Najmoćnija žena za koju nikada niste čuli

Svi su čuli za Martina Lutera Kinga. Ali da li znate za ženu koju je dr King nazvao „arhitektom pokreta za građanska prava“, Septimu Klark? Kao učiteljica nekih od najlegendarnijih aktivista ove generacije kao što su Roza Parks, Dajana Neš, Fani Lu Hejmer i još hiljada njih, Klark je prikazala nacrt za stvaranje promena koji je izdržao test vremena. Sada T. Morgan Dikson i Vanesa Garison, suosnivači GirlTrek-a, preuzimaju Septimine strategije kako bi pokrenule zdravstvenu revoluciju u SAD-u i navele milione žena da hodaju za pravdu. (Ova ambiciozna ideja je deo Odvažnog projekta, TED-ove inicijative da inspiriše i finansira globalne promene.)

T. Morgan Dikson: Htela bih
da vam pričam o najmoćnijoj ženi

za koju nikada niste čuli.

Ovo je Septima Klark.

Upamtite njeno ime: Septima Klark.

Doktor King ju je nazivao
„arhitektom pokreta za građanska prava“

jer je stvorila nešto što se zove
škola za građane.

U ovim školama je podučavala
obične žene praktičnim veštinama

kako bi se vratile u svoje zajednice
i učile ljude da čitaju.

Jer ako mogu da čitaju,

mogu da glasaju.

Pa, te žene su usvojile
te veštine organizovanja

i postale su neke od najlegendarnijih
aktivista za građanska prava

koje je ova zemlja ikada videla.

Žene kao što je Dajana Neš.

Možda znate za nju.

Ona je organizovala čitavu šetnju
od Selme do Montgomerija.

Bila je suosnivač Studentskog
nenasilnog koordinacionog odbora,

a oni su uveli zauzimanje
belačkih mesta u restoranima

i stvorili su „Borce za slobodu“.

Ili možda se sećate Fani Lu Hejmer

koja je sedela na podu
na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji

i pričala kako su je tukli u zatvoru

dok je registrovala ljude
da glasaju u Misisipiju.

I njena najčuvenija učenica,

Roza Parks.

Govorila je da ju je Septima Klark naučila

mirnom činu otpora.

Kada je ona sela,

inspirisala je naciju da ustane.

Ovo su bila samo tri
od njenih 10 000 učenika.

Ove žene su stajale
u prvim redovima promena,

i na taj način

su naučile ljude da čitaju u okviru
njenog modela škole za građane

i osposobili 700 000 novih glasača.

A to nije sve.

Stvorila je novu kulturu
društvenog aktivizma.

Pit Siger je rekao
da je Septima Klark izmenila tekst

stare gospel pesme

i stvorila himnu koju svi znamo:

„Prebrodićemo“.

Vanesa Garison: Mnogi među vama
nas možda već znaju.

Mi smo suosnivači GirlTrek-a,

najveće zdravstvene organizacije
za crne žene u Americi.

Naša misija je jednostavna:

zatražiti od crnkinja,

od kojih je 80% sa težinom
većom od zdrave telesne težine,

da svakodnevno šetaju ispred svoje kuće

kako bi uspostavile
spasonosnu naviku hodanja,

i time podstakle radikalni pokret

u kome će crnkinje
preokrenuti razorne uticaje

hroničnih bolesti,

povratiti ulice u svojim naseljima,

stvoriti novu kulturu zdravlja
u svojim porodicama

i istupiti u prve redove za pravdu.

Danas širom Amerike

više od 100 000 crnkinja
nosi ovu plavu majicu GirlTrek

dok se kreću kroz svoje zajednice -

herojska sila.

Hodamo stopama Septime Klark.

Ona nam je dala nacrt
za stvaranje promena.

Kao prvo, imati smelu ideju,

veću nego što je bilo kome prijatno.

Kao drugo, ukoreniti se
u kulturnim tradicijama zajednice

i snažno se osloniti na ranija dešavanja.

Kao treće, imenovati -

tu jednu stvar za koju
su svi spremni da naporno rade;

smešno jednostavan cilj
koji ne koristi samo pojedincu,

već i selu oko njega.

I na kraju:

nikada ne tražite dozvolu
da spasite sopstveni život.

Naše je osnovno pravo kao ljudskih bića

da rešavamo svoje lične probleme.

TMD: Dakle, svim ženama
koje su okupljene u dnevnim sobama,

koje navijaju za nas i luduju
na društvenim mrežama u ovom trenutku -

vidimo vas.

