Bogat život sa manje stvari | Minimalisti (The Minimalists) | TEDxWhitefish

Džošua Filds Milburn i Rajan Nikodimus, bolje poznati svojoj publici od dva miliona čitalaca kao Minimalisti, su autori nekoliko najprodavanijih knjiga, uključujući „Sve što ostaje“. Pričaju o minimalizmu, vrednosti zajednice i otkrivanju šta ljude čini bogatim.

Ovaj govor je održan na TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx

Zovem se Rajan Nikodimus,
a ovo je Džošua Filds Milburn.

Nas dvojica imamo veb-sajt
pod nazivom „Minimalisti“

i danas želimo da vam pričamo
o tome šta znači biti deo zajednice.

Međutim, prvo želim da podelim
sa vama priču o tome kako sam se obogatio.

Zamislite svoj život za godinu dana,

za dve godine,

za pet godina.

Kako će izgledati?

Zamislite život sa manje -

manje stvari, manje nereda,

manje stresa, dugova i nezadovoljstva.

Život sa manje ometanja.

(Mobilni telefon zvoni)

Gari, šališ se, je l' da?

Gari, pokušavamo da održimo govor.

(Mobilni telefon nastavlja da zvoni)

Izvinite zbog toga.

Sada, zamislite život sa više -

više vremena, više značajnih veza,
više rasta i doprinosa.

Život sa strastima neometen

spoljašnjim obeležjima
haotičnog sveta oko vas.

Ono što zamišljate je život sa namerom.

Nije savršen život, nije čak ni lak život,
ali je jednostavan.

Ono što zamišljate je bogat život -

ona vrsta bogatstva koja nema
nikakve veze sa novcem.

Znate, mislio sam da je biti bogat značilo
zarađivati 50 000 dolara godišnje.

Kada sam počeo da napredujem
u kompaniji u svojim dvadesetim,

brzo sam počeo da zarađujem 50 hiljada.

Ipak, nisam se osećao bogato.

Pokušao sam da uračunam inflaciju.

Možda je 75 000 dolara
godišnje bilo bogatstvo.

Možda 90 000 dolara.
Možda šestocifren iznos.

Možda posedovanje puno stvari.
Možda je to bogatstvo.

Što god da je bogatstvo bilo,
znao sam da ću, kada ga budem imao,

konačno biti srećan.

Što sam više zarađivao, više sam trošio,

sve u potrazi za američkim snom,

sve u potrazi za srećom.

Međutim, što sam stizao bliže,
sreća je bila dalje.

Pre pet godina, ceo moj život je bio
drugačiji od onoga što je danas.

U potpunosti drugačiji.

Imao sam sve što sam ikada želeo.

Imao sam sve što je trebalo da imam.

Imao sam impresivno zvanje
u uglednoj kompaniji,

uspešnu karijeru kao rukovodilac
stotine zaposlenih;

zarađivao sam šestocifrenu platu,

kupovao sam novi luksuzan auto
svake dve godine,

imao sam ogroman stan sa tri spavaće sobe
i čak dve dnevne sobe.

Ne znam zašto neoženjenom momku
trebaju dve dnevne sobe.

Živeo sam američki san.

Svi oko mene su govorili da sam uspešan.

Ipak, bio sam samo prividno uspešan.

Vidite, takođe sam imao gomilu stvari
koje je bilo teško videti spolja.

Iako sam zarađivao puno novca,
imao sam hrpu dugova.

Ali, jurenje američkog sna me je koštalo
mnogo više nego novca.

Moj život je bio ispunjen stresom,
anksioznošću i nezadovoljstvom.

Bio sam nesrećan.

Možda sam izgledao uspešno,
ali se sigurno nisam osećao uspešno.

Stigao sam do tačke u životu
kada više nisam znao šta je važno.

Međutim, jedna stvar je bila jasna -
postojala je velika praznina u mom životu.

Pokušao sam da ispunim tu prazninu
kao i mnogi drugi ljudi - stvarima.

Mnogim stvarima.

Kupovao sam stvari da ispunim prazninu.

Kupovao sam nove automobile, elektroniku

i ormane pune skupe garderobe.

Kupovao sam nameštaj
i skupe dekoracije za kuću.

Uvek sam se starao
da imam najnovije uređaje.

Kada nisam imao dovoljno novca u banci,

plaćao sam skupe obroke, ture pića

i beskorisne odmore kreditnim karticama.

Trošio sam novac brže
nego što sam ga zarađivao

pokušavajući da kupim svoj put ka sreći,

i mislio sam da ću jednog dana
konačno stići tamo.

Sreća je morala biti
negde iza ćoška, zar ne?

