Немате појма одакле камиле заиста потичу

Камиле су толико добро прилагођене пустињи да је тешко замислити да живе на неком другом месту. Међутим, шта ако смо све погрешно повезали? Шта ако су се ове велике грбе, стопала и очи развили за другачију климу и други период? У овом говору, придружите се Латифу Насеру са „Радиолаба“ док прича невероватну причу о мајушном, веома чудном фосилном остатку који потпуно преокреће начин на који видимо камиле и свет.

Ово је прича

о томе како знамо оно што знамо.

То је прича о овој жени,

Наталији Рибчински.

Она је палеобиолог,

што значи да је стручњак за ископавање
заиста старих, мртвих ствари.

(Снимак) Наталија Рибчински: Да,
неко ме је назвао „др мртвих ствари“.

Латиф Насер: Мислим
да је посебно занимљива

јер је место на ком ископава те ствари

далеко изнад арктичког круга,
у удаљеним канадским тундрама.

Једног летњег дана 2006. године,

била је на локацији за ископавање
под именом Фајлсово опало лишће,

које се налази на мање од 10 степени
географске ширине

од магнетног Северног пола.

(Снимак) НР: Стварно неће зазвучати
много узбудљиво,

јер је то био дан пешачења
са ранцем, ГПС-ом,

свеском и сакупљањем било чега
што би могло представљати фосил.

ЛН: У једном тренутку је приметила нешто.

(Снимак) НР: Зарђало, у боји рђе,

величине длана моје руке.

Само је лежало на површини.

ЛН: Испрве је мислила
да је то само иверица дрвета,

јер су такве ствари људи раније налазили

на Фајлсовом опалом лишћу -
делове биљака из праисторије.

Међутим, те ноћи,
када се вратила у камп...

(Снимак) НР: ... Вадим лупу,

посматрам изблиза и схватам

да уопште не делује као да има годове.

Можда је то питање очуваности,

али заиста изгледа као...

кост.

ЛН: Хух. Тако се у току
наредне четири године

враћала на исто место изнова

и на крају сакупила 30 делића
исте те кости,

од којих је већина била мајушна.

(Снимак) НР: Није велико.
Стаје у малу пластичну кесу.

ЛН: Покушала је да их споји као слагалицу,

али је било тешко.

(Снимак) НР: Поломљена је
на много мајушних делова.

Покушавам да искористим песак и гит
и не изгледа добро.

Коначно сам употребила
3Д површински скенер.

ЛН: Ууу!
НР: Да, заиста!

(Смех)

ЛН: Испоставило се да је много лакше
урадити то на компјутеру.

(Снимак) НР: Помало је чаробно
када се све сложи.

ЛН: Колико си била сигурна
да си све добро урадила,

да си их спојила на прави начин?

Да ли је постојала могућност
да их спојиш другачије

и добијеш, рецимо, папагаја или нешто?

(Смех)

(Снимак) НР: (Смех) Хм, не.
Не, добили смо ово.

ЛН: Оно што је открила
била је гољенична, ножна кост,

или још прецизније,
кост која је припадала сисару са папцима,

нечему попут краве или овце.

Међутим, није могла припадати
ни једној, ни другој.

Једноставно је била превише велика.

(Снимак) НР: Овај предмет је био огроман.
Била је то заиста велика животиња.

ЛН: Па, која би то животиња могла бити?

Како није могла да дође до решења,

показала је један од делића
неким својим колегама у Колораду,

а они су имали идеју.

(Снимак) НР: Узели смо тестеру,
засекли само ивицу тога,

а јавио се стварно интересантан мирис
који је долазио одатле.

ЛН: Имало је помало мирис спрженог меса.

Био је то мирис који је Наталија повезала

са засецањем лобање
са часова опште анатомије -

колаген.

Колаген је оно
што нашим костима даје структуру.

Обично се, после много година, разложи.

Међутим, у овом случају, Арктик се понашао
као природни замрзивач и сачувао га је.

Затим је, након годину или две,
Наталија била на конференцији у Бристолу

и видела да њен колега
под именом Мајк Бакли демонстрира

нови процес који је назвао
„узимање отисака колагена“.

Испоставило се да различите врсте имају
незнатно другачију структуру колагена,

па ако добијете профил колагена
непознате кости,

можете га упоредити са костима
врста које су вам познате

и, ко зна, можда је можете упарити.

Тако му је послала
један од делића Федексом.

(Снимак) НР: Да, желите
да га пратите. То је важно.

(Смех)

ЛН: Он га је обрадио и упоредио га је

са 37 познатих данашњих врста сисара

и пронашао је одговарајући пар.

Испоставило се да је кост
стара 3,5 милиона година

коју је Наталија ископала
на високом Арктику

припадала...

камили.

(Смех)

(Снимак) НР: Кажем себи: „Шта?“
То је невероватно… ако је истинито.

ЛН: Тако су испитали гомилу делића

и добили исте резултате за сваки.

Међутим, на основу
величине кости коју су нашли,

то је значило да је ова камила била
за 30 процената већа од данашњих камила.

Дакле, ова камила
била би висока око 3 метара

и тешка око тоне.

(Публика реагује)

Да.

Наталија је пронашла
џиновску арктичку камилу.

(Смех)

Е, сад, када чујете реч „камила“,

можете помислити на једну од ових,

двогрбу камилу
из источне и централне Азије.

Међутим, велике су шансе да је слика
са разгледнице коју имате на уму

једна од ових, једногрба камила,

типична пустињска животиња -

бивствује у пешчаним, врелим местима
као што је Средњи Исток или Сахара,

има велику грбу на леђима

за складиштење воде
за дуга пустињска путовања,

има пространа, широка стопала
за ходање преко пешчаних дина.

Како је, забога, једно од ових створења
завршило на високом Арктику?

Па, испоставило се
да су научници дуго већ знали,

чак и пре Наталијиног открића,

да су камиле заправо изворно из Америке.

(Музика: Застава са звездицама)

(Смех)

Настале су овде.

За скоро 40 од 45 милиона година
постојања камила,

могли сте их наћи само у Северној Америци,

на око 20 различитих врста, можда више.

(Снимак) ЛН: Ако их ставите
једну поред друге,

да ли би изгледале другачије?

НР: Да, имали бисте
различите величине тела.

Имали бисте неке са дугим вратовима,

па су функционално
заправо сличне жирафама.

ЛН: Неке су имале њушке као крокодили.

(Снимак) НР: Заиста су примитивне,
а оне најстарије су биле веома мале,

скоро као зечеви.

ЛН: Шта? Камиле величине зеца?

(Снимак) НР: Најстарије.

Значи, њих вероватно не бисте препознали.

ЛН: О, боже, желим камилу
величине зеца за љубимца.

(Снимак) НР: Знам, зар то
не би било сјајно?

(Смех)

ЛН: Затим, пре око 3 до 7 милиона година,

једна група камила
се спустила до Јужне Америке,

где су постале ламе и алпаке,

а друга група је прешла
преко Беринговог копненог моста

у Азију и Африку.

Затим, пред крај последњег леденог доба,

северноамеричке камиле су изумрле.

Дакле, научници су већ знали све то,

али то и даље не објашњава

како је Наталија нашла једну од њих
на тако удаљеном северу.

Ово је, што се температуре тиче,
поларна супротност Сахаре.

Да будемо поштени,

пре три и по милиона година

било је у просеку 22 степена целзијуса
топлије него што је сада.

То би, дакле, била северна шума,

сличнија данашњем Јукону или Сибиру.

Ипак, имали су шестомесечне зиме

када би језера смрзла.

Имали бисте мећаве.

Имали бисте потпуну таму 24 часа дневно.

Па, како... како?

Како то да је једна
од ових сахарских суперзвезда

преживела ове арктичке услове?

(Смех)

Наталија и њене колеге
мисле да имају одговор,

а он је брилијантан.

Шта ако су се управо особине
због којих мислимо

да камилама одговарају места
као што је Сахара

развиле да би им заправо помогле
да преживе зиму?

Шта ако ова широка стопала
није требало да газе преко песка,

већ преко снега, као пар зимских ципела?

Шта ако ова грба,
а што је велика новина за мене,

не садржи воду, већ масти,

(Смех)

а налази се ту да би помогла камили
да прође кроз ту шестомесечну зиму,

када нема довољно хране?

Тек касније, након много времена
пошто је прешла преко копненог моста

је можда прилагодила ове зимске особине
пустињској животној средини?

На пример, грба би могла бити корисна
камилама у топлијим климатским условима

јер постојање све те масти на једном месту

као да је некакав ранац пун масти

значи да немате такву изолацију

преко остатка тела.

То, дакле, помаже да се топлота
расипа лакше.

Баш ова луда идеја,

која делује као доказ
суштинске пустињске природе камила,

заправо може бити доказ
о њеној прошлости на високом Арктику.

Е, сад, ја нисам прва особа
која прича о овоме.

Други су говорили о овоме као начину
да се диве еволутивној биологији

или као о прозору кроз који се види
будућност климатских промена.

Међутим, мени се ова прича свиђа
из потпуно другачијих разлога.

За мене је то прича о нама,

о томе како видимо свет

и о томе како се то мења.

Дакле, ја сам научен да будем историчар.

Схватио сам да су, заправо,
многи научници и историчари.

Они дају смисла прошлости.

Причају о историји универзума,
о нашој планети, животу на њој.

Као историчар,

крећете од идеје у свом уму
о томе како се прича развија.

(Снимак) НР: Измишљамо приче
и држимо их се,

као што је камила у пустињи, зар не?

То је сјајна прича!
Потпуно је прилагођена томе.

Јасно је да је одувек живела тамо.

ЛН: Међутим, у било ком тренутку
можете открити неке делиће доказа.

Можете схватити неку ситницу

која ће вас натерати да преформулишете
све што сте мислили да знате.

На пример, у овом случају,
ова научница пронађе ову крхотину

нечега за шта је мислила да је дрво,

а због тога наука има потпуно нову теорију
у потпуном нескладу са интуицијом

о томе због чега ово апсурдно биће
које личи на др Суса

изгледа како изгледа.

За мене је то потпуно преокренуло
мишљење о камилама.

Променило се од смешног створења
из одређене нише

прилагођеног само једној
специфичној средини

у светског путника
који се само задесио у Сахари,

а који је могао завршити
буквално било где.

(Аплауз)

Ово је Азури.

Азури, здраво, како си?

Добро, ево, имам једну од ових за тебе.

(Смех)

Дакле, Азури је на паузи
од регуларне шљаке

у Музичкој дворани Радио Сити.

(Смех)

То чак није ни шала.

Било како било...

Заиста, Азури је живи пример

да је прича о нашем свету динамична.

Захтева нашу спремност
да се изнова прилагођавамо, преиспитујемо.

(Смех)

Зар не, Азури?

Заиста, сви смо само делић кости удаљени

од погледа на свет другим очима.

Хвала вам.

(Аплауз)