Naša opasna opsesija perfekcionizmom se pogoršava

Socijalni psiholog Tomas Keran istražuje kako pritisak da budemo savršeni - na društvenim mrežama, u školi, na poslu - podstiče povećanje broja mentalnih bolesti, posebno među mladima. Saznajte više o uzrocima ove pojave i kako možemo stvoriti kulturu koja slavi radost nesavršenosti.

Ja sam pomalo perfekcionista.

Koliko puta ste to čuli?

Uz piće, možda, sa prijateljima,
ili možda sa porodicom na Dan zahvalnosti.

To je svačija omiljena mana,

to je taj sada prilično učestali odgovor

na teško poslednje pitanje
na intervjuu na posao:

„Moja najveća slaba tačka?

To je moj perfekcionizam.“

Vidite, za nešto što nas navodno sputava,

prilično je neverovatno
koliko mnogo nas rado priznaje

da smo perfekcionisti.

Ali tu postoji jedna zanimljiva
i ozbiljna stvar,

jer je naše zavidno divljenje
prema savršenstvu toliko opšteprisutno

da nikada ne zastanemo da preispitamo
šta taj koncept sam po sebi znači.

Šta govori o nama i našem društvu

to što postoji neka vrsta
slavljenja savršenosti?

Skloni smo da perfekcionizam
smatramo oznakom vrednosti.

Simbol uspešnih.

A ipak, dok sam izučavao perfekcionizam,

nisam našao dovoljno dokaza
da su perfekcionisti uspešniji.

Naprotiv -

osećaju se nesrećno i nezadovoljno

usred dugotrajnog utiska
da nikada nisu dovoljno savršeni.

Znamo iz kliničkih izveštaja o slučajevima

da perfekcionizam skriva
niz psiholoških poteškoća,

uključujući depresiju,
anksioznost, anoreksiju, bulimiju,

pa čak i razmišljanje o samoubistvu.

Još više zabrinjava
to da tokom poslednjih 25 godina

uočavamo da se učestalost perfekcionizma
alarmantno povećava.

Istovremeno

primećujemo više mentalnih bolesti
među mladima nego ikada pre.

Stopa samoubistava samo u SAD-u

povećana je za 25 procenata
tokom poslednje dve decenije.

Počinjemo da primećujemo
da se slične tendencije javljaju u Kanadi,

kao i u mojoj domovini,
Ujedinjenom Kraljevstvu.

Naše istraživanje ukazuje

da se perfekcionizam povećava
kada se društvo menja.

Izmenjeno društvo odražava
promenjen osećaj ličnog identiteta

i, usto, razlike u načinu
na koji mladi komuniciraju

jedni sa drugima,
kao i sa svetom oko sebe.

Postoje neke jedinstvene karakteristike

našeg nadmoćnog društva
zasnovanog na tržištu

koje obuhvataju stvari
poput neograničenog izbora

i lične slobode,

a to su karakteristike
za koje smatramo da doprinose

da ovaj problem poprimi
skoro nivo epidemije.

Daću vam primer.

Mladi ljudi su danas više zaokupljeni
dostizanjem savršenog života

i načina života,

u pogledu svog imidža,
statusa i bogatstva.

Podaci istraživačkog centra Pju
pokazuju da mladi ljudi

rođeni u SAD-u kasnih 1980-ih godina

20 posto češće navode
sticanje materijalnog bogatstva

među svojim najbitnijim
životnim ciljevima,

u odnosu na svoje roditelje
i svoje babe i dete.

Mladi se takođe mnogo više zadužuju
nego starije generacije,

i troše mnogo veći deo prihoda
na proizvode koji podržavaju njihov imidž

i imovinu koja ukazuje na status.

Ova imovina, njihovi životi i stil života

sada se prikazuju u živopisnim detaljima

na sveprisutnim platformama
društvenih mreža

Instagrama, Fejsbuka, Snepčeta.

U ovoj novoj vizuelnoj kulturi,

izgledati savršeno
je mnogo važnije od stvarnosti.

