Tom Četfild: 7 načina na koje igre nagrađuju mozak

Igranje igara unosimo u sve više životnih sfera, provodeći bezbrojne sate - i pravi novac - tražeći izmišljena blaga u virtuelnim svetovima. Zašto? Kako Tom Četfild (Tom Chatfield) pokazuje, igre na savršen način nagrađuju naš mozak, aktivirajući ga i podstičući nas da tražimo još.

Obožavam video igre.

Gajim i neko strahopoštovanje prema njima.

Prema njihovoj moći

u smislu mašte, tehnologije,

u smislu ideje.

Ali mislim da povrh svega

gajim strahopoštovanje prema njihovoj moći

da nas motivišu, podstaknu,

fiksiraju za sebe

kao što ništa drugo što smo napravili

nije uspevalo ranije.

Mislim da možemo naučiti neke prilično neverovatne stvari

ako posmatramo kako one to čine.

I posebno, mislim da možemo naučiti

o učenju.

Industrija video igara

se najbrže razvija

od svih modernih medija.

Od oko 10 milijardi 1990.,

danas na svetskom nivou vredi 50 milijardi dolara

i ne pokazuje znake usporavanja.

Procenjuje se da će

za četiri godine vredeti preko 80 milijardi dolara.

To je tri puta više od muzičke industrije.

To je prilično zapanjujuće, ali

to nije podatak koji ostavlja najsnažniji utisak.

Ono što me zaista fascinira

je to da, danas,

ljudi troše oko

osam milijardi pravih dolara godišnje

kupujući virtuelni "iTunes"

koji postoji samo

unutar video igara.

Ovo je snimak iz virtuelnog sveta "Entropia Universe".

Početkom ove godine,

virtuelni asteroid je tu

prodat za 330.000 pravih dolara.

Ovo je brod

klase "Titan"

u svemirskoj igri "EVE Online".

Za izgradnju ovog virtuelnog predmeta

potrebno je da 200 pravih ljudi

uloži 56 dana pravog vremena,

plus mnogo hiljada sati

napora pre toga.

A opet, mnogi od ovih se grade.

S druge strane,

igru "Farmville", za koju ste sigurno čuli,

igra 70 miliona ljudi

širom sveta,

a većina njih

igra je skoro svakog dana.

Sve ovo možda zvuči

prilično alarmantno, nekim ljudima,

kao pokazatelj nečeg zabrinjavajućeg

ili pogrešnog u društvu.

Ali ovde smo zbog dobrih vesti,

a dobra vest je ta

da mislim da možemo da istražujemo

zašto se javljaju ova

stremljenja i ovakve vrednosti.

Mislim da možemo,

odgovaranjem na to pitanje,

otkloniti nešto veoma moćno.

Mislim da, najzanimljiviji način

da razmišljamo o tome kako se sve ovo dešava,

je razmišljanje o nagradama.

A posebno, u smislu

veoma intenzivnih emocionalnih nagrada

koje igranje igara donosi ljudima,

kako individualno

tako i kolektivno.

Ako pogledamo šta se dešava u nečijoj glavi

dok se bavi igranjem,

vidimo da se javljaju dva procesa.

S jedne strane imamo procese želje.

Ovo liči na ambiciju i motivaciju - uradiću to. Uložiću napor.

S druge strane, imamo procese sviđanja,

zabavu i dopadanje

i oduševljenje -

i ogromnu leteću zver sa orkom na leđima.

Zaista sjajna slika. Prilično je kul.

To je iz igre "World of Warcraft" koja ima više od 10 miliona igrača u svetu,

među kojima smo i moja žena i ja.

I ova vrsta sveta,

ova ogromna leteća zver koju jašete

pokazuje zašto su igre podjednako dobre

u procesima želje i sviđanja.

Jer su veoma moćne. Prilično fantastične.

Imate ogromne moći.

Ambicija vam je zadovoljena, ali je i veoma lepo.

To letenje predstavlja ogromno zadovoljstvo.

Sve ovo formira

veoma intenzivnu emocionalnu uključenost.

Ali ovo nije najinteresatnije od svega.

Ono što je stvarno interesantno u vezi virtuelnog

sveta je da njime možete da merite.

Jer u virtuelnom svetu možete

da merite sve.

Svaka pojedina stvar koju je svaka osoba

koja je nekad igrala neku igru uradila, može da se meri.

Najveće igre na svetu danas

prate više od milijardu pojedinačnih podataka

o svojim igračima, o tome šta svi rade -

mnogo više od detalja koje biste dobili preko nekog sajta.

Ovo omogućava da se

u igrama dešava nešto posebno.

