Крис Џордан (Chris Jordan) приказује неке шокантне податке

Уметник Крис Џордан нам пружа занимљив поглед на културу Запада. Његови огромни радови осликавају неке скоро незамисливе податке-- као што је запрепашћујући број папирних чаша које свакодневно користимо.

Мој рад се тиче нашег несвесног понашања

на колективном нивоу.

Под тим подразумевам понашања

којих се одричемо,

као и она која функционишу испод нивоа наше свакодневне свести.

Као појединци, сви ми радимо те ствари, све време, сваког дана.

То је као када сте груби према вашој супрузи

јер сте бесни на неког другог.

Или када на забави попијете мало више, јер сте нервозни.

Или кад се преједете јер је неко повредио ваша осећања или ма шта друго.

И када чинимо овакве ствари

када 300 милиона људи то несвесно чини

то може да проурокује катастрофалне последице

које нико не жели нити је ко имао намеру да их проузрокује.

И то је оно на шта обраћам пажњу у свом раду.

Ово је слика коју сам тек недавно завршио,

и када гледате из далека,

изгледа као неки нео-готски цртеж

фабрике која избацује отпад.

А како се приближавате

почиње да личи на гомилу цеви, можда на хемијску фабрику,

или рафинерију или можда на језиву раскрсницу аутопутева.

А када приђете сасвим близу,

схватитe да се ради о огромном броју пластичних чаша.

У ствари, ово је милион пластичних чаша,

што је једнако броју пластичних чаша које се користе на авионским летовима

у Сједињеним Државама сваких шест сати.

Ми користимо четири милиона чаша дневно на авионским летовима,

а практично се ни једна не користи поново нити се рециклира.

Авиокомпаније то просто не раде.

Ипак, тај број је мали

у односу на број папирних чаша које употребљавамо сваког дана,

а то је 40 милиона чаша дневно за топле напитке,

најчешће за кафу.

Нисам успео да сместим 40 милиона чаша на платно,

али сам успео да ставим 410.000. Овако изгледа 410.000 чаша.

Оволико потрошимо за 15 минута.

А када би заиста наслагали толико чаша

биле би ове величине.

Оволико потрошимо за један сат.

А оволико за један дан.

И даље можете да видите људе скроз доле.

Ово је високо као зграда са 42 спрата,

а ставио сам Кип слободе ради поређења.

Када говоримо о правосуђу, постоји једна појава у нашем друштву

која ме јако мучи, а то је да САД, у овом тренутку,

имају највећи проценат становништва који се налази у затвору

у односу на било коју другу државу на свету.

Свака четврта особа, сваки четврти човек у затвору

је Американац, затворен у нашој држави.

Желео сам да покажем тај број.

Тај број је 2,3 милиона Американаца у затворима у 2005.

Од тад се тај број повећао, али још немамо прецизне податке о томе.

Зато сам желео да прикажем 2,3 милиона затвореничких униформи

и на овој фотографији

свака униформа је величине металног новчића гледаног са стране.

Сићушне су. Једва се види да се ради о комаду материјала

а да бих приказао 2,3 милиона униформи било би ми потребно платно

које ни један штампач на свету не би могао да одштампа.

Зато сам морао да слику поделим на више табли

висине 3 метра и ширине 7,6 метара.

Ово је то дело изложено у галерији у Њујорку

а ово су моји родитељи који га посматрају.

(Смех)

Сваки пут кад погледам ову слику

питам се да ли моја мама шапуће мом тати

''Коначно је сложио свој веш.''

(Смех)

Желим да вам покажем неколико дела на тему зависности.

Конкретно ово се тиче зависности од цигарета.

Желео сам да направим дело које показује тачан број Американаца

који умру од пушења цигарета.

Више од 400.000 људи умре у Сједињеним Државама сваке године

због пушење цигарета.

Ово дело чине гомиле и гомиле кутија цигарета.

И како се полако удаљавате

видите да се ради о слици Ван Гога званој ''Лобања са цигаретом''.

Чудно је кад размислите о томе, да је 11. септембра,

када се догодила позната трагедија, погинуло 3.000 Американаца.

И сећате ли се реакције?

То је одјекнуло широм света

и о томе ће се причати и даље.

Биће то нешто о чему ћемо причати и за 100 година.

А ипак, истог тог дана, 1.100 Американаца је умрло од пушења.

И дан након тог, још 1.100 Американаца је умрло од пушења.

И сваког дана од тад, 1.100 Американаца је умрло.

И данас, 1.100 Американаца умиру од пушења цигарета.

И ми не причамо о томе - ми то одбацујемо.

Дувански лоби је превише јак.

Ми то једноставно одбацујемо из наше свести.

Иако знамо оно што знамо о штетном утицају цигарета,

ми дозвољавамо да наша деца, наши синови и ћерке,

буду изложени утицајима због којих почињу да пуше.

