Радикалан експеримент из емпатије | Сем Ричардс | TEDxPSU

Водећи Американце из публике корак по корак кроз мисаони процес, социолог Сем Ричардс поставља необичан изазов: могу ли они разумети - не и опрадвати, него разумети - мотивацију једног ирачког побуњеника? И даље, може ли неко заиста разумети и саосећати са другом особом?

Овај говор одржан је на локалном TEDx догађају коришћењем формата TED конференције, али га је независно организовала локална заједница. Сазнајте више на http://ted.com/tedx

Моји студенти ме често питају:

"Шта је социологија?"

Ја им кажем: "То је наука

о томе како људска бића
обликују ствари које не виде."

А они питају: "Па како могу бити социолог?

Како да разумем те невидљиве силе?"

Кажем: "Емпатијом.

Почните емпатијом.

Све почиње емпатијом.

Изађите из своје коже

и ставите се у кожу друге особе."

Ево, даћу вам један пример.

Ја свој живот замишљам

као да је пре сто година

Кина била најмоћнија нација на свету

и дошла у Сједињене Државе

у потрази са угљем,

нашла га и у ствари
нашла га много управо овде.

Убрзо су почели да односе угаљ,

тону по тону,

вагон по вагон, брод за бродом

назад у Кину и у друге крајеве света.

Притом су се страшно обогатили.

Изградили су дивне градове

које је све напајао тај угаљ.

А овде у Сједињеним Државама

били смо у економском очају.

Ово сам видео.

Видео сам како се људи боре за опстанак,

не знајући шта је шта и шта их чека.

Онда сам себи поставио питање.

"Како је могуће
да смо ми овде тако сиромашни,

јер угља има тако много

и много је вредан?"

И схватио сам да

су се Кинези додворили

малој владајућој класи у Америци,

која је украла сав новац и сва богатства.

А ми остали, већина нас,

мучимо се да преживимо.

Кинези су овој владајућој групи дали

мноштво оружја и софистициране технологије

да би осигурали да људи као ја

неће проговорити против ове везе.

Да ли вам ово звучи познато?

И тренирали су Американце

да помогну у заштити угља.

И свуда су били кинески симболи -

свуда, сталан подсетник.

А у Кини,

шта кажу у Кини?

Ништа. Не причају о нама.
Не говоре о угљу.

Ако их питате, рећи ће:

"Па, знате, угаљ, потребан нам је.

Мислим, хајде, нећу да смањујем термостат.

Не можете то очекивати."

Онда се ја наљутим, полудим,

као већина просечних људи.

И узвратимо ударац
и постане прилично гадно.

А Кинези на веома ружан начин одговоре.

И док се окренемо, они шаљу тенкове,

па шаљу копнене снаге,

много људи умире,

ситуација је веома, веома тешка.

Да ли ме разумете?

Можете ли да замислите
како бисте се осећали на мом месту?

Можете ли да замислите да изађете одавде

и видите тенк како стоји напољу

или камион пун војника?

Замислите како бисте се осећали.

Јер знате зашто су ту и шта ту раде.

Ви осећате бес и осећате страх.

Ако можете да замислите - то је емпатија.

Изашли сте из своје
и ставили се у моју кожу.

И морате то осећати.

Океј, то је загревање.

То је загревање.

Сада ћемо спровести

прави радикалан експеримент.

До краја мог говора желим

да се ставите у позицију

обичног арапског Муслимана

који живи на Блиском истоку -

још прецизније, у Ираку.

Да вам помогнем,

можда сте члан ове породице
средње класе у Багдаду -

и желите најбоље за своју децу.

Желите да она живе бољим животом.

И гледате вести, обраћате пажњу,

читате новине,
идете у кафић са пријатељима

и читате новине из целог света.

Понекад чак гледате и сателитски програм,

CNN из Сједињених Држава.

Имате неку представу о томе
како Американци размишљају.

Али заправо само желите
бољи живот за себе.

То је оно што желите.

