Izbeglička kriza je test našeg karaktera

U 2016. godini, 65 miliona ljudi je raseljeno iz svojih domova usled konflikta i stradanja. Ovo nije samo kriza; to je ispit onoga ko smo i za šta se zalažemo, kaže Dejvid Milibend - i svako od nas je lično odgovoran da pomogne u razrešenju. U ovom govoru koji obavezno morate pogledati, Milibend daje određene, jasne načine na koje možete da pomognete izbeglicama i da pretvorite empatiju i altruizam u akciju.

Pričaću vam o svetskoj izbegličkoj krizi

i moj cilj je da vam pokažem
da je ova kriza

rešiva, ne nemoguća,

ali i da vam pokažem da se ovo
mnogo više tiče nas i toga ko smo,

koliko je to pitanje izbeglica
koje su u prvim linijama borbe.

Za mene ovo nije
samo profesionalna obaveza,

pošto vodim NVO koja podržava izbeglice
i raseljene ljude širom sveta.

To je lično.

Volim ovu sliku.

Taj zgodni momak desno,

to nisam ja.

To je moj tata, Ralf,
u Londonu, godine 1940,

sa svojim ocem Semjuelom.

Bili su Jevreji izbeglice iz Belgije.

Pobegli su na dan nacističke invazije.

Volim i ovu sliku.

To je grupa dece izbeglica

koja dolaze u Englesku iz Poljske
godine 1946.

U sredini je moja majka, Merion.

Poslali su je u novi život

u novoj zemlji

samu,

sa 12 godina.

Znam ovo:

da Britanija nije primala izbeglice

1940-ih,

ja svakako ne bih bio ovde danas.

Ipak, nakon 70 godina,
obišli smo pun krug.

Priča se o zidovima koji se grade,

politička retorika je osvetoljubiva,

humanitarne vrednosti i principi nestaju

u istim zemljama koje su pre 70 godina
rekle "nikad više"

bespomičnosti i beznađu
koje snalazi žrtve rata.

Prošle godine, svakog minuta,

24 ljudi je iseljeno iz svojih domova

zbog konflikta, nasilja i progona:

još jedan hemijski napad u Siriji,

Talibani u naletu u Avganistanu,

devojčice koje u severoistoku Nigerije
Boko Haram tera iz škole.

Ovo nisu ljudi koji se sele
u drugu državu

radi boljeg života.

Oni beže da spasu žive glave.

Prava je tragedija

što najpoznatiji izbeglica na svetu
danas ne može da dođe da priča pred vama.

Mnogi među vama znaju ovu sliku.

Ona prikazuje beživotno telo

petogodišnjeg Alana Kurdija,

sirijske izbeglice, koji je poginuo
na Mediteranu 2015.

Poginuo je sa 3700 drugih
u pokušaju da dođu do Evrope.

Naredne godine, 2016,

poginulo je 5000 ljudi.

Za njih je prekasno,

ali nije prekasno za milione drugih.

Nije prekasno za ljude poput Frederika.

Upoznao sam ga u kampu za izbeglice
Njaragusu u Tanzaniji.

On je iz Burundija.

Želeo je da zna gde bi mogao
da završi svoje školovanje.

Školovao se 11 godina.
Želeo je i 12. godinu.

Rekao mi je: "Molim se da se moji dani
ne završe ovde

u ovom kampu za izbeglice.

Za Halud nije prekasno.

Njeni roditelji bili su
palestinske izbeglice

koje su živele u kampu za izbeglice
Jarmuk, nadomak Damaska.

Roditelji su joj izbeglice,

i sada je i ona sama izbeglica u Libanu.

Radi za Međunarodni komitet za izbeglice
kako bi spasila još njih,

ali uopšte nije sigurna

za svoju budućnost,

gde je ona i šta se u njoj nalazi.

Ovaj govor tiče se Frederika, Halud

i miliona onih poput njih:

zašto su raseljeni,

kako preživljavaju, kakva im pomoć treba
i šta je naša odgovornost.

Iskreno verujem

da se najveće pitanje 21. veka

tiče naših dužnosti prema neznancima.

Budući "vi" ima veze sa vašim dužnostima

prema neznancima.

Vi znate bolje od ikoga

da je svet povezaniji nego ikada pre

ali da je velika opasnost

da nas proždiru naše podele.

A ne postoji bolji dokaz za to

od toga kako se ophodimo
prema izbeglicama.

