Ник Маркс: Индекс Срећне Планете

Статистичар Ник Маркс пита зашто успех једне нације меримо њеном продуктивношћу - уместо срећом и добростањем њених људи. Он представља Индекс Срећне Планете, који мери национлано добростање наспрам коришћења ресурса (јер срећан живот не мора да кошта Земљу). Које земље имају највиши скор на ИСП? Можда ћете се изненадити.

Мартин Лутер Кинг

није рекао,

"Имам ноћну мору"

када је инспирисао покрет грађанских права.

Рекао је, "Имам сан".

И ја имам сан.

Сањам да ћемо престати да мислимо

да ће будућност бити ноћна мора,

а то ће бити изазов

јер ако помислите на

било који велики филмски хит у последње време,

скоро у свима је визија човечанства

апокалиптична.

Мислим да је овај филм, "The Road"

најтежи филм модерних времена.

То је дивно филмско дело,

али је све пусто,

све је мртво.

Само отац и син, који покушавају

да преживе, ходају путем.

И мислим да је покрет заштите животне

средине, чији сам и ја део,

саучесник у креирању

овакве визије будућности.

Превише дуго

имамо визију онога што следи

која је као ноћна мора.

Усредсредили смо се на најгори могући сценарио.

Фокусирани смо на проблеме.

И не размишљамо довољно

о решењима.

Користимо се страхом

да задобијемо пажњу људи.

И сваки психолог ће вам рећи

да је страх у организму

повезан са механизмом за бежање.

То је део "бори се или бежи" механизма,

и када је животиња уплашена -

помислите на јелена.

Јелен се укочи, веома је миран,

спреман да побегне.

Мислим да ми то радимо

када тражимо од људи да се укључе у акцију

око уништавања животне средине и климатских промена.

Људи се блокирају и беже

јер користимо страх.

Мислим да еколошки покрет мора да одрасте

и почне да размишља

о томе шта је напредак.

Како би било кад бисмо унапређивали људе?

Мислим да је један од проблема с којима се суочавамо

тај да једини људи који су,

у смислу напретка, освојили тржиште,

имају финансијску дефиницију напретка,

економску дефиницију напретка -

да некако,

ако одређени бројеви порасту,

биће нам много боље,

било да су они на берзи

или да је то БДП

и економски раст,

некако ће живот постати бољи.

Ово одговара људској похлепи,

уместо страху -

да је више боље.

Ма хајде. У западном свету имамо довољно.

Можда неки делови света немају, али ми имамо.

И већ дуго знамо да то није добар показатељ

благостања нација.

Уствари, архитекта нашег рачуноводственог система,

Сајмон Кузнетс је тридесетих година

рекао, "Благостање једне нације

се ретко може закључити из њених прихода."

Али смо створили рачуноводствени систем

који се чврсто ослања на производњу

и произвођење ствари.

И наравно, ово је историјско и време му је прошло.

У Другом светском рату је било потребно да много производимо.

Заиста, били смо веома успешни у производњи неких ствари

да смо уништили много у Европи и после морали да градимо поново.

Тако је наш систем постао

фиксиран за оно што можемо да произведемо.

Али већ 1968.,

овај визионар по имену Роберт Кенеди,

на почетку своје несрећне председничке кампање,

најелоквентније је разложио

бруто домаћи производ

као нико пре њега.

Свој говор је завршио фразом,

"Бруто домаћи производ

мери све сем онога

што живот чини вредним живљења."

Колико је то лудо? Да наша мера напретка,

наша доминантна мера напретка у друштву,

мери све сем

онога што чини живот вредним живљења?

Верујем да би, да је Кенеди данас жив,

тражио од статистичара као што сам ја,

да пронађу

шта чини живот вредним живљења.

Тражио би да променимо

наш национални рачуноводствени систем

и да га базирамо

на важним стварима као што су социјална правда,

одрживост,

добробит људи.

Уствари, социолози су већ ишли

широм света и постављали људима ова питања.

Ово је из једног глобалног истраживања.

Људи су питани шта желе.

И не изненађује да људи широм света

говоре да желе

срећу, за себе,

своју породицу и децу,

своју заједницу.

ОК, мисле да је новац донекле битан.

Присутан је, али није толико важан као срећа,

и не толико важан као љубав.

Свима нам је у животу потребно да волимо и будемо вољени.

Није уопште важан као здравље.

Желимо да будемо здрави и живимо испуњен живот.

Ово су изгледа природне људске тежње.

Зашто их статистичари не мере?

Зашто о напретку нације не размишљамо у овим терминима,

уместо само о томе колико ствари имамо?

То ја радим у свом животу -

размишљам о томе како меримо срећу,

како меримо добростање,

како да то радимо у еколошким оквирима.

У организацији у којој радим, "New Economics Foundation",

направили смо нешто

што зовемо Индекс Срећне Планете,

јер верујемо да би људи и планета требало да буду срећни.

Зашто не бисмо креирали меру напретка која то показује?

