Šetnja od "ne" do "da"

Vilijam Uri, autor knjige "Doći do Da", nudi elegantan, jednostavan (ali ne lagan) način za stvaranje dogovora i u najkomplikovanijim situacijama -- od porodičnog konflikta do, recimo, Bliskog Istoka.

Tema komplikovanih pregovora

me podseća na jednu moju omiljenu priču

sa Bliskog Istoka,

o čoveku koji je trojici svojih sinova ostavio 17 kamila.

Prvom sinu ostavio je polovinu kamila;

drugom je ostavio trećinu kamila;

a najmlađem sinu je ostavio deveti deo kamila.

Tako su tri sina počela da pregovaraju.

17 nije deljivo sa dva.

Nije deljivo sa tri.

Nije deljivo ni sa devet.

Napetost među braćom je počela da raste.

Napokon, u očajanju,

otišli su da se konsultuju sa mudrom staricom.

Mudra starica je razmišljala o njihovom problemu dugo vremena,

i najzad je rekla,

"Ne znam da li vam mogu pomoći,

ali barem, ako želite, daću vam jednu moju kamilu."

Tako su onda oni imali 18 kamila.

Prvi sin je uzeo svoju polovinu -- polovina od 18 je devet.

Drugi sin je uzeo svoju trećinu -- trećina od 18 je šest.

Najmlađi sin je uzeo svoju devetinu --

devetina od 18 je dva.

Dobije se 17.

Imali su jednu kamilu viška.

Vratili su je mudroj starici.

(Smeh)

Ako razmislite o priči za trenutak,

mislim da ona predstavlja

mnogo komplikovanih pregovora u koje smo uključeni.

Počinju baš kao 17 kamila -- nema načina da se reši.

Nekako, ono šta treba da uradimo

je da izađemo iz tih situacija, kao ta mudra starica,

da pogledamo situaciju svežim očima

i pronađemo 18. kamilu.

Nalaženje 18. kamile u svetu konflikata

je moja životna strast.

Ja zapravo vidim čovečanstvo kao ona tri brata:

mi smo svi jedna porodica.

Naučno je dokazano da su,

zahvaljujući revoluciji komunikacija

sva plemena na svetu, svih 15000,

međusobno u kontaktu.

To je velika porodično okupljanje.

Pa ipak, kao i mnoga porodična okupljanja,

ni u njima ne vlada mir sve vreme.

Postoji mnogo sukoba.

A pitanje je,

kako se borimo sa razlikama?

Kako izlazimo na kraj sa našim najdubljim razlikama,

s' obzirom na ljudsku sklonost sukobima

i ljudsku genijalnost

u osmišljavanju oružja za masovne destrukcije?

To je pitanje.

Kako sam dobar deo poslednje tri decenije --

skoro četiri --

proveo putujući po svetu,

pokušavajući da radim, uključujući se u konflikte

od Jugoslavije do Bliskog Istoka

od Čečenije do Venecuele,

neke od najkonfliktnijih regiona u svetu,

postavljao sam sebi to pitