Kako ćemo vaskrsnuti rheobatrachus žabu i tasmanijskog tigra

Žaba rheobatrachus silus polaže jaja kao i svaka druga žaba - onda ih guta da bi ih inkubirala. To jest, to je radila dok nije istrebljena pre 30 godina. Paleontolog Majkl Arčer objašnjava kako da vratimo rheobatrachus žabu i torbarskog vuka, poznatog još i kao tasmanijski tigar. (Snimljeno na TEDxDeExtinction)

Želim da testiram ovo pitanje
koje nas sve zanima:

da li istrebljenje
mora da bude večno?

Fokusiran sam na dva projekta
o kojima bih želeo da vam pričam.

Jedan je projekat Torbarski vuk.

Drugi je projekat Lazar

i on je fokusiran
na žabu Rheobatrachus silus.

I bilo bi dobro pitanje

zašto smo se fokusirali
na ove dve životinje?

Prva stvar, svaka od njih

predstavlja jedinstvenu porodicu.

Izgubili smo celu porodicu.

To je veliki deo globalnog genoma
koji je nestao.

Voleo bih da ga vratimo.

Drugi razlog je taj
da smo mi ubili ove životinje.

U slučaju torbarskog vuka, nažalost,

ubili smo svakog kog smo videli.
Napravili smo pokolj.

U slučaju žabe Rheobatrachus silus

možda smo je "pesticidirali" na smrt.

Postoji užasna gljiva
koja se kreće svetom,

koja se zove hitrid gljiva

i napada žabe širom sveta.

Mislimo da je to ono
što je istrebilo ovu žabu

i ljudi šire ovu gljivu.

I to uvodi vrlo važno etičko pitanje

i mislim da ćete čuti ovo mnogo puta

kada se bude govorilo o ovoj temi.

Mislim da je važno

da ako je jasno
da smo istrebili ove vrste,

onda mislim da imamo
ne samo moralnu obavezu

da vidimo šta možemo da učinimo
povodom toga, nego mislim

da je i moralni imperativ
da uradimo nešto ako možemo.

Ok. Da vam kažem nešto o projektu Lazar.

To je žaba.
I pomislili ste, žaba.

Da, ali to nije bila bilo koja žaba.

Za razliku od normalne žabe,
koja polaže jaja u vodu,

odlazi i poželi dobro svojim žabicama,

ova žaba je gutala svoja oplođena jaja,

gutala u stomak
gde bi trebalo da ide hrana,

nije varila jaja

i pretvarala je svoj stomak u matericu.

U stomaku jaja su se razvijala
u punoglavce

i punoglavci su se razvijali u žabe

i rasli su u stomaku dok konačno

jadna žaba ne bi dospela u rizik
da eksplodira.

Malo kašlje i štuca i izađu napolje

mlazevi malih žaba.

Kad su biolozi videli ovo
bili su jako uzbuđeni.

Mislili su: ovo je neverovatno.

Ni za jednu životinju, a kamoli za žabu,
nije se znalo da radi ovo,

da pretvori jedan organ u telu u drugi.

Možete da pretpostavite

da je i medicinski svet
takođe poludeo zbog ovoga.

Kad bismo mogli da shvatimo
kako ta žaba postiže

da joj stomak tako radi,
da li ovde postoji informacija

koju treba da shvatimo
ili bismo mogli korisno da upotrebimo

da pomognemo sebi?

Ne kažem da želimo
da gajimo bebe u svojim stomacima,

ali kažem da bismo možda želeli

da kontrolišemo
želudačnu sekreciju u crevima.

I tek što su se svi zagrejali za to, bum!

Istrebljena je.

Nazvao sam svog prijatelja,
profesora Majka Tajlera

na univerzitetu u Adelajdu.

On je bio poslednja osoba
koja je imala ovu žabu,

koloniju ovih žaba
u svojoj laboratoriji.

I rekao sam: "Majk, da slučajno..."

ovo je bilo pre 30 ili 40 godina -

"da slučajno nisi sačuvao
neko zamrznuto tkivo ove žabe?"

I on je razmišljao o tome
i otišao do svog zamrzivača,

na minus 20 stepeni Celzijusa

i pretražio je sve u zamrzivaču

i na dnu je bila tegla

u kojoj su bila tkiva ovih žaba.