Ako je jedna strana moderne scene

koju smo tako bogato uredili za mlade

ta ideja da postoji život
koji se može usavršiti

i stil života koji se može usavršiti,

onda je druga strana definitivno rad.

Ništa nije van domašaja
za one koji nešto žele dovoljno snažno.

Ili nam bar tako govore.

To je ideja u srcu američkog sna.

Prilika, meritokratija, osoba
koja je sve sama stekla, naporan rad.

Ideja da se naporan rad uvek isplati.

I iznad svega je ideja
da smo kormilari sopstvene sudbine.

Ove ideje povezuju
naše bogatstvo, naš status

i naš imidž sa našim urođenim,
ličnim vrednostima.

Ali to je, naravno, potpuna fikcija.

Jer čak i da postoje jednake mogućnosti,

ideja da smo kormilari svoje sudbine

maskira mnogo mračniju
stvarnost za mlade ljude,

da su skoro neprekidno
potčinjeni ekonomskom sudu.

Metrički pokazatelji, rang-liste i tabele

pojavili su se kao merila
po kojima se zasluga može kvantifikovati

i koriste se za sortiranje mladih
u škole, razrede i fakultete.

Obrazovanje je prva arena

gde se merenje javno odigrava

i gde se metrički pokazatelji koriste

kao sredstvo za poboljšanje
standarda i učinka.

Počinje u ranom uzrastu.

Mladi ljudi u srednjim školama
velikih gradova u Americi

polažu nekih 112 obaveznih
standardizovanih testova

od vrtića do kraja 12. razreda.

Nije čudno da mladi iskazuju
snažnu potrebu da se bore,

postignu i ostvare
u središtu savremenog života.

Uslovljeni su da definišu sebe

u strogom i uskom pogledu
ocena, percentila i rang-lista.

Ovo je društvo koje vreba
njihove nesigurnosti.

Nesigurnosti vezane za njihovo postignuće

i utisak koji ostavljaju na druge.

To je društvo koje naglašava
njihove nesavršenosti.

Svaka greška, svaki nepredviđeni zastoj

povećava potrebu za savršenijim
postignućem sledeći put, inače,

iskreno, promašaj si.

Taj osećaj manjkavosti i nepotpunosti
je naročito sveprisutan -

samo popričajte sa mladima.

„Kako treba da izgledam,
kako da se ponašam?“

„Treba da izgledam kao taj model,

treba da imam pratilaca
kao i taj popularni lik na Instagramu,

moram da budem bolji u školi.“

U svojoj ulozi mentora
mnogim mladim ljudima,

vidim ove opipljive posledice
perfekcionizma iz prve ruke.

Jedan učenik mi se jasno ističe u glavi.

Džon - to nije njegovo pravo ime -
je bio ambiciozan,

vredan i marljiv,

i naizgled, imao je
izuzetno visoko postignuće,

često je dobijao
najbolje ocene za svoj rad.

A ipak, bez obzira
na to koliko je Džon bio uspešan,

uvek se činilo da preinačava
svoje uspehe u jadne neuspehe,

i pri susretima sa mnom,

otvoreno bi govorio o tome
kako je izneverio sebe i druge.

Džonovo opravdanje
je bilo prilično jednostavno:

kako on može da bude uspešan

kada je ulagao mnogo više truda
nego drugi ljudi,

da bi na kraju dobio iste rezultate?

Vidite, Džonov perfekcionizam
i njegova neumorna radna etika

samo su služili da razotkriju ono
što je video kao svoju unutrašnju slabost

pred sobom i drugima.

Slučajevi kao što je Džonov
govore o štetnosti perfekcionizma

kao načina bitisanja u svetu.

Nasuprot popularnom verovanju,

perfekcionizam se nikad ne odnosi
na usavršavanje stvari ili zadataka.

Ne radi se o težnji ka izvrsnosti.

Džonov slučaj ovo jasno naglašava.

U osnovi, perfekcionizam se odnosi
na usavršavanje sebe.

Ili, preciznije, usavršavanje
nesavršenog sebe.