Ви сте арапски Муслиман који живи у Ираку.

Желите бољи живот.

Дозволите да вам помогнем.

Да вам помогнем око неких ствари

о којима можда размишљате.

Прво: разлог упада у вашу земљу,

последњих 20 и више година,

разлог што је ико заинтересован
за вашу земљу, а посебно САД,

је нафта.

Све је у нафти; ви то знате, сви то знају.

Људи овде у Америци
знају да се ради о нафти.

Зато што неко други

има планове за ваш ресурс.

То је ваш ресурс, не припада неком другом.

То је ваша земља, ваш ресурс.

Неко други има планове за њега.

Знате ли зашто имају те планове?

Знате ли зашто га држе на оку?

Јер је читав њихов економски систем

зависан од те нафте -

стране нафте,

из других крајева света коју не поседују.

И шта још мислите о овим људима?

Американци, они су богати.

Хајде, живе у великим кућама,
имају велика кола,

сви имају плаву косу,
плаве очи, срећни су.

То мислите. То наравно није истина,

али то је медијски утисак,
оно што добијате.

Имају велике градове,

а они сви зависе од нафте.

А шта видите код куће?

Сиромаштво, очај, борбу.

Видите, не живите у богатој земљи.

Ово је Ирак.

Ово је оно што видите.

Видите да се људи боре да преживе.

Мислим, није лако;
виђате много сиромаштва.

Осећате нешто према овоме.

Ти људи имају планове за ваше ресурсе,

а ово је оно што видите?

То није добар осећај.

Али ево,

још пар ствари.

Видите још нешто о чему причате -

Американци не причају о томе,
али ви причате.

То је милитаризација света

и центар јој је баш овде у САД.

А Сједињене Државе су одговорне

за скоро половину

светске потрошње на војску -

четири процента светске популације.

Ви то осећате, виђате сваког дана.

То је део вашег живота.

Причате о томе са својим пријатељима.

Читате о томе.

И када је Садам Хусеин био на власти

Американце није било брига
за његове злочине.

Када је убијао Курде и убијао Иран,

није им било стало до тога.

Када је нафта била угрожена,

некако су одједном ствари постале битне.

И видите нешто друго,

Сједињене Државе,

врхунац светске демократије,

они баш нешто и не подржавају
демократске земље у свету.

Има много земаља које производе нафту,

а које нису баш демократске,
а САД их подржавају.

То је чудно.

О, ови упади - помоћи ћу вам -

ови упади, ова два рата,

десет година санкција,

осам година окупације,

оружана побуна против вашег народа,

стотине хиљада

погинулих цивила,

све због нафте.

Не можете а да не помислите то.

Причате о томе.

То вам је увек на памети.

Питате, "Како је то могуће?"

Хајде.

А овај човек, он је обичан човек -

ваш деда, ваш ујак,

ваш отац, ваш син,

ваш комшија, професор, ученик.

Некада срећан и радостан живот,

а одједном бол и патња.

Сваког у вашој земљи

је дотакло то насиље,

крвопролиће, бол,

ужас, сваког.

Ниједна особа у вашој земљи

није нетакнута.

Али има још нешто.

Још нешто о овим људима,

овим Американцима који су тамо,
још нешто видите о њима

што они сами не виде.

А шта ви видите?

Они су Хришћани.

Они су Хришћани.

Поштују хришћанског бога,
имају крстове, носе Библије.

Њихове Библије имају мали знак

на себи који каже "Војска САД".

А њихове вође, њихове вође:

пре него што своје синове и кћери пошаљу

у рат у вашу земљу -

а разлог вам је познат -

пре него што их пошаљу,

иду у хришћанску цркву
и моле се свом хришћанском богу

и траже заштиту и вођство од тог бога.

Зашто?

Па, очигледно, кад људи умиру у рату,

они су Муслимани, Ирачани -

нису Американци.

Не желите да Американци умру.
Заштити наше трупе.

Осећате нешто према томе -

наравно да осећате.