Evo činjenica: 65 miliona ljudi

raseljeno iz svojih domova prošle godine
zbog nasilja i krivičnog gonjenja.

Da je to jedna zemlja,

bila bi 21. po veličini u svetu.

Većina ovih ljudi, oko 40 miliona njih,
ostaje unutar sopstvene zemlje,

ali 25 miliona su izbeglice.

To znači da prelaze granicu
u susednu državu.

Većina njih živi u siromašnim državama,

relativno siromašnim
ili sa niskim prihodom, poput Libana,

gde živi Halud.

U Libanu,
svaka četvrta osoba je izbeglica,

što je 25% populacije.

Izbeglice ostaju tu dugo.

Prosečno vreme raseljenja

je 10 godina.

Otišao sam u tad najveći kamp za izbeglice
u istočnoj Keniji.

Zvao se Dadab.

Sagrađen je 1991-92.

kao privremeni kamp za Somalijce
koji su bežali od građanskog rata.

Upoznao sam Silo.

Naivno sam je upitao:

"Misliš li da ćeš se ikad
vratiti kući u Somaliju?"

A ona je rekla: "Kako misliš kući?

Ja sam rođena ovde."

A onda kada sam pitao upravu kampa

koji deo od 330 000 ljudi u kampu
je tamo i rođen,

dali su mi odgovor:

100 000.

To je dugotrajno raseljenje.

Uzroci ovoga su duboki:

slabe države koje ne mogu
da podrže sopstveni narod,

međunarodni politički sistem

slabiji nego ikad od 1945,

kao i razlike u veri, vladavini,
vezi sa spoljašnjim svetom

u značajnim delovima muslimanskog sveta.

To su dugotrajni, generacijski izazovi.

Zato kažem da je izbeglička kriza
trend, a ne kratkotrajna pojava.

Kompleksno je, a kada imate velike,
dugotrajne, kompleksne probleme,

ljudi misle da ne može da se učini ništa.

Kada je Papa Franja otišao u Lampeduzu,

na obali Italije, 2014,

sve nas i svestku populaciju optužio je

za ono što on naziva
"globalizacijom indiferentnosti".

To je izraz koji proganja.

Znači da su se naša srca
pretvorila u kamen.

Ne znam, recite vi meni.

Da li možete da se raspravljate sa papom,
čak i na TED konferenciji?

Ali mislim da nije istina.

Mislim da ljudi zaista žele
da naprave razliku,

ali prosto ne znaju da li postoje
neka rešenja za ovu krizu.

Danas želim da vam kažem

da iako su problemi stvarni,
i rešenja su stvarna.

Rešenje jedan:

ove izbeglice moraju naći posao
u zemljama gde žive

a zemljama gde oni žive potrebna je
ogromna ekonomska pomoć.

U Ugandi su 2014. izveli istraživanje:

80% izbeglica u glavnom gradu Kampali

nije bila potrebna humanitarna pomoć
jer su već radili.

Data im je podrška u vidu posla.

Rešenje broj dva:

obrazovanje za decu je neophodnost
a ne luksuz,

kada ste raseljeni tako dugo.

Deca mogu da se povrate kada im je data
prava socijalna i emotivna podrška

pored jezičke i matematičke pismenosti.

Sam sam to video.

Ali pola dece izbeglica širom sveta
u dobu osnovne škole

nema nikakvo obrazovanje,

a tri četvrtine dece u dobi srednje škole
ne dobija nikakvo obrazovanje.

To je ludo.

Rešenje broj tri:

većina izbeglica je u urbanim sredinama,
u gradovima, ne u kampovima.

Šta biste vi ili ja želeli
da smo izbeglica u gradu?

Želeli bismo novac da platimo kiriju
ili kupimo odeću.

To je budućnost
humanitarnog sistema,

ili značajan deo njega:

dajte ljudima novac tako da pojačate
moć izbeglica

i pomoći ćete lokalnoj ekonomiji.

Postoji i četvrto rešenje,

koje je kontroverzno
ali se o njemu mora pričati.

Najranjivijim izbeglicama
mora se pružiti novi početak

i novi život u novoj državi,

uključujući i Zapad.

Brojevi su relativno mali,
stotine hiljada, ne milioni,

ali simbolizam je ogroman.

Sada nije vreme da branimo
pristup izbeglicama,

kao što predlaže Trampova administracija.

Vreme je da prihvatimo ljude
koji su žrtve terora.

I setite se -

(Aplauz)

Setite se, kada vas neko pita:
"Da li su dobro provereni?",

to je zapravo prilično logično
i dobro pitanje.