Ми кажемо да је

крајњи резултат нације

њен успех у томе

да створи срећне и здраве животе својих грађана.

То би требало да је циљ

сваке нације на планети.

Али морамо запамтити

да је основни услов за то

количина ресурса које користимо.

Сви имамо једну планету. Морамо да је делимо.

Та планета коју делимо

је коначан, редак ресурс.

А економију веома занима реткост.

Када има редак ресурс

који жели да претвори

у пожељни исход,

размишља у терминима ефикасности.

Размишља колико добијемо за оно што платимо.

Ово је мера благостања

коју добијамо из ресурса које користимо.

То је мера ефикасности.

Вероватно је најбољи начин да то покажем

преко овог графика.

На хоризонталној равни

је "еколошки отисак",

што је мера количине ресурса које користимо

и захтева које стављамо пред планету.

Више је лоше.

На вертикали је

мера која се зове "срећне године живота".

То је добростање нација.

Као очекивани животни век у зависности од среће.

То је квалитет и квантитет живота нација.

Жута тачка коју видите је глобални просек.

Постоји читав низ нација

око тог глобалног просека.

На десној горњој страни графика

су земље којима иде прилично добро,

али користе много од планете да би тамо доспеле.

То су Сједињене државе,

друге западне земље у том троуглу

и неколико земаља на блиском истоку.

Супротно томе, на левој доњој страни

су земље које не праве много добробити -

типично, земље подсахарске Африке.

Терминима Томаса Хобса,

живот тамо је кратак и суров.

Просечни животни век у многим овим земљама

је само 40 година.

Маларија, ХИВ и СИДА

убијају много људи

у овим деловима света.

Али пређимо на добре вести!

Постоје неке земље, жути троуглови,

којима иде боље од глобалног просека,

које се крећу ка левом горњем углу графика.

Ово је график жеља.

Желимо да будемо у горњем левом углу, где добар живот не кошта планету.

То је латинска Америка.

Земља која стоји сама на врху

је место где нисам био.

Можда неки од вас јесу.

Коста Рика.

Коста Рика -

просечан животни век је 78,5 година.

То је дуже него у Сједињеним Државама.

Они су, према последњим светским истраживањима

"Галупа", најсрећнија нација на планети -

од свих; више од Швајцараца и Данаца.

То је најсрећније место.

То им успева на

четвртини ресурса

који се обично користе у западном свету -

на четвртини ресурса.

Шта се тамо збива?

Шта се дешава у Коста Рики?

Можемо погледати неке од података.

99% њихове струје потиче из обновљивих извора.

Њихова влада је једна од првих која се обавезала

да ће одстранити угљеник до 2021.

Укинули су војску

1949. -

1949.

И уложили су у социјалне програме -

здравље и образовање.

Имају једну од највиших стопа писмености у латинској Америци

и у свету.

И имају тај Латино вајб, зар не.

Имају друштвену повезаност.

(смех)

Изазов је у томе - то је нешто о чему би требало да размишљамо -

да можда будућност

не припада Северној Америци,

можда не припада Западној Европи,

него припада Латинској Америци.

А прави изазов је, заиста,

да се глобални просек подигне довде.

То је оно што треба да урадимо.

И ако ћемо то да урадимо,

морамо да повучемо земље са дна

и земље са десне стране графика.

И тада почињемо да стварамо срећну планету.

То је један начин гледања на ствари.

Други начин је посматрање временских трендова.

Немамо добре податке за прошлост сваке земље на свету,

али за неке од најбогатијих, из групе за развој и економску сарадњу, имамо.

Ово је тренд благостања за то време,

мало повећање,

али ово је тренд еколошког отиска.

Према строгој методологији срећне планете,

постали смо мање ефикасни

у претварању нашег ретког ресурса

у исход какав желимо.

А заправо, поента је, по мом мишљењу,

у томе да вероватно сви овде

желе да виде да друштво стигне

до 2050., а да се успут

не деси нешто апокалиптично.

Уствари до тога и није далек пут.

Удаљено је пола једног људског живота.

Дете које данас полази у школу

ће 2050. бити мојих година.

То није тако далека будућност.

Овако изгледа циљ британске владе за

емисију угљен-диоксида и гасова стаклене баште.

Представљам вам да ово није уобичајени посао.

Ово мења наше пословање.

Мења начин на који стварамо организације,

водимо политику и живимо своје животе.

Поента је да морамо

да наставимо са побољшањем благостања.

Нико не може изаћи на изборе

и каже да ће квалитет живота опасти.

Мислим да нико од нас не жели

да људски напредак стане.

Мислим да желимо да се он настави.

Мислим да желимо да се човечанство у целини и даље повећава.

И мислим да овде ступају они који поричу и сумњају у климатске промене.

Мислим да они ово желе. Желе да се квалитет живота побољша.

Желе да задрже оно што имају.

И ако желимо да их укључимо,

мислим да је то оно што морамо да урадимо.