Možete o tome razmišljati
kao o planini dostignuća

na koju nas perfekcionizam
navodi da zamislimo da se penjemo.

Mislimo u sebi: „Kad stignem do tog vrha,

onda će ljudi videti da nisam
pun nedostataka i vredeću nešto.“

Ali perfekcionizam nam ne govori

da ćemo ubrzo nakon dostizanja tog vrha

ponovo biti pozvani dole
na nove ravnice nesigurnosti i srama,

samo da bismo još jednom probali
da se popnemo na taj vrh.

To je ciklus samoporažavanja.

U potrazi za nedostižnim savršenstvom,

perfekcionista jednostavno
ne može da odstupi.

Zato ga je tako teško lečiti.

Decenijama znamo

da perfekcionizam doprinosi
nizu psiholoških problema,

ali nikada nije postojao
dobar način da se izmeri.

Bilo je tako sve do kraja 1980-ih

kada su se dva Kanađana,
Pol Hjuit i Gordon Flet,

udružili i osmislili
meru samoprocene perfekcionizma.

Tako je, narode, možete ovo izmeriti,

a suštinski obuhvata
tri osnovna elementa perfekcionizma.

Prvi je perfekcionizam usmeren na sebe,

iracionalna želja da se bude savršen:

„Težim da budem što je moguće savršeniji.“

Drugi je društveno
propisani perfekcionizam,

osećaj da je socijalno okruženje
preterano zahtevno:

„Osećam da drugi
previše zahtevaju od mene.“

Treći je perfekcionizam usmeren na druge,

nametanje nerealnih standarda
drugim ljudima:

„Ako pitam nekog da nešto uradi,
očekujem da to bude urađeno savršeno.“

Istraživanja pokazuju
da su sva tri elementa perfekcionizma

u vezi sa ugroženim mentalnim zdravljem,

uključujući pojačanu depresiju,

povećanu anksioznost i suicidne misli.

Ali daleko najproblematičniji
element perfekcionizma

je društveno propisani perfekcionizam.

Taj osećaj da svi očekuju
da budem savršen.

Ovaj element perfekcionizma

je u velikoj korelaciji
sa ozbiljnim mentalnim bolestima.

I kako mi je današnji naglasak
na savršenstvu bio glavna stvar na umu,

zanimalo me je da li se ti elementi
perfekcionizma menjaju.

Do sada su istraživanja
u ovoj oblasti bila usmerena

na neposredne porodične odnose,

ali hteli smo da ovo sagledamo
na širem nivou.

Stoga smo uzeli sve podatke
koji su ikada prikupljeni

tokom 27 godina otkako su Pol i Gordon
osmislili tu meru perfekcionizma,

i izolovali smo podatke
dobijene na studentima.

Ispostavilo se da je bilo
više od 40 000 mladih

sa američkih, kanadskih
i britanskih fakulteta,

i sa toliko dostupnih podataka,
gledali smo da li postoji neki trend.

Sveukupno nam je trebalo
više od tri godine

da sakupimo sve ove informacije,
izvršimo analize

i napišemo izveštaj.

Ali vredelo je zato što je naša analiza
otkrila nešto alarmantno.

Sva tri elementa perfekcionizma
su se vremenom povećavala.

Ali društveno propisan perfekcionizam
je zabeležio daleko najveći porast.

Godine 1989,

samo devet odsto mladih
iskazalo je klinički značajne nivoe

društveno propisanog perfekcionizma.

To su nivoi koje obično možemo videti
u kliničkim populacijama.

Do 2017. ta se brojka
udvostručila na 18 posto.

A do 2050. godine, projekcije
na osnovu modela koje smo testirali

ukazuju da će skoro jedan od troje mladih

iskazivati klinički značajan nivo
društveno propisanog perfekcionizma.

Zapamtite, ovo je element perfekcionizma

koji ima najveću korelaciju
sa ozbiljnim mentalnim bolestima,

i to sa dobrim razlogom.

Društveno propisani perfekcionisti
osećaju neumornu potrebu

da ispune očekivanja drugih ljudi.