Istina je da se izbeglice koje dolaze
da bi se naselile

provervaju više od bilo koje populacije
koja dolazi u naše zemlje.

Iako je razumno postaviti to pitanje,

nije razumno reći da je "izbeglica"
drugi naziv za teroristu.

Dešava se sledeće -

(Aplauz)

Kada izbeglice ne mogu da nađu posao,

ne mogu da školuju svoju decu,

ne mogu da dođu do novca,
nemaju legalan put do nade.

Onda idu na riskantna putovanja.

Pre dve godine otišao sam na Lezbos,
divno grčko ostrvo.

Tamo živi 90 000 ljudi.

U jednoj godini, 500 000 izbeglica
prešlo je preko ostrva.

Želim da vam pokažem šta sam video

kada sam se odvezao do severa ostrva:

hrpu pojaseva za spasavanje
onih koji su dospeli do obale.

Kada sam pogledao bliže,

bilo je malih pojaseva za decu,

žute boje.

Ovo sam fotografisao.

Verovatno ne vidite natpis,
ali pročitaću ga za vas.

"Upozorenje: neće vas zaštititi
od davljenja."

U 21. veku,

deci se daju pojasevi za spasavanje

da bi došli na bezbedno u Evropu

iako im ti pojasevi neće spasiti život

ako ispadnu iz čamca
koji ih do tamo vodi.

Ovo nije samo kriza, već i test.

To je test koji su civilizacije
imale pred sobom vekovima.

To je test naše humanosti.

To je test nas u zapadnom svetu,

toga ko smo i za šta se zalažemo.

To je test našeg karaktera,
a ne samo naše politike.

A izbeglice su težak slučaj.

Dolaze iz dalekih delova sveta.

Prošli su kroz traume.

Često su druge vere.

Upravo to su razlozi
zašto da pomažemo izbeglicama,

ne zašto da im ne pomažemo.

To je razlog da im pomognemo
jer to govori nešto o nama.

Otkriva naše vrednosti.

Empatija i altruizam su
dva temelja civilizacije.

Pretvorite tu empatiju
i altruizam u delanje

i živećemo svoj osnovni moralni kredo.

U modernom svetu, nemamo izgovora.

Ne možemo reći da ne znamo
šta se dešava u Jubi, Južnom Sudanu,

ili u Alepu u Siriji.

To je tu, na našim telefonima,

u našim rukama.

Neznanje nije izgovor.

Ako ne pomognemo, pokazaćemo
da uopšte nemamo moralni kompas.

To takođe otkriva da li poznajemo
sopstvenu istoriju.

Razlog za to što izbeglice
širom sveta imaju prava

je zbog izvanrednog vođstva Zapada

od strane vođa nakon
Drugog svetskog rata

koje je preraslo u univerzalna prava.

Izbacite zaštitu izbeglica
i poništavamo sopstvenu istoriju.

Ovo -

(Aplauz)

Ovo takođe otkriva moć demokratije

kao bekstva od diktature.

Od koliko ste političara čuli:

"Verujemo u moć svog primera,
ne primer moći."

Oni zapravo misle da je ono što zastupamo
bitnije od bombi koje bacamo.

Izbeglice koje traže sklonište

su videle Zapad kao izvor nade
i mesto mira.

Rusi, Iranci,

Kinezi, Eritrejci, Kubanci,

došli su na Zapad zbog bezbednosti.

To odbacujemo na sopstvenu štetu.

Postoji još nešto što to otkriva o nama:

da li imamo poniznosti
za sopstvene greške.

Nisam jedan od onih

koji veruju da Zapad izaziva
sve probleme na svetu.

To nije istina.

Ali kada grešimo, treba to da prepoznamo.

Nije slučajnost da je država

koja je primila više izbeglica od svih,
Sjedinjene države,

primila više izbeglica iz Vijetnama
nego iz bilo koje druge države.

To govori o istoriji.

Ali ima i skorije istorije,
u Iraku i Avganistanu.

Ne možete nadoknaditi
za greške u spoljašnjoj politici

humanitarnim delima,

ali kada nešto polomite, imate dužnost
da pokušate da ga popravite,

i to je naša dužnost trenutno.

Sećate li se da sam na početku govora

rekao da želim da objasnim
da je izbeglička kriza

rešiva, ne nepopravljiva?

To je istina, želim da o tome mislite
na nov način,

ali želim i da radite stvari.

Ukoliko imate firmu,

zaposlite izbeglice.

Ukoliko su vas ubedili argumenti,

protivite se mitovima

kada prijatelji, porodica ili kolege
krenu da ih ponavljaju.

Ako imate novca, dajte ga
humanitarnim organizacijama

koje pomažu izbeglice širom sveta.

Ako ste građanin,

glasajte za političare

koji će sprovesti u delo rešenja
o kojima smo pričali.

(Aplauz)

Dužnost prema neznancima

pokazuje se

na male i velike načine,

prozaične i herojske.

Godine 1942,

moja tetka i baka živele su u Briselu

pod nemačkom okupacijom.

Pozvali su ih

iz nemačkih vlasti da odu
u Brisel na železničku stanicu.

Baka je odmah pomislila
da nešto nije u redu.

Molila je rodbinu

da ne idu na železničku stanicu.

Rođaci su joj rekli:

"Ukoliko ne odemo,
ne uradimo šta nam je rečeno,

bićemo u nevolji."

Možete pretpostaviti šta se desilo

sa rođacima koji su otišli
na železničku stanicu u Briselu.

Nikad ih više nisu videli.

Ali moja baka i tetka,

otišle su u malo selo

južno od Brisela

gde su bile na odmoru
deset godina pre toga

i pojavile su se
u kući lokalnog poljoprivrednika,

katolika zvanog gospodin Moris,

i pitale ga da ih primi.

To je i uradio,

i do kraja rata,

rečeno mi je da je u tom selu
živelo 17 Jevreja.

Kada sam bio tinejdžer, pitao sam tetku:

"Hoćeš li me odvesti da upoznam
gospodina Morisa?"

Rekla je: "Da, mogu. Živ je još.
Hajde da ga vidimo."

Mora da je bila '83. ili '84.

kada smo otišli da ga vidimo.

Pretpostavljam, kao i svaki tinejdžer,

kada sam ga upoznao,

bio je to sedi gospodin,

pitao sam ga:

"Zašto si to uradio?

Zašto si rizikovao?

Pogledao me je i slegao ramenima

i rekao, na francuskom:

"On doit."

"Morao sam."

Bilo mu je urođeno.

Bilo je prirodno.

Poenta je da i za nas treba da bude
urođeno i prirodno.

Recite sebi,

ova izgbeglička kriza je rešiva,

ne nepopravljiva

i svako od nas

ima ličnu odgovornost da se to i desi.

Jer se ovo tiče spašavanja
nas i naših vrednosti

kao i spašavanja izbeglica
i njihovih života.

Hvala vam.

(Aplauz)

Bruno Đuzani: Dejvide, hvala ti.
Dejvid Milibend: Hvala ti.

BĐ: To su jaki predlozi

i tvoj poziv za pojedinačnu odgovornost
takođe je snažan,

ali muči me jedna misao:

rekao si, tvojim rečima:
"izvanredno vođstvo Zapada",

koje je pre nekih 60 godina dovelo

do cele diskusije o ljudskim pravima,

konvenciji o izbeglicama, itd.

To vođstvo dogodilo se
nakon velike traume i desilo se

u dobrovoljnom političkom prostoru,

a sada smo u podeljenom
političkom prostoru.

Zapravo, izbeglice su postale
jedan od problema koji razdvaja.

Odakle će danas poteći vođstvo?

DM: Mislim da imaš pravo kada kažeš

da je vođstvo skovano u ratu

bilo drugačijeg stava i tempa

i sa drugim ishodima

od vođstva u miru.

Moj odgovor bi bio da vođstvo
mora da potekne odozdo,

ne odozgo.

Tema koja se ponavlja
na konferenciji ove nedelje

je demokratizacija moći.

Moramo da sačuvamo
naše sopstvene demokratije,

ali moramo i da ih aktiviramo.

Kada mi ljudi kažu:

"Postoji odbojnost prema izbeglicama",

ja im kažem:

"Ne, postoji polarizacija,

i trenutno,

oni koji se plaše prave više buke

od onih koji se ponose."

Moj odgovor na tvoje pitanje je
da ćemo sponzorisati i ohrabriti

i dati poverenje vođstvu

kada se mobilišemo.

Mislim da kada ste u poziciji
gde tražite vođstvo,

treba da pogledate ka unutra

i mobilišete unutar svoje zajednice

da pokušate da stvorite uslove
za drugačiju vrstu naseljavanja.

BĐ: Hvala ti Dejvide.
Hvala što si došao na TED.

(Aplauz)