To se zove raspored nagrada.

Pod ovim mislim na posmatranje

onoga šta milioni i milioni ljudi rade

i pažljivo odmeravanje rasporeda,

prirode, vrste, intenziteta nagrada u igrama,

kako bi se održavali u igri

i ulagali zapanjujuće količine napora i vremena.

Pokušaću da objasnim ovo

u realnim terminima,

pa ću govoriti o vrsti zadatka

koji verovatno dobijate u mnogim igrama.

Idite i nabavite određenu količinu određenog igračkog predmeta.

Recimo, u svrhu ove priče,

da je moja misija da nabavim 15 pita,

i nabaviću ih

ako ubijem ova slatka, mala čudovišta.

Jednostavna misija u igri.

Ako želite, možete o ovome razmišljati

kao o problemu kutija.

Moram da nastavim da otvaram te kutije.

Ne znam šta je u njima dok ih ne otvorim.

Idem okolo i otvaram jednu po jednu, dok ne skupim 15 pita.

Sad, ako uzmete igru kao što je "Warcraft",

možete je, ako želite, posmatrati

kao naporni poduhvat otvaranja kutija.

Igra navodi ljude da otvore oko milion kutija,

u kojima se nalaze sve bolje i bolje stvari.

Ovo zvuči izuzetno dosadno,

ali igre imaju moć

da ovaj proces učine

neverovatno ubedljivim.

A to čine

kombinacijom verovatnoće i podataka.

Razmislimo o verovatnoći.

Ako želimo da uključimo nekoga

u taj proces otvaranja kutija i traženja pita,

želimo da budemo sigurni da nije ni previše lako,

ni previše teško pronaći pitu.

Šta tada radimo? Pa, pogledajte milion ljudi -

ne, 100 miliona ljudi, 100 miliona koji otvaraju kutije -

i izračunajte, ako je verovatnoća pite

oko 25% -

to nije ni previše frustrirajuće, ni previše lako;

drži ljude angažovanim -

ali naravno, to nije sve - ima 15 pita.

Sad, mogao bih da nazovem igru "Piecraft" (pie - pita),

gde samo tražite milion pita

ili hiljadu pita.

To bi bilo veoma dosadno.

15 je prilično optimalan broj.

Vidite da je između pet i 20

to prilično dobar broj da bi ljudi nastavljali.

Ali u kutijama nisu samo pite.

Ovde je sto procenata.

Mi osiguramo da se svaki put kad se kutija otvori,

u njoj nalazi neka mala nagrada

zbog koje ljudi napreduju i nastavljaju.

U većini avanturističkih igara

to je neka valuta ili iskustvo unutar igre,

ali ne radimo samo to.

Takođe kažemo da će biti još gomila drugih predmeta

različitog kvaliteta i nivoa uzbuđenja.

Postoji 10% šanse da dobijete prilično dobar predmet.

Imate šansu od 0.1%

da dobijete stvarno izuzetan predmet.

I svaka od ovih nagrada pažljivo je odmerena za neki predmet.

Takođe, kažemo, "Pa, koliko

čudovišta? Da li bi trebalo da ceo svet bude pun milijardama čudovišta?"

Ne, želimo jedno ili dva čudovišta na ekranu u bilo kom trenutku.

To me privlači. Nije previše lako, nije previše teško.

Sve ovo je veoma moćno.

Ali mi smo u virtuelnom svetu; nisu to prave kutije.

Tako da možemo da

činimo neke prilično neverovatne stvari.

Gledajući sve te ljude kako otvaraju kutije, primećujemo

da kad ljudi stignu do nekih 13 od 15 pita,

njihova percepcija se menja i postaje im pomalo dosadno.

Ne odnose se racionlano prema verovatnoći.

Misle da igra nije fer.

Ne daje mi moje poslednje dve pite. Odustajem.

Da su to prave kutije, ne bismo mogli mnogo da uradimo,

ali u igri možemo reći, "Dobro, u redu".

Kada stignete do 13 pita, imate 75% šanse da sada dobijete pitu.

I dalje ste uključeni. Pogledajte šta ljudi rade -

prilagode svet da se poklapa sa njihovim očekivanjem.

Naše igre ne rade ovo uvek.

A jedna stvar koju sigurno sada rade

je da, ako ste dobili super predmet sa 0.1% šanse,

one će osigurati da se još neki takav predmet neće pojaviti poduže vreme

kako bi se zadržala vrednost i posebnost.

Poenta je zapravo

da smo se razvili da imamo

razna zadovoljstva iz sveta.

