj tački smo stali i upitali smo se,

da li bismo želeli da razbijemo optimističku iluziju?

Kad bismo mogli, da li bismo želeli da uništimo ljudsku pristrasnost optimizma?

Već smo vam rekli o svim koristima pristrasnosti optimizma,

koje verovatno čine da želite je zadržite zauvek.

Ali tu postoje zamke

i bilo bi zaista glupo da ih ignorišemo.

Uzmite na primer ovaj mail koji sam primila

od vatrogasca ovde u Kaliforniji.

On kaže: "Istrage smrtnih slučajeva vatrogasaca

često navode 'Nismo mislili da će vatra to da uradi',

i čak kad su tu sve informacije

da bi se donele sigurne odluke."

Ovaj kapetan će da uzme svoje nalaze o pristrasnosti optimizma

da bi pokušao da objasni vatrogascima

zašto oni tako razmišljaju,

da bi ih uverio o pristrasnosti optimizma.

Nerealni optimizam može da vodi do rizičnog ponašanja,

do finansijskog kolapsa, do pogrešnog planiranja.

Britanska vlada je na primer,

objavila da pristrasnost optimizma

može da napravi da pojedinci više

potcenjuju troškove i trajanje projekata.

Tako da su oni prilagodili Olimpijski budžet za 2012.

pristrasnosti optimizma.

Moj prijatelj koji se ženi za par sedmica

je uradio isto to za svoj svadbeni budžet.

Kad sam ga pitala koliko ima šanse da se razvede,

rekao je da je potpuno siguran da je to nula posto.

Ono što bismo u stvari želeli da uradimo je

da se zaštitimo od opasnosti optimizma,

ali u isto vreme da se nadamo,

koristeći dobrobiti optimizma.

Verujem da postoji način da to uradimo.

Stvarni ključ je znanje.

Mi nismo rođeni sa unutrašnjim razumevanjem svojih pristrasnosti.

One moraju biti identifikovane naučnim istraživanjem.

Dobre vesti su da biti svestan o pristrasnosti optimizma

ne razbija iluziju.

Kao vizualne iluzije,

u kojima njihovo razumevanje ne čini da one nestanu.

I to je dobro, jer to znači

da bi trebalo da možemo da odredimo pravi balans,

da postavimo planove i pravila

kako bismo se zaštitili od nerealnog optimizma,

ali u isto vreme i da se nadamo.

Mislim da ovaj crtež to lepo opisuje.

Ako ste jedan od ovih pesimističnih pingvina ovde gore

koji jednostavno ne veruje da može da leti,

svakako nikad i nećete.

Da bi se napravio bilo kakav napredak,

treba da možemo da zamislimo drugačiju realnost

i onda treba da verujemo da je ta realnost moguća.

Ali ako ste ekstremno optimističan pingvin,

koji samo slepo skače nadajući se najboljem,

možete se naći u haosu kad udarite u zemlju.

Ali ako ste optimističan pingvin

koji veruje da može da leti,

pa onda podesite padobran na svojim leđima

samo za slučaj da se stvari ne dese tačno onako kako ste planirali,

poletećete kao orao,

čak iako ste samo pingvin.

Hvala.

(aplauz)