I čak i ako ispune
jučerašnja očekivanja savršenstva,

onda sami sebi podignu standarde
na još viši nivo

jer veruju da što bolje rade,

očekuje se da će raditi još bolje.

Ovo stvara duboki osećaj bespomoćnosti
i, što je još gore, beznađa.

Ali ima li nade?

Naravno da ima nade.

Perfekcionisti mogu
i treba da se drže određenih stvari -

obično su bistri, ambiciozni,
savesni i vredni.

I da, lečenje je složeno.

Ali malo samosaosećajnosti

i popustljivosti prema sebi
kada stvari ne idu dobro

može pretvoriti te osobine
u veći lični mir i uspeh.

Zatim je tu i ono
što možemo uraditi kao staratelji.

Perfekcionizam se razvija
u našim formativnim godinama,

pa su mladi zato podložniji.

Roditelji mogu pomoći deci

tako što će ih bezuslovno podržati
kada pokušaju, ali ne uspeju.

Mama i tata mogu da se odupru
svojoj razumljivoj potrebi

da stalno obleću oko deteta u svetu
koji je danas vrlo takmičarski nastrojen,

jer se mnogo anksioznosti prenosi

kada roditelji prisvajaju uspehe
i neuspehe svoje dece kao sopstvene.

Ali naposletku, naše istraživanje
pokreće važna pitanja

o tome kako organizujemo društvo

i da li akcenat našeg društva
na takmičenju, ocenjivanju i testiranju

koristi mladima.

Postalo je uobičajeno
da javne ličnosti kažu

da mladima treba malo više otpornosti

pred ovim novim i jedinstvenim pritiscima.

Ali smatram da to u stvari
peremo ruke od suštinskog pitanja

jer imamo zajedničku odgovornost

da stvorimo društvo i kulturu

u kojoj je mladima u startu
potrebno manje savršenstva.

Ne zavaravajmo se.

Stvaranje takvog sveta je ogroman izazov,

i za generaciju mladih ljudi
koji žive u svakodnevnoj izloženosti

metričkim pokazateljima,
rang-listama i društvenim mrežama,

perfekcionizam je neizbežan,

dok god im nedostaje
nekakva svrha u životu

veća od načina na koji se predstavljaju
ili onoga što postižu pred drugima.

Šta mogu da urade u vezi sa tim?

Svaki put kada se survaju dole
sa tog planinskog vrha,

ne vide drugu opciju
nego da probaju da se ponovo popnu.

Stari Grci su znali

da ova beskrajna borba
uz i niz istu planinu

nije put do sreće.

Njihova slika pakla
bio je čovek po imenu Sizif,

osuđen da celu večnost
iznova kotrlja isti kamen uz brdo,

samo da bi se on opet otkotrljao dole
i da bi morao da počne otpočetka.

Dok god podučavamo mlade ljude

da u njihovim životima
nema ničeg stvarnijeg ni smislenijeg

od ove beznadežne potrage za savršenstvom,

osudićemo i buduće generacije

na istu uzaludnost i očaj.

I tako nam ostaje pitanje.

Kada ćemo da uvažimo

da postoji nešto fundamentalno neljudski

u vezi sa neograničenom savršenošću?

Niko nije bez mana.

Ako želimo da pomognemo našim mladima
da izbegnu zamku perfekcionizma,

onda ćemo ih naučiti
da će nas u haotičnom svetu

život često savladati, ali to je u redu.

Neuspeh nije slabost.

Ako želimo da pomognemo našim mladima
da prerastu ovu samoporažavajuću zamku

nemogućg savršenstva,

onda ćemo ih odgajati u društvu
koje je preraslo tu istu zabludu.

Ali pre svega,

ako želimo da naši mladi ljudi
uživaju u mentalnom, emotivnom

i psihološkom zdravlju,

pozvaćemo ih da slave radost

i lepotu nesavršenosti

kao normalan i prirodan deo
svakodnevnog življenja i ljubavi.

Hvala.

(Aplauz)