(Smeh)

Vidimo vas svakog dana. Volimo vas.

Niste same,

i veći deo našeg posla počinje sada.

VG: Vi ste nas doveli na ovu scenu -

vaše vođstvo,

patroliranje urušenim ulicama u Detroitu;

rad sa bolnicama i sistemima
zdravstvene zaštite u Harlemu;

molitve nad ulicama Sakramenta,
Šarlota, Bruklina, Flinta

i svake zajednice koja je doživela traumu;

promene u režimu saobraćaja,
čime su ulice postale bezbednije;

i, što je najvažnije,

služenje u ulozi uzora.

Sve je počelo vašim preuzimanjem obaveze
da počnete sa šetanjem,

vašom saglasnošću da organizujete
svoje prijatelje i porodicu,

i vašim verovanjem u našu širu misiju.

TDI: Za mene je važno
da svi u ovoj prostoriji razumeju

kako tačno funkcioniše
stvaranje promena u GirlTrek-u.

Jedan dobro obučeni organizator
ima moć da promeni ponašanje

100 svojih prijatelja.

Znamo da je to tačno

jer je 1000 žena koje u ovom trenutku
raspaljuju društvene mreže

već inspirisalo
preko 100 000 žena da šetaju.

(Aplauz)

Ali to nije ni približno dovoljno.

Naš cilj je da stvorimo kritičnu masu.

A da bismo to uradili,

imamo odvažan plan
da povećamo svoje intervencije.

Hiljadu organizatora nije dovoljno.

GirlTrek će stvoriti
narednu školu za građane.

Na taj način ćemo obučiti
10 000 aktivista za zdravlje

i rasporediti ih u zajednice u Americi
gde je to najpotrebnije.

Jer kada to uradimo, prekinućemo bolest;

stvorićemo novu kulturu zdravlja.

Napravićemo sistem podrške

tako da milion crnkinja šeta
da bi spasile svoj život.

(Aplauz)

Naša obuka je bez premca.

Samo želim da zamislite.

To je kao ponovno odigravanje,
kao festival u šatoru,

ne mnogo drugačije od otvorenih predavanja
pokreta građanskih prava.

To ćemo raditi širom zemlje.

To je najveća najava ove nedelje:

Vanesa, ja i tim vičnih nastavnika,

što će sve dostići vrhunac sledeće godine,

na svetom tlu,

u Selmi u Alabami,

da bismo stvorili novu godišnju tradiciju
koju zovemo „Selmino leto“.

VG: Selmino leto
će biti godišnje hodočašće

koje će obuhvatati šetnju

od 87 kilometara,

što je sveti put od Selme do Montgomerija.

Takođe će obuhvatati rigoroznu obuku.

Zamislite

kako žene počinju da uče strategije
organizacije i regrutovanja,

da izučavaju nauku vežbanja,

da idu na časove pravilne ishrane,

da uče pripovedanje,

postaju sertifikovani vodiči
za putovanja u prirodi

i zaštitnici zajednice.

TMD: Ovo će biti dosad neviđeno.

To će biti trenutak
poput kulturne institucije,

i u stvari,

to će biti Vudstok za isceljenje crnkinja.

(Smeh)

(Aplauz)

VG: A potreba je -

hitnije je nego ikada.

Gubimo najveći resurs svojih zajednica.

Crnkinje nam umiru ispred nosa.

I ne samo da niko ne govori o tome,

već i odbijamo da priznamo

da izvor ove krize
ima korene u istoj nepravdi

koja je i pokrenula
pokret za građanska prava.

Dana 30. decembra 2017. godine,

Erika Garner,

ćerka Erika Garnera,

crnca koji je umro na ulicama Njujorka

kada ga je policajac držao oko vrata,

preminula je od srčanog udara.

Erika je imala samo 27 godina,

i bila je majka dvoje dece.

Postala je jedna od 137 crnkinja
koje su toga dana -

a bilo ih je preko 50 000 prošle godine -

umrle od srčanih problema,

mnoge među njima
slomljenog srca usled traume.

Uticaj stresa na crnkinje

koje svakodnevno šalju napolje
svoju decu i supruge,

ne znajući hoće li se vratiti kući živi;

koje rade poslove plaćene 63 centa
manje po dolaru u odnosu na belce;

koje žive u zajednicama
sa oronulom infrastrukturom

bez pristupa svežem voću i povrću;

sa malo ili nimalo zelenih površina
ili prostora za šetnju -

uticaj ove nejednakosti ubija crnkinje

više i brže nego bilo koju drugu
grupaciju u zemlji.