Они раде дивне ствари.

Дивне, хуманитарне ствари.

Али ови хуманитарци, ти људи су тамо...

О њима слушате, читате.

Они граде школе, помажу људима,
то желе да раде.

Раде изузетне ствари,
али раде и лоше ствари,

а ви не можете да их разликујете.

Па их и не разликујете.

Имате некога као што је
поручник генерал Вилијам Бојкин.

Мислим, тај момак каже
да је ваш бог лажан бог.

Ваш бог је идол, његов бог је прави.

По њему, решење проблема на Блиском Истоку

је да се сви ви преобратите
у Хришћанство -

само се отарасите своје религије.

Ви то знате.
Американци не читају о овом лику.

Не знају ништа о њему, али ви знате.

Ширите то около. Ширите његове речи.

Мислим, ово је озбиљно.

Он је био један од главних команданата
у другој инвазији на Ирак.

Размишљате: "Боже, ако овај тип то говори,

онда мора да сви војници то говоре."

Ова реч овде,

Џорџ буш је то звао ратни поход.

Човече, Американци, они су у фазону,

"Ах, поход. Штагод. Не знам."

Ви знате шта то значи.

То је свети рат против Муслимана.

Видите, извршите инвазију, покорите,
искористите њихове ресурсе.

Ако се не подреде, убијте их.

О томе се овде ради.

Размишљате: "Боже, ови Хришћани
долазе да нас побију."

Ово је застрашујуће.

Уплашени сте. Наравно да сте уплашени.

Наравно да сте уплашени.

Зашто не бисте били?

А овај човек, Тери Џонс.

Мислим, то је човек
који жели да спаљује Куране.

А Американци: "Ах, он је лудак.

Бивши хотелски менаџер,

има четрдесетак чланова своје цркве."

Исмевају га. Ви га не исмевате.

Јер у контексту шире приче,

сви делови се уклапају.

Мислим, наравно,
Американци то тако схватају

и људи протестују на целом Блиском Истоку,

а не само у вашој земљи.

"Он хоће да спаљује Куране,
нашу свету књигу.

Ко су ти Хришћани?

Они су тако зли, тако лоши -

ово они желе."

Овако ви размишљате, као Арапин Муслиман,

као Ирачанин.

Наравно да тако размишљате.

Како да не размишљате тако?

А онда ваш рођак каже,

"Хеј, брате, погледај овај сајт.

Мораш да видиш ово - библијски војни камп.

Ови Хришћани су луди.

Тренирају своју децу
да буду Исусова војска.

Узимају децу и спроводе их кроз ове ствари

док их не науче да кажу:
"Господине, да, господине."

и да бацају гранате и да одржавају оружје.

Иди на тај сајт.

Пише: "Војска САД" видљиво.

Мислим, ти Хришћани су луди.
Како могу то да раде својој деци?"

И читате тај сајт.

Наравно, Хришћани у Америци
или неко други, каже:

"Ах, то је нека малецна црква
усред ничега."

Ви то не знате.

За вас, они су као сви Хришћани.

То је свуда на нету, библијски војни камп.

А погледајте ово:

они чак децу уче -

тренирају их као америчке маринце.

Зар то није занимљиво?

То вас плаши, застрашује вас.

Видите ове момке.

Знате, ја, Сем Ричардс,
знам ко су ови момци.

Они су моји ученици, пријатељи.

Знам шта мислите. Ви не знате.

Кад их погледате

они су нешто друго, нешто друго.

То су они за вас.

Ми у Сједињеним државама то не видимо,

али ви то тако видите.

Погледајте.

Наравно, погрешили сте.

Генерализујете. Погрешно је.

Не разумете Американце.

То није хришћанска инвазија.

Нисмо тамо само због нафте,
него због многих ствари.

Погрешно сте схватили. Промашили сте.

Наравно, већина вас не подржава побуну;

не подржавате убијање Американаца;

не подржавате терористе.

Наравно да не. Мало људи подржава.