Ipak, stvari nisu ispunile prazninu -
proširile su je.

Pošto nisam znao šta je važno,

nastavio sam da ispunjavam
prazninu stvarima, još više se zadužujući,

naporno radeći da bih kupio stvari
koje me nisu usrećavale.

Ovo se nastavilo godinama.

Užasan krug: nasapunaj, isperi, ponovi.

Do mojih kasnih dvadesetih,
moj život je spolja izgledao odlično.

Ali, iznutra, bio sam olupina.

Bio sam razveden već nekoliko godina.

Nisam bio zdrav. Bio sam u škripcu.

Pio sam - puno. Drogirao sam se - puno.

Koristio sam onoliko sredstava
za smirenje koliko sam mogao.

Nastavio sam da radim 60, 70,
i ponekad 80 sati nedeljno,

i odbacio sam neke od najvažnijih
aspekata svog života.

Jedva da sam ikada razmišljao
o svom zdravlju, vezama, strastima.

Najgore od svega, osećao sam da stagniram.

Bilo je izvesno da nisam doprinosio
drugima i nisam se razvijao.

Moj život nije imao
značenje, svrhu, strast.

Da ste me pitali do čega mi je stalo,

pogledao bih vas
kao što jelen gleda u farove.

„Do čega mi je stalo?“ Nisam znao.

Živeo sam od plate do plate,
živeo sam za platu,

živeo sam za stvari,

živeo sam za karijeru koju nisam voleo.

Međutim, uopšte nisam živeo.

Bio sam depresivan.

Kako sam se približavao tridesetim,
primetio sam nešto drugačije

kod svog najboljeg prijatelja
kojeg sam znao preko dvadeset godina.

(Smeh)

Džoš je delovao srećno po prvi put
u zaista mnogo vremena -

zaista srećno, ushićeno.

Ali, ja nisam razumeo zašto.

Radili smo rame uz rame u istoj kompaniji
u našim dvadesetim,

obojica smo napredovali
i on je bio podjednako nesrećan kao i ja.

Nešto se moralo promeniti.

Takođe, upravo je prošao kroz dva
najgora događaja u njegovom životu.

Njegova majka je nedavno preminula
i njegov brak se okončao

u istom mesecu.

Nije trebalo da bude srećan.

Sigurno nije trebalo
da bude srećniji od mene.

Uradio sam ono što bi svaki dobar
najbolji prijatelj uradio.

Izveo sam Džoša na ručak,

posadio ga da sedne i postavio mu pitanje:

„Zašto si, do đavola, toliko srećan?“

(Smeh)

Proveo je narednih 20 minuta pričajući
o nečemu što se zove minimalizam.

Pričao je o tome kako je proveo

nekoliko poslednjih meseci
pojednostavljujući svoj život,

sklanjajući nered sa puta

da bi napravio mesta
za ono što je istinski važno.

Potom me je upoznao
sa čitavom zajednicom ljudi

koji su uradili istu stvar.

Upoznao me je sa momkom
po imenu Kolin Rajt,

24-godišnjim preduzetnikom koji putuje
u novu državu svaka četiri meseca,

noseći sa sobom sve što poseduje.

Tu je bio još i Džošua Beker,
36-godišnji muž i otac dvoje dece,

koji ima stalan posao, auto
i kuću u predgrađu Vermonta.

Onda mi je pokazao Kortni Karver,
40-godišnju suprugu

i majku tinejdžerke u Solt Lejk Sitiju.

Bio je tu i Leo Babauta,

38-godišnji suprug
i otac šestoro dece u San Francisku.

Iako su svi ovi ljudi živeli
značajno drugačije živote -

ljudi različitog porekla,

sa decom i porodicama
i drugačijim poslovnim situacijama -

imali su makar dve zajedničke stvari.

Prvo: živeli su promišljene
i ispunjene živote.

Bili su ostrašćeni i vodila ih je svrha.

Delovali su mnogo bogatije
nego bilo koji od takozvanih bogataša

sa kojima sam radio u poslovnom svetu.

I drugo:

pripisivali su svoje ispunjene živote
ovoj stvari zvanoj „minimalizam“.

Pošto sam momak koji rešava probleme,

odlučio sam da postanem minimalista
upravo tamo, na licu mesta.

Pogledao sam Džoša i uzbuđeno izjavio:

„Važi, čoveče, uradiću to,
priključujem se. Biću minimalista.

Šta sada?“

Ne želim mesecima da smanjujem
broj svojih stvari kao on.

To je bilo odlično za njega,
ali ja sam želeo brže rezultate.

Došli smo na ideju o žurci sa pakovanjem.