Ovo je bilo vrlo uzbudljivo,
ali nije bilo razloga

da očekujemo da ovo funkcioniše

jer u ovo tkivo nije bilo stavljeno
nimalo antifriza,

krioprotektora, da ga čuva
dok je zamrznuto.

Obično, kao što znate, kad se
voda smrzne ona se širi

i ista stvar se dešava u ćeliji.

Ako zamrznete tkiva voda se širi

i oštećuje ili probija ćelijske zidove.

Pogledali smo ova tkiva
pod mikroskopom.

I zapravo nisu izgledala tako loše.
Ćelijski zidovi su izgledali netaknuti.

Pa smo pomislili: hajde da probamo.

Uradili smo nešto što se zove

transplantacija jedra somatske ćelije.

Uzeli smo jaja srodne vrste, žive žabe

i deaktivirali jedro jaja.

Koristili smo ultraljubičasto zračenje
za to.

I onda smo uzeli mrtvo jedro
iz mrtvog tkiva

istrebljene žabe
i ubacili ova jedra u to jaje.

Ovo izgleda kao neki projekat kloniranja,

kao onaj kojim je proizvedena Doli,
ali u stvari je vrlo različit

jer je Doli bila živa ovca
u živim ćelijama ovce.

To je bilo čudo, ali je bilo izvodljivo.

Ono što mi pokušavamo da uradimo je
da uzmemo mrtvo jedro iz istrebljene vrste

i stavimo ga u potpuno drugu vrstu
i očekujemo da to funkcioniše.

U stvari, nemamo pravog razloga
da očekujemo da hoće

i probali smo na stotine puta.

I baš u februaru, poslednji put
kad smo radili ove oglede,

video sam da čudo počinje da se dešava.

Otkrili smo da većina ovih jaja
nije funkcionisala,

ali onda iznenada
jedno od njih je počelo da se deli.

To je bilo tako uzbudljivo.
I onda se jaje podelilo ponovo.

I ponovo.
I uskoro smo imali

embrione u ranom stadijumu
formirane od stotina ćelija.

Čak smo testirali i DNK
nekih od ovih ćelija

i DNK istrebljene žabe je u ovim ćelijama.

Tako da smo vrlo uzbuđeni.
Ovo nije punoglavac.

Nije ni žaba.
Ali je veliki napredak na putu

ka proizvodnji
ili vraćanju istrebljene vrste.

I ovo je novost.
Nismo ovo ranije javno objavili.

Uzbuđeni smo. Uspeli smo
da pređemo ovu tačku.

Sada hoćemo da ova lopta ćelija
počne da gastrulira,

da se savije tako da
proizvede druga tkiva.

Nastaviće i proizvešće punoglavca
i onda žabu.

Pratite ovo.
Mislim da ćemo učiniti

da se ova žaba vrati ponovo u svet.

Hvala vam.
(Aplauz)

Nismo još to uradili,
ali spremite svoje aplauze.

Drugi projekat o kome želim da vam pričam
je projekat Torbarski vuk.

Torbarski vuk većini ljudi
liči malo na psa

ili možda na tigra jer ima pruge.

Ali nije u srodstvu ni sa jednim.

On je torbar.

Podizao je mlade u torbi
kao koala ili kengur

i ima dugu istoriju,
dugu, fascinantnu istoriju

koja ide 25 miliona godina unazad.

Ali je to isto tako i tragična istorija.

Prvi, koga vidimo, se pojavljuje
u drevnim prašumama Australije

pre oko 25 milona godina

i Društvo Nacionalne geografije
nam pomaže

da istražimo ove naslage fosila.
Ovo je Riversli.

U tim fosilnim stenama
su neke neverovatne životinje.

Pronašli smo torbarske lavove.

Pronašli smo kengure mesoždere.

To nije onaj kengur
kakvim ga obično zamišljate

već su to kenguri koji jedu meso.

Pronašli smo najveću pticu na svetu,

veću od one koja je bila na Madagaskaru
i ova je takođe bila mesožder.

To je bila džinovska, čudna patka.

Ni krokodili se nisu isto ponašali
u to vreme.

Zamišljate krokodile
kako rade svoje gadne stvari

dok sede u barama.

Ovi krokodili su u stvari bili na kopnu

i čak su se penjali na drveće
i skakali na plen na zemlji.