Desetinama, stotinama hiljada godina

smo se razvijali da neke stvari doživimo kao stimulativne,

i kao veoma inteligentna i civilizovana bića,

u velikoj meri nas stimuliše učenje i rešavanje problema.

Ali sada, možemo da obrnemo proces

i da gradimo svetove

koji direktno utiču na te naše osobine.

Šta sve ovo znači u praksi?

Pa, ja sam došao

do sedam stvari

za koje mislim da pokazuju

kako možete ove lekcije iz igara

preneti na svet van igara.

Prva je veoma jednostavna:

indikator iskustva koji meri napredak -

nešto o čemu su ljudi poput

Džesija Šela odlično pričali početkom godine.

Već se primenjuje na Univerzitetu u Indijani, u Americi, i nekim drugim mestima.

Ideja je da, umesto da postepeno ocenjujete ljude

u delovima,

date im profil jednog lika

koji konstantno napreduje putem

sitnih, sitnih stepena koji ljudi doživljavaju kao svoje.

I sve ide u tom pravcu

i oni gledaju kako se pomera i poseduju ga.

Drugo, mnogi dugoročni i kratkoročni ciljevi -

5000 pita, dosadno,

15 pita, zanimljivo.

Dajete ljudima

mnogo različitih zadataka.

Zadatak je

da se uradi 10 ovih pitanja,

ali sledeći zadatak

je da se pojavite na 20 časova,

sledeći je da radite zajedno sa drugim ljudima,

naredni je da prikažete svoj rad pet puta,

naredni je da stignete do određenog cilja.

Razložite stvari na odmerene delove

koje ljudi mogu da biraju i rade paralelno

da bi i dalje bili angažovani

a koje vi koristite da ih navedete

ka aktivnostima koje su im individualno korisne.

Treće, nagradite napor.

To je vaš faktor od 100%. Igre su fantastiče u ovome.

Svaki put kad nešto radite, dobijete nagradu za pokušaj.

Ne kažnjava se neuspeh; nagrađuje se i najmanji napor -

pomalo zlata, pomalo nagrada - uradili ste 20 pitanja - tik.

Sve funkcioniše kao instant ojačanje.

Četvrto, povratna informacija.

Ovo je izuzetno bitno,

a virtuelni svet je očaravajuće dobar u tome.

Ako pogledamo neke od najtežih problema u svetu danas,

o kojima slušamo neverovatne stvari,

ljudima je veoma teško da nauče

ukoliko ne mogu da povežu posledice sa delima.

Zagađenje, globalno zagrevanje, posledice

svih tih stvari su daleke u vremenu i prostoru.

Veoma je teško naučiti da osetimo lekciju,

ali ako uobličimo stvari,

ako ljudima damo stvari koje su opipljive

i kojima mogu da se igraju i od kojih imaju povratnu informaciju,

onda mogu da nauče lekciju, da vide,

da napreduju, razumeju.

I peto,

element nesigurnosti.

Ovo je neurološki rudnik zlata,

ako hoćete,

jer poznata nagrada

uzbuđuje ljude,

ali ono što ih stvarno podstiče

je nesigurna nagrada,

ona koja se javlja na određenom stepenu nesigurnosti,

za koju ne znaju da li će je dobiti.

Tih 25%. To stimuliše mozak.

I ako razmišljate o

korišćenju ovoga u testovima,

o tome da uvedete kontrolisane elemente nasumičnosti

u sve vrste testiranja i treninga,

možete kod ljudi promeniti nivoe angažovanosti

tako što ćete se umešati u ovaj

moćni evolutivni mehanizam.

Taj da se veoma uzbudimo oko

nečeg što ne možemo savršeno da predvidimo.

Samo želimo da se vratimo i saznamo više.

Kao što verovatno znate, neurotransmiter

koji je u vezi sa učenjem zove se dopamin.

Povezan je sa ponašanjem traženja nagrade.

Nešto veoma uzbudljivo počinje da se dešava

na primer na Univerzitetu u Bristolu, u Velikoj Britaniji,

gde počinjemo da matematički oblikujemo

nivoe dopamina u mozgu.

To znači da možemo da predvidimo učenje,

da predvidimo povećano angažovanje,

te vremenske periode kada

se učenje dešava na povišenom nivou.

Iz ovoga proizlaze dve stvari.

Prva ima veze sa pamćenjem,

da možemo pronaći ove trenutke.

Kada neko ima više šanse da se seti,

dajemo mu nagradu u nekim trenucima.

Druga stvar je sigurnost,

vidimo kako igranje igara i struktura nagrada

čine ljude hrabrijima, voljnijima da se upuštaju u rizike,

da se bore sa teškoćama,

teže ih je obeshrabriti.