Ali to će se uskoro promeniti.

Mora da se promeni.

TMD: Da vam ispričam priču.

Pre oko tri nedelje -

mnogi od vas su možda gledali -

Vanesa, ja i tim od 10 žena
prepešačile smo 160 kilometara

po Podzemnoj železnici.

To smo uradile za pet dana -

pet dugih i divnih dana.

A svet je gledao.

Tri miliona ljudi je uživo gledalo prenos.

Neki od vas ovde, sa uticajem
na internetu, podelili ste priču.

Urbani radio je brujao
o tome širom zemlje.

VG: Čak je i kanal E! News
prekinuo priču o Kardašijanima -

što je, ako se mi pitamo,
tek malčice pravedno -

(Smeh)

da bi objavio da je GirlTrek
uspešno prešao put od 160 kilometara.

(Aplauz)

TMD: Ljudi su navijali za nas.

A navijali su za nas jer nam je,
u ovo vreme zbunjenosti i razdora,

ovo putovanje omogućilo da razmislimo
o tome šta znači biti Amerikanac.

Videli smo Ameriku izbliza
i lično dok smo pešačili.

Prošli smo kroz istorijske gradove,

kroz guste šume,

pored nekadašnjih plantaža.

A jednoga dana

smo ušetale u benzinsku pumpu
koja je takođe bila kafić,

i bila je puna muškaraca.

Nosili su kamuflažnu odeću
i imali lovačku opremu.

Ispred su bili njihovi kamioneti,
a jedan je imao zastavu Konfederacije.

Tako da smo napustile to mesto.

Dok smo hodale ovim uskim delom puta,

nekoliko kamioneta
nam se primaklo veoma blizu,

a iz njihovih izduvnih cevi
izlazila je sablast nasilja gomile.

Bilo je uznemirujuće.

Ali onda se dogodilo.

Na samoj granici Merilenda i Delavera

videle smo čoveka
koji je stajao pored kamioneta.

Tovarni prostor je bio otvoren.

Imao je braon jaknu.

Nespretno je stajao tamo.

Prve dve devojke
u našoj grupi, Džuel i Sandrija,

prošle su pored njega
jer je izgledao sumnjivo.

(Smeh)

Ali veći deo grupe je zastao
da mu pruži šansu.

Prišao nam je i rekao:

„Zdravo, zovem se Džejk Grin.

Čuo sam vas jutros na hrišćanskom radiju

i bog mi je rekao da vam donesem zalihe.“

Doneo nam je vodu,

žitne štanglice

i maramice.

A bile su nam potrebne maramice
jer smo upravo prošle kroz oluju,

bilo je dva stepena ispod nule
i smrzla su nam se lica.

Patike i čarape su nam se zaledile,
pokvasile, i opet zaledile.

Bile su nam potrebne maramice
više nego što je on mogao da zamisli.

Tako je tog dana, u tom trenutku,

Džejk Grin zasigurno obnovio
moju veru u boga,

ali i moju veru u ljudskost.

Na nama je izbor.

U Americi možemo dublje da upadnemo
u tamu razdora, ili ne.

Ovde sam da vam kažem

da žene GirlTrek-a šetaju ulicama

sa svetlom koje se ne može ugasiti.

VG: Takođe hodaju ulicama sa misijom

koja je jasna i moćna kao kod žena
koje su marširale u Montgomeriju:

bolest prestaje ovde,

trauma prestaje ovde.

Uz vašu podršku

i stopama naših predaka,

ovih 10 000 novoobučenih aktivista
pokrenuće najveću zdravstvenu revoluciju

koju je ova zemlja ikada videla.

Vratiće se u svoje zajednice i oblikovati
najbolji moguć razvoj ljudi.

A mi -

mi ćemo svi slaviti.

Jer, kao što je Džejk Grin shvatio,

naše sudbine su isprepletene.

Septima Klark je jednom rekla:

„Vazduh je konačno postao takav
da možemo zajedno da ga udišemo.“

A ipak,

uznemirujuće poslednje reči Erika Garnera
bile su: „Ne mogu da dišem.“

Negova ćerka Erika umrla je u 27. godini,

dok je još tražila pravdu.

Dakle, mi -

mi ćemo nastaviti Septimin rad

dok njene reči ne postanu stvarnost,

dok crnkinje ne prestanu da umiru,

dok ne budemo svi mogli
da zajedno udišemo vazduh.

Hvala.

(Aplauz)