Али неки од вас подржавају.

Ово је шира слика.

Океј, ево шта ћемо да урадимо.

Изађите из места

у ком се тренутно налазите

и вратите се у своје нормално место.

Сви су назад у соби, океј.

Ево сада радикалног експеримента.

Сви смо назад код куће.

Ова фотка: ова жена,

човече, саосећам с њом.

Осећам је.

Она је моја сестра,

моја жена, рођака, комшиница.

Она ми је свако.

Ови људи на слици, сви са слике.

Осећам ову слику, човече.

Ево шта желим да урадите.

Вратимо се на мој први пример са Кинезима.

Желим да тамо одете.

Све је у угљу, Кинези су овде у САД-у.

Желим да замислите њу као Кинескињу

која добија кинеску заставу

јер је њена вољена особа
погинула у Америци

у побуни око угља.

Војници су Кинези,

сви остали су Кинези.

Као Американац, како се осећате
у вези с овом сликом?

Шта мислите о овој сцени?

Океј, пробајте ово. Призовите је.

Ово је та сцена.

То је Американац, амерички војници,

американка која је изгубила вољену особу

на Блиском истоку -
у Ираку или Авганистану.

Сада се вратите

назад у кожу оног

Арапина Муслимана који живи у Ираку.

Шта осећате и мислите

о овој слици,

о овој жени?

Океј.

Сада ме испратите,

јер преузимам велики ризик.

Позивам вас да ризикујете са мном.

Ова господа овде су побуњеници.

Ухватили су их амерички војници,

док су покушавали да убију Американце.

Можда су и успели. Можда су успели.

Ставите се на место

Американаца који су их ухватили.

Можете ли да осетите бес?

Осећате ли да само желите

да им заврнете вратове?

Можете ли то да замислите?

Не би требало да је толико тешко.

Само - о, човече.

Сада се поставите на њихово место.

Да ли су они бруталне убице

или патриоте браниоци?

Шта од тога?

Осећате ли њихов бес,

њихов страх,

њихову разјареност,

према ономе што се десило у њиховој земљи?

Можете ли да замислите

да се један од њих ујутру нагнуо

над својим дететом и загрлио га

и рекао: "Душо, вратићу се касније.

Идем да браним твоју слободу, твој живот.

Бринућу о нама,

о будућности наше земље."

Можете ли то да замислите?

Можете ли да замислите да то изговарате?

Можете ли?

Шта мислите да они осећају?

Видите, то је емпатија.

То је и разумевање.

Сада ћете можда питати:

"Океј, Сем, зашто радиш ово?

Зашто би, од свих примера, користио овај?"

А ја кажем зато... зато.

Дозвољено вам је да мрзите ове људе.

Дозвољено да их само мрзите

сваким делићем свога бића.

А ако могу да вас наведем

да се ставите на њихово место

и погледате њиховим очима,

само на трен,

онда замислите какву социолошку анализу

можете да урадите
у другим сегментима свог живота?

Можете далеко да одете

кад се ради о разумевању

особе која вози 65 км/сат

у траци за обилажење,

или свог сина тинејџера

или свог комшије који вас нервира

зато што коси траву недељом ујутру.

Шта год да је у питању,
можете донекле разумети.

Ово говорим својим студентима:

искорачите из свог малог, уског света.

Укорачите у мали, уски свет

неког другог.

Потом то урадите поново и поново и поново.

Одједном, ти мали уски светови

се споје у некакву сложену мрежу.

И граде велики, сложени свет.

И одједном другачије видите свет,

а да нисте ни приметили.

Све је промењено.

Све се у вашем животу променило.

Наравно, о томе се заправо ради.

Обраћајте пажњу на друге животе,

друге визије.

Слушајте друге људе,

просветлите се.

Дакле, желим да кажем...

Не кажем да подржавам терористе у Ираку,

али као социолог,

оно што говорим

је да их разумем.

И сад можда - можда - их и ви разумете.

Хвала вам.

(Аплауз)