Sve ovo može da izgleda veoma opako.

Znate, kao "Našim mozgovima se manipuliše, svi smo zavisnici".

Koristi se reč zavisnost.

Tu postoje ozbiljne brige.

Ali ono što na neurološkom nivou najviše

uzbuđuje ljude su drugi ljudi.

To nas stvarno podstiče.

U terminima nagrada, to nije novac,

nije dobijanje gotovine - to je lepo -

nego kad radimo nešto sa drugima,

kada nas posmatraju, kada sarađujemo.

Želim da vam ispričam kratku priču o 1999. godini -

o video igri "Everquest".

U njoj su postojala dva

ogromna zmaja i trebalo je da se udružite da biste ih ubili -

42 ljudi - do 42 da bi se ubili ovi zmajevi.

To je problem, jer

su oni za sobom ostavljali dva ili tri dobra predmeta.

Igrači su ovom problemu prišli tako

što su spontano pronašli sistem

međusobne motivacije,

pošteno i otvoreno.

Oni su jedni drugima plaćali virtuelnom valutom

koju su zvali poenima za ubijanje zmaja.

I svaki put kad biste se pojavili u nekoj misiji,

plaćali bi vas poenima za ubijanje zmaja.

To su beležili na posebnom veb sajtu.

Pratili su sopstvenu privatnu valutu,

a igrači su kasnije mogli da se nadmeću

za kul predmete koje su želeli -

to su sve organizovali sami igrači.

Ovaj zadivljujuć sistem nije funkcionisao samo u ovoj igri,

nego danas, deset godina kasnije,

svaka igra na svetu sa ovakvom vrstom zadatka

koristi neku varijantu ovog sistema -

desetine miliona ljudi.

A nivo uspešnosti

je blizu 100%.

Ovo je dobrovoljna, samoprimenljiva

valuta, koju su razvili igrači,

i to je veoma sofisticirano

igračko ponašanje.

Želim da završim predlažući

nekoliko načina na koje ovi principi

mogu da se prošire u svetu.

Počeću sa poslovanjem.

Mislim, viđamo neke od velikih problema

u stvarima kao što su biznis,

recikliranje i ušteda energije.

Viđamo pojavu izuzetnih tehnologija

kao što su merači energije.

Gledam to i mislim, da,

možemo otići mnogo dalje s ovim,

dozvoljavajući ljudima da postave ciljeve,

postavljajući odmerene ciljeve,

koristeći elemente nesigurnosti,

koristeći više ciljeva,

koristeći sistem implicitnih nagrada i motivacije,

podstičući ljude da

sarađuju u grupama, ulicama,

sarađuju i takmiče se,

da iskoriste ove veoma prefinjene

grupne i motivacione mehanizme.

Kad govorimo o obrazovanju,

možda najočiglednije možemo

da preoblikujemo način na koji angažujemo ljude.

Možemo ponuditi ljudima kontinuitet

iskustva i lične investicije.

Možemo razložiti stvari na

veoma specifične male zadatke.

Možemo koristiti proračunatu nasumičnost.

Možemo stalno nagrađivati napor

kako se stvari uklapaju.

I možemo koristiti grupna ponašanja

koja se razvijaju kada ljudi igraju zajedno,

te složene mehanizme saradnje

koji se potpuno bez presedana.

Vlada, pa pada mi na pamet da

američka vlada, pored drugih,

bukvalno počinje da plaća

ljudima da smršaju.

Dakle vidimo da se finansijska nagrada koristi

za tretiranje ogromnog problema gojaznosti.

Ali opet, te nagrade

mogu precizno da se odrede

kad bismo mogli da koristimo veliku stručnost

sistema igara da bismo samo to pokrenuli,

da skupimo podatke, skupimo posmatranja

miliona ljudskih sati

da bismo utkali tu povratnu informaciju

u povećanje angažovanosti.

Na kraju, ta reč, angažovanje,

je ono s čim želim da vas ostavim.

Kako individualno angažovanje

može da se transformiše

psihološkim i neurološkim lekcijama

koje možemo naučiti iz posmatranja ljudi koji igraju igre.

Ali radi se i o kolektivnoj angažovanosti

i jedinstvenoj laboratoriji

za posmatranje toga šta ljude podstiče

da rade i igraju i da se angažuju

u velikoj meri u igrama.

I ako možemo da posmatramo ove stvari i iz njih učimo

i vidimo kako da ih iskoristimo,

onda mislim da imamo nešto revolucionarno u rukama.

Mnogo vam hvala.

(aplauz)