То заправо значи да морамо да још више повећамо ефикасност.

Веома је лако цртати графике и сличне ствари,

али требало би да преокренемо те кривуље.

Мислим да овде можемо да окренемо нови лист

из теорије система, од инжењера система,

где креирају кола повратних информација,

да ставимо праве информације у прави тренутак у времену.

Људи се веома мотивишу садашњим тренутком.

Ако поставите мерач у свој дом,

ако видите колико струје тренутно користите,

колико вас то кошта,

ваша деца ће убрзо ићи около и гасити светла.

Како би то изгледало у заједници?

Зашто сваке вечери на радију

чујем извештаје са берзе, однос долара и фунте -

чак ни не знам како би тај однос требало да изгледа да би било ок.

И зашто то слушам?

Зашто не слушам колико енергије је Британија јуче потрошила,

или колико је Америка јуче потрошила?

Да ли смо достигли годишњи циљ од 3%

смањења емисије угљен-диоксида?

Тако се формира заједнички циљ.

Пустите га у медије и почнете о њему да размишљате.

Потребне су нам повратне информације

како бисмо повећали благостање.

На нивоу влада, могли би се креирати национални рачуни добробити.

На пословном нивоу, можете пратити добробит својих запослених,

а знамо да је она повезана са креативношћу,

која је повезана са иновацијама,

а потребно нам је много иновација да бисмо изашли на крај са еколошким изазовима.

И на личном нивоу нам је то неопходно.

Можда нам баш не требају подаци, али су нам потребни подсетници.

У Великој Британији постоји снажна здравствена порука

да се воће и поврће једе 5 пута дневно

и колико би требало да се вежба - што мени није јача страна.

Како је ово у вези са срећом?

Којих 5 ствари би требало да урадите дневно,

да бисте били срећнији?

Пре неколико година смо радили пројекат за владину канцеларију за науку,

велики програм који се звао "Foresight" (предвиђање) -

много, много људи - укључивао је много стручњака -

све је било базирано на доказима - огромна књига.

Али део на ком смо ми радили био је: којих пет позитивних акција можете урадити

да побољшате благостање свог живота?

А поента је да то

нису баш тајне среће, него

ствари из којих ће посредно произаћи срећа.

Прва од њих је да се повежете,

ваше друштвене везе

су најважнији темељи у вашем животу.

Да ли улажете своје време и енергију

у људе које волите?

Наставите да градите те односе.

Друга је да будете активни.

Најбржи пут из лошег расположења:

изађите напоље, шетајте, укључите радио и плешите.

Активност је одлична за позитивно расположење.

Трећа је да примећујете ствари.

Колико сте свесни ствари које се дешавају у свету,

промена годишњих доба, људи око себе?

Да ли примећујете шта се у вама "кува" и жели да изађе?

Заснована на много доказа о свесности,

на когнитивно бихејвиоралној терапији

веома је јака за наше благостање.

Четврта је, наставите да учите

важно је наставити -

учење током целог живота.

Старији људи који уче и који су радознали

имају много боље здравље од оних који се затворе.

Али то не мора бити формално учење; не засновано на знању.

Више се ради о радозналости.

Може бити учење кувања новог јела,

свирање инструмента који сте заборавили као дете.

Наставите да учите.

И последња је

најмање економска од свих,

а то је давање.

Наша великодушност, алтруизам,

саосећање,

они су повезани

са механизмом награђивања у нашем мозгу.

Осећамо се добро ако дајемо.

Можете урадити експеримент у ком

двема групама људи дате ујутру 100 долара.

Једној групи кажете да их потроши на себе,

а другој на друге људе.

На крају дана мерите њихову срећу,

они који су их потрошили на друге су много срећнији

од оних који су их потрошили на себе.

Рекао бих да ових пет начина,

које штампамо на овим згодним разгледницама,

не морају да коштају планету.

Не садрже нимало угљеника.

Није им потребно много материјалних добара да би се задовољиле.

Тако да, ја мислим да је изводљиво

да срећа не кошта планету.

Мартин Лутер Кинг

је пред саму своју смрт

одржао невероватан говор.

Рекао је, "Знам да су пред нама изазови,

можда има и невоља,

али никога се не бојим. Не марим.

Био сам на врху планине,

видео сам Обећану Земљу."

Сад, он је био проповедник,

али верујем да би еколошки покрет

и уствари, пословна заједница, влада,

требало да се попне на врх планине,

да погледа около

и да види Обећану Земљу

или земљу обећања,

и требало би да има визију

света који сви желимо.

И не само то, потребно је да створимо Велику

Транзицију како бисмо стигли тамо,

и да је поплочамо добрим стварима.

Људска бића желе да буду срећна.

Поплочајмо их са пет начина.

Требало би да имамо знаке,

који окупљају и усмеравају људе -

нешто као Индекс Срећне Планете.

И онда верујем да

можемо да створимо свет какав желимо,

у ком срећа не кошта планету.

(аплауз)