U Australiji smo imali
"bacajuće krokodile".

Oni stvarno postoje.

Ali oni se nisu bacali samo

na druge čudne životinje
već takođe na torbarske vukove.

Bilo je pet različitih vrsta
torbarskih vukova u ovim drevnim šumama

i varirali su od ogromnih,
preko onih srednje veličine

do onih koji su bili otprilike
veličine čivave.

Paris Hilton bi mogla da nosi

jednog od njih u maloj tašni

dok "bacajući krokodil" ne padne na nju.

U svakom pogledu
to je bilo fascinantno mesto,

ali na žalost,
Australija nije ostala ovakva.

Klimatske promene su uticale na svet
u dugom vremenskom periodu

i postepeno, šume su nestale,

zemlja je počela da se suši

i broj vrsta torbarskih vukova
je počeo da opada,

sve do pre pet miliona godina,
samo je jedna ostala.

Pre 10.000 godina nestali su

sa Nove Gvineje i nažalost,

pre 4.000 godina, neko je,

ne znamo ko je to bio, uveo dingoe -

to je vrlo arhaična vrsta psa -
u Australiju.

Kao što možete da vidite,
dingo je vrlo sličan

po obliku tela torbarskom vuku.

Ta sličnost znači
da su se verovatno takmičili.

Jeli su istu vrstu hrane.

Čak je moguće da su Aboridžini čuvali

neke od ovih dingoa
kao kućne ljubimce

i zbog toga su možda imali prednost
u borbi za preživljavanje.

Sve što znamo je
da su ubrzo posle dovođenja dinga

torbarski vukovi istrebljeni
na australijskom kopnu

i posle toga su samo preživeli
na Tasmaniji.

Sledeći tužni deo priče
o torbarskom vuku je taj

da su 1788. stigli Evropljani i doneli

sa sobom stvari koje su im bile vredne,
uključujući i ovcu.

Videli su torbarskog vuka na Tasmaniji

i pomislili: čekaj, ovo neće ići.

Ovaj će da pojede sve naše ovce.

U stvari, to se nije dogodilo.

Divlji psi su pojeli nekoliko ovaca,
a torbarski vukovi su lažno optuženi.

Odmah zatim, vlada je rekla:

hajde da ih se rešimo i platili su ljude

da ubiju svakog kog sretnu.

Do ranih 1930-ih, 3.000 do 4.000
torbarskih vukova je ubijeno.

To je bila katastrofa

i bili su blizu da dostignu vrhunac.

Pogledajte ovaj snimak.

Veoma me rastužuje
jer je to fascinantna životinja

i izgleda neverovatno
da smo imali tehnologiju da to snimimo

pre nego što je skočila
u ponor istrebljenja

i nismo u tom momentu, nažalost, imali

ni molekul brige za dobrobit ove vrste.

Ovo su fotografije poslednjeg preživelog
torbarskog vuka, Bendžamina,

koji je bilo u zoološkom vrtu Bomaris
u Hobartu.

Da situacija bude još gora,
pošto je cela vrsta skoro počišćena,

kad je ova životinja uginula zbog nebrige

čuvari je nisu pustili u kavez
na hladno veče u Hobartu.

Uginula je od izlaganja
nepovoljnim uslovima

i ujutru, kad su našli Bendžaminovo telo,

i dalje su tako malo marili
za ovu životinju

da su bacili telo na đubrište.

Da li mora da ostane ovako?

1990. bio sam u Australijskom muzeju.

Bio sam fasciniran torbarskim vukovima.
Oduvek sam opsednut ovim životinjama.

I proučavao sam lobanje
pokušavajući da shvatim

njihovu vezu sa drugim vrstama životinja

i video sam ovu teglu i ovde, u tegli

je bila mala štenica torbarskog vuka
možda šest meseci stara.

Čovek koji je našao i ubio majku,

konzervirao je štene u alkoholu.

Ja sam paleontolog ali znam
da je alkohol DNK prezervativ.

Ali ovo je bilo 1990.
i pitao sam moje prijatelje genetičare

da li bismo mogli da razmišljamo o tome
da otvorimo ovo štene

i izdvojimo DNK ako je tamo

i onda ćemo u nekom momentu
u budućnosti

iskoristiti ovu DNK
da vratimo torbarskog vuka?