Odlučili smo da zapakujemo
sve moje stvari kao da sam se selio

i onda bih ja otpakivao samo potrebne
stvari u toku naredne tri nedelje.

Džoš mi je bukvalno pomogao
da sve spakujem u kutije:

moju odeću, posuđe, peškire,
televizore, elektroniku,

uramljene fotografije i slike,
pribor za ličnu higijenu,

čak i moj nameštaj - sve.

Posle devet sati i dve isporuke pice,

sve je bilo spakovano.

I tako smo Džoš i ja

sedeli u mojoj drugoj dnevnoj sobi,
osećali se iznureno

i zurili u kutije naslagane do pola
visine mog plafona od tri i po metra.

Moj stan je bio prazan
i sve je mirisalo na karton.

Sve što sam posedovao,

svaka stvar za koju sam naporno radio
proteklih deset godina

je bila tamo u toj sobi.

Samo kutije poređane na kutije,
poređane na kutije.

Svaka kutija je bila obeležena

da bih znao gde da tražim određenu stvar.

Oznake kao „dnevna soba“,
„fioka sa đubretom broj 1“,

„posuđe“, „ormar iz spavaće sobe“,

„fioka sa đubretom broj 9“ i tako dalje.

Proveo sam sledeći 21 dan otpakujući
samo stvari koje su mi trebale:

četkicu za zube, krevet, posteljinu,
nameštaj koji sam zaista koristio,

nešto posuđa, alat -

samo one stvari
koje su mi život činile boljim.

Posle tri nedelje, 80% mojih stvari
je i dalje bilo u tim kutijama;

samo su stajale tamo, neraspakovane.

Sve te stvari koje je trebalo da me usreće

nisu radile svoj posao.

Zato sam odlučio
da ih sve poklonim i prodam.

I znate šta? Počeo sam
da se osećam bogato po prvi put.

Počeo sam da se osećam bogato
čim sam sve sklonio sa puta.

Napravio sam mesta za sve što ostaje.

Mesec dana kasnije, moje celokupno
razmišljanje se promenilo

i tada sam pomislio:

„Možda će neki ljudi
naći vrednost u mojoj priči,

u našoj priči.“

Džošua: Rajan i ja smo uradili
ono što bi, pretpostavljam, svako uradio -

pokrenuli smo blog.

(Smeh)

Nazvali smo ga „Minimalisti“,

i to je bilo pre tri godine.

Onda se nešto iznenađujuće dogodilo -

Pedeset dvoje ljudi je posetilo
naš veb-sajt u prvom mesecu.

Pedeset dvoje!

Shvatam da to možda zvuči
beznačajno na prvi pogled,

ali to znači da su se u našoj priči
pronašle desetine ljudi.

Potom su se druge
iznenađujuće stvari počele dešavati.

Prvih 52 posetilaca se pretvorilo u 500,

500 je postalo 5 000,

a sada više od dva miliona ljudi
godišnje čita naše reči.

Ispostavilo se da,
kada poboljšate živote ljudi,

veoma su nestrpljivi da podele tu poruku
sa svojim prijateljima i porodicom,

da poboljšaju njihove živote.

Poboljšanje je osnovni ljudski nagon.

U stvari, zato smo danas ovde.

Pre dve godine, Rajan i ja
smo se preselili iz Ohaja u Montanu.

Ovde smo otkrili čitavu zajednicu ljudi,

ljude koji nisu bogati
na tradicionalni način,

ali koji su bogati na drugi način.

Otkrili smo toliko puno ljudi

koji su bili spremni da doprinesu drugima.

To čini pravu zajednicu - doprinos.

Želeli bismo da sve podstaknemo

da sagledate svoj svakodnevni život.

Vidite šta jede većinu vašeg vremena.

Da li je to proveravanje imejla
ili Fejsbuka ili gledanje televizije?

Da li je to kupovina preko interneta
ili u prodavnicama?

Da li je to naporan rad za novac
da bi se kupile nepotrebne stvari,

stvari koje vas neće usrećiti?

Nije da mislimo da postoji
nešto suštinski loše

sa materijalnim stvarima

ili radom od devet do pet - ne postoji.

Svima su nam potrebne neke stvari.
Svi moramo da platimo račune, zar ne?

U pitanju je to da, kada te stvari
stavimo na prvo mesto,

imamo naviku da izgubimo iz vida
naše stvarne prioritete.

Izgubimo iz vida svrhu života.

Možda nam uklanjanje
dela viška stvari sa puta

i uklanjanje nereda iz naših života

mogu pomoći da se usredsredimo
na sve što ostaje -

stvari kao što su zdravlje, veze,

razvoj, doprinos,

zajednica.

Hvala.

(Aplauz)