И о томе говори следеће дело.

Ово су гомиле и гомиле цигарета: 65.000 цигарета,

што је једнако броју тинејџера

који ће, овог месеца и сваког месеца, у САД, почети на пуше.

Више од 700.000 деце у САД старости до 18 година

почињу да пуше сваке године.

Још једна чудна епидемија у САД

са којом желим да вас упознам

је појава злоупотребе лекова на рецепт.

Ово је слика коју сам направио од јако пуно таблета Викодина.

У ствари, имао сам само једну таблету Викодина

коју сам скенирао пуно пуно пута.

(Смех)

Тако да, ако се одмакнете, видите 213,000 таблета Викодина,

што представља број хитних интервенција

годишње у САД,

које се могу приписати злоупотреби таблета против болова

и лекова за смирење.

Трећина свих предозирања у САД

а то укључује кокаин, хероин, алкохол, и све остало,

једна трећина предозирања су предозирања од лекова на рецепт.

Чудна појава.

Ово је дело које сам недавно завршио

о још једној трагичној појави. А то је та

растућа опсесија коју имамо са операцијом увећања груди.

384.000 жена, Американки, је прошле године

обавило операцију повећања груди без икаквог медицинског разлога.

То убрзано постаје најпопуларнији поклон за матуру

младим девојкама које крећу на студије.

Зато сам направио ову слику од Барби луткица,

тако да, кад се мало одмакнете видите неку врсту цветног шаблона,

а када се сасвим одмакнете, видите 32.000 Барби луткица,

што представља број операција увећања груди

које се обаве у САД сваког месеца.

Огромна већина тих операција се обави на женама старости до 21 године.

Чудно је, али једина пластична операција

која је популарнија од увећања груди је липосукција,

и већину тих операција обаве мушкарци.

Желим да нагласим да су ово само примери.

Не сматрам да су ово највећи проблеми.

То су само примери.

А разлог због ког ово радим је страх

да се у овом тренутку не осећамо као део друштва.

Постоји нека врста анестезије у Америци у овом тренутку.

Изгубили смо осећај срама, осећај гнева и туге

због онога што се данас дешава у нашем друштву,

због онога што се дешава у нашој земљи,

због злочина који су почињени у наше име широм света.

Ови осећаји су се изгубили.

Радост нашег друштва, радост нашег народа се више не види.

А један од разлога за то је, по мом мишљењу,

то што свако од нас покушава да изгради неку нову врсту погледа на свет,

неки целовити поглед на свет, неку холографску слику

коју сви покушавамо да створимо у нашим мислима

о међуповезаности свих ствари: еколошке стопе

1.000 миља далеко од ствари које купујемо;

друштвене последице 10.000 миља далеко

од одлука које свакодневно доносимо као потрошачи.

И док покушавамо да изградимо тај поглед на свет,

док покушавамо да схватимо величину нашег друштва,

информације са којима баратамо су огромни бројеви:

милиони, стотине милиона,

милијарде, а сада и билиони.

Бушов нови буџет је у билионима, а то су бројеви

које наш мозак не може да разуме.

Не можемо схватити смисао ове огромне статистике.

И због тога, оно што ја покушавам у својим делима

је да отргнем ове бројеве, ову статистику

од хладног језика података и преведем их

у општи визуелни говор који може да се осети.

Јер ја верујем да, ако можемо да осетимо ове ствари,

aко можемо снажно да осетимо ове ствари,

тада ће нам значити више него што нам значе сада.

И ако можемо то да пронађемо,

моћи ћемо да пронађемо, у нама самима,

оно што је потребно да се суочимо са питањем свих питања,

а то је: Како да се променимо?

То је, за мене, у овом тренутку питање с којим се суочавамо као народ:

Како да се променимо? Како да се променимо као друштво,

и како да свако од нас преузме одговорност

за онај део решења за који је задужен,

а то је наше понашање?

Верујем да није потребно да постанеш лош

да би се суочио са овим проблемима.

Ја не упирем прстом у Америку оптужујући је.

Ја само кажем: то смо ми у овом тренутку.

И ако видимо да постоје ствари

које нам се не свиђају у нашем друштву,

онда имамо избор.

Степен интегритета који свако од нас поседује,

којим може да допринесе овом питању, дубина нашег карактера

када се суочавамо са питањем како да се променимо --

то нас већ дефинише као појединце и као народ,

и тако ће бити и убудуће.

И то ће значајно утицати на благостање, на квалитет живота

милијарди људи

који ће наследити резултате наших одлука.

Ово није нешто апстрактно,

ја кажем -- ми у овој дворани смо такви,

управо сада, у овом тренутку.

Хвала вам и желим вам угодан дан.

(Аплауз)