Zašto su školske kuvarice heroji

Dečiji pisac Džeret Krozoska priča o poreklu serijala grafičkih romana Školska Kuvarica, u kojoj tajni školski heroji služe ručak... i pravdu! Njegov novi projekat, Herojski dan Školske kuvarice, otkriva kako osoblje u kantini pruža više od hrane, i ilustruje koliko moćno može da bude jedno "hvala".

Kada je moja prva knjiga za decu
objavljena 2001. godine,

vratio sam se u moju staru osnovnu školu

da pričam sa učenicima o tome
kako je biti pisac i ilustrator,

i dok sam postavljao projektor u kantini,

pogledao sam po prostoriji,
tu je bila ona:

moja stara školska kuvarica.

I dalje je bila u školi

i žurno je pripremala ručkove za taj dan.

Prišao sam joj da je pozdravim,
i rekao: "Hej, Džini, kako si?"

Pogledala me je

i mogao sam da vidim
da me je prepoznala

ali nije bila sigurna,
pa me je pogledala i rekla:

"Stiven Krozoska?"

I bio sam oduševljen što je znala
da sam ja Krozoska

ali Stiven je moj ujak
koji je 20 godina stariji od mene

i ona je bila njegova školska kuvarica
kad je bio dete.

I počela je da mi priča o svojim unucima

i to me je oduševilo.

Moja školska kuvarica je imala unuke,

i dakle decu,

i dakle odlazila iz škole na kraju dana?

Ja sam mislio da je ona
živela u kantini sa kutlačama.

I nikada pre nisam razmišljao o tome.

E pa, taj slučajni susret
je inspirisao moju maštu,

i napisao sam serijal
grafičkih romana "Školska Kuvarica",

serijal stripova o školskoj kuvarici

koja koristi svoje nunčake
od ribljih fileta

da se bori protiv svojih zamena kiborga,

čudovišta Školskog autobusa,
matleta mutanata,

i na kraju svake knjige,

uhvati negativca
svojom mrežom za kosu

i uzvikne: "Pravda je poslužena!"

(Smeh) (Aplauz)

I ovo je bilo neverovatno jer je serijal

bio toliko prihvaćen
u čitalački život dece

i oni su mi slali neverovatna pisma,

čestitke i slike.

I ja bih primetio kada bih posetio škole,

osoblje u kuhinji
bi učestvovalo u programu

na veoma smislen način,

i od obale do obale,

sve školske kuvarice
su mi rekle istu stvar:

"Hvala ti što si stvorio superheroja
prema našem liku."

Zato što se prema
školskim kuvaricama nije odnosilo

veoma ljubazno u popularnoj kulturi
tokom vremena.

Ali to je najviše značilo Džini.

Kad su knjige prvi put objavljene,

pozvao sam je na žurku
povodom objavljivanja knjige

i pred svima tamo,
svima koje je hranila tokom godina,

dao sam joj jedno
umetničko delo i neke knjige.

I dve godine pošto je ovo slikano

ona je umrla i bio sam na njenom bdenju

i ništa nije moglo da me pripremi
na ono što sam tamo video,

jer pored njenog kovčega je bila ova slika

i njen muž mi je rekao
da joj je mnogo značilo

to što sam ja odao priznanje
njenom teškom radu

i što sam potvrdio ono što je radila.

I to me je inspirisalo da stvorim dan

kada možemo da rekreiramo taj osećaj

u kantinama širom zemlje:

Dan Školske kuvarice heroja,

dan kada deca kreiraju kreativne
projekte za osoblje kantine,

i udružio sam se sa
Školskom asocijacijom za ishranu.

Da li ste znali da nešto više
od 30 miliona dece učestvuje

u školskom programu
za ručak svakog dana?

To znači da se
nešto više od 5 milijardi ručkova

napravi svake godine.

I priče o heroizmu idu daleko dalje

od toga da dete dobije nekoliko
pilećih fileta na svojoj tacni.

Tu je gđa. Brenda iz Kalifornije,

koja pomno prati svakog
đaka koji prođe pored nje

i obaveštava školskog psihologa

ako nešto nije u redu.

Tu su školske kuvarice iz Kentakija

koje su primetile da se 67% đaka
oslanjalo na te obroke svakog dana

i da oni nisu imali hrane tokom leta

pa su one preuredile školski autobus

u mobilnu jedinicu za obroke,

i obilazile su susedstva,

hraneći 500 dece svakog dana tokom leta.

I deca su napravila neverovatne projekte.

Znao sam da hoće.

Deca su pravila čestitke
hamburgere od hamera u boji.

Lepili su slike likova školskih kuvarica

na moj crtež školske kuvarice

i to stavljali na pakovanje od mleka

i zatim im ih poklanjali sa cvećem.

I pravili su svoje stripove

sa mojom školskom kuvaricom

uz koju su bile njihove školske kuvarice.

I pravili su pice zahvalnosti,

gde je svako dete potpisivalo
drugi prilog

koji je bio deo konstrukcije pice.

Ja sam bio ganut odzivom

koji je došao od školskih kuvarica

jer mi je jedna od njih rekla:

"Pre ovog dana, osećala sam se

kao da sam na kraju sveta u ovoj školi.

Mislila sam da nas niko
nije primećivao ovde dole."

Druga žena mi je rekla:

"Znaš, iz ovoga sam shvatila

da je ovo što ja radim važno."

I naravno da je to što ona radi važno.

Sve što one rade je važno.

One hrane našu decu svakog dana,

i pre nego što deca mogu da uče,

njihov stomak treba da bude pun,

i ove žene i muškarci

rade na prvim linijama u kreiranju

obrazovanog društva.

Tako da se nadam da ne čekate

na Dan Školske kuvarice heroja

da kažete hvala vašem osoblju u kuhinji,

i nadam se da ćete se setiti

koliko moćno jedno "hvala" može biti.

Jedno "hvala" može promeniti život.

Ono menja život osobe koja ga prima,

i menja život osobe

koja ga daje.

Hvala.

(Aplauz)