Genetičari su se smejali.
Ali to je bilo šest godina pre Doli.

Kloniranje je bilo naučna fantastika.
Nije se desilo.

Ali iznenada kloniranje se desilo.

I pomislio sam, kad postanem direktor

Australijskog muzeja,
probaću ovo da uradim.

Sastavio sam tim.

Otvorili smo štene
da vidimo šta ima unutra

i našli smo DNK torbarskog vuka.
Bio je to "eureka momenat".

Bili smo vrlo uzbuđeni.

Nažalost, našli smo takođe
puno ljudskih DNK.

Svaki stari kustos
koji je bio u tom muzeju

video je ovaj divan uzorak,

stavio ruku u teglu,
izvadio ga i pomislio:

"Oh, vidi ovo", buć,
spustio ga nazad u teglu

kontaminirajući ovaj uzorak.

I to je bilo zabrinjavajuće.
Ako je ovde cilj bio da izvadimo DNK

i iskoristimo je kasnije
da vratimo torbarskog vuka,

onda ono što nismo želeli
kad je informacija

ubačena u mašinu i točak okrenut

i svetla bljesnula,
je to da smežurani stari

grozni kustos izleti
sa druge strane mašine.

To bi veoma usrećilo kustosa

ali ne bi usrećilo nas.

Tako da smo se vratili ovim uzorcima
i počeli da kopamo

i naročito smo tražili u zubima u lobanji,

čvrstim delovima gde ljudi nisu mogli
da stave svoje prste

i našli smo mnogo kvalitetniju DNK.

Našli smo mitohondrijske gene jedra.
Tamo su.

I dobili smo ih.

Ok. Šta bismo mogli da uradimo sa ovim?

Džordž Čerč je u svojoj knjizi
"Ponovno rođenje"

pomenuo mnoge tehnike
za rad sa fragmentisanom DNK

koje brzo napreduju.

Nadali bismo se da ćemo moći
da vratimo tu DNK

u održivom obliku i onda,
kao što smo uradili sa projektom Lazar,

stavimo to u jaje domaćinske vrste.

To mora da bude druga vrsta.

Šta bi to moglo da bude?
Može li da bude tasmanijski đavo?

Oni su u daljem srodstvu
sa torbarskim vukovima.

I onda će tasmanijski đavo

roditi torbarskog vuka.

Kritičari ovog projekta kažu: čekajte.

Torbarski vuk, tasmanijski đavo?
To će boleti.

Ne, neće. Oni su torbari.

Oni rađaju bebe veličine žele bombone.

Taj tasmanijski đavo
čak neće ni znati da se okotio.

Pomisliće, ukratko, da je to najružnija

beba tasmanijskog đavola na svetu,

pa će mu možda biti potrebna pomoć
u daljem odgajanju.

Endru Pask i njegove kolege su pokazali

da ovo možda neće biti protraćeno vreme.

i to je ono kako bismo u budućnosti,
gde još nismo stigli,

ali to je ono kako želimo da razmišljamo.

Oni su uzeli malo od ove iste
konzervirane DNK torbarskog vuka

i sastavili je u genom miša,

ali su je obeležili tako da će se bilo šta

što je ova DNK torbarskog vuka proizvela

pojaviti u plavozelenoj boji
kod bebe miša.

Drugim rečima,
ako su tkiva torbarskog vuka proizvedena

od DNK torbarskog vuka,
to će moći da se prepozna.

Kad je beba izašla
bila je puna plavozelenih tkiva.

I to nam govori da, ako možemo
da ponovo sastavimo taj genom,

ubacimo ga u živu ćeliju,
on će proizvesti tkiva torbarskog vuka.

Da li je to rizik?

Uzeli ste malo od jedne životinje

i umešali to
u ćeliju druge vrste životinje.

Da li ćemo dobiti Frankenštajna?

Neku vrstu hibridne himere?

I odgovor je: ne.

Ako je DNK jedra
koja ide u ovu hibridnu ćeliju,

DNK torbarskog vuka,
to je onda jedino što će ispasti

sa donje strane đavola.

Ako možemo da uradimo ovo,
možemo li da ga vratimo u divljinu?

Ovo je ključno pitanje za sve.

Da li mora da ostane u laboratoriji

ili ga možemo vratiti tamo gde pripada?

Možemo li ga vratiti na tron kralja zveri

na Tasmaniji, gde pripada,
obnoviti taj ekosistem?

Ili se Tasmanija promenila toliko

da to više nije moguće?

Bio sam na Tasmaniji u mnogim delovima

gde su torbarski vukovi bili uobičajeni.

Čak sam i govorio sa ljudima,
kao sa Piterom Karterom ovde,

koji je imao 90 godina
kada sam razgovarao sa njim,

ali 1926. ovaj čovek i njegov otac i brat
hvatali su torbarske vukove.

Hvatali su ih zamkama.

I kada sam govorio sa ovim čovekom

gledao sam u njegove oči i mislio:

iza tih očiju je mozak

koji ima sećanja
na to kako su torbarski vukovi izgledali,

kako su mirisali, kako su zvučali.

Vodio ih je okolo na konopcu.

On ima lična iskustva

za koja bih dao levu nogu
da ih imam u svojoj glavi.

Svi bismo voleli
da nam se tako nešto desilo.

Pitao sam Pitera da li bi možda mogao

da nas odvede tamo
gde je hvatao ove torbarske vukove.

Interesovalo me je
da li se okruženje izmenilo.

Napregao se da se seti.
Mislim, to je bilo skoro 80 godina pre

njegovog boravka u ovoj kolibi.

U svakom slučaju, poveo nas je niz stazu

i tačno tamo gde se sećao bila je koliba

i oči su mu zasuzile.

Pogledao je kolibu.
Ušli smo unutra.

Drvene ploče su bile na zidovima kolibe

gde su on, njegov otac i njegov brat
spavali noću.

I rekao mi je,
kako mu je sve naviralo u sećanje.

Rekao je: "Sećam se torbarskih vukova
koji su kružili oko kolibe

pitajući se šta je unutra" i rekao je

da su pravili zvuke kao: "Jip! Jip! Jip!"

Sve ovo su delovi njegovog života
i onoga čega se seća.

I moje ključno pitanje Piteru je bilo:
da li se promenilo?

I rekao je da nije.

Šume na južnoj plaži
su okruživale njegovu kolibu

baš kao i kad je on bio tamo 1926.

Pašnjaci su se prostirali.

To je klasično stanište torbarskog vuka.

I životinje u ovim oblastima su bile iste

kao i u vreme
kad je torbarski vuk bio tamo.

Da li bismo onda mogli
da ga vratimo tamo? Da.

Je li to sve što bismo uradili?
I ovo je interesantno pitanje.

Ponekad možda možete da ga vratite,

ali da li je to najsigurniji način
da obezbedite

da više nikada ne dođe do istrebljenja,
i ja mislim da nije.

Mislim da je postepeno,
kako gledamo vrste širom sveta,

postala neka vrsta mantre
da je u porastu nesigurnost

divljeg sveta u divljini.

Volimo da mislimo da nije,
ali znamo da jeste.

Trebaju nam druge paralelne strategije.

I ovo je jedna koja me zanima.

Neki od torbarskih vukova
koje smo stavili u zoo vrtove

u utočišta, čak i u muzeje,

imali su otiske od ogrlice na vratu.

Čuvali su ih kao ljubimce

i znamo puno priča i sećanja
iz šume

ljudi koji su ih držali kao ljubimce

i oni kažu da su bili divni, druželjubivi.

Ovaj je došao iz šume

da liže ovog dečaka i sklupčao se
pored kamina da spava.

Divlja životinja.

I želeo bih da postavim pitanje,

svi treba da mislimo o ovome.

Da nije bilo zabranjeno
držati ove torbarske vukove kao ljubimce,

da li bi onda oni bili istrebljeni?

Siguran sam da ne bi.

Treba da mislimo o ovome
u današnjem svetu.

Da li bi približavanjem životinja sebi

tako da ih onda vrednujemo,
možda ukinuli njihovo istrebljavanje?

To je tako važna tema za nas

jer ako to ne uradimo, gledaćemo

više ovih životinja kako padaju
u ponor istrebljenja.

Što se mene tiče, zbog ovoga

pokušavamo da radimo
ove projekte vraćanja vrsta u život.

Pokušavamo da obnovimo
onu ravnotežu u prirodi

koju smo mi sami poremetili.

Hvala vam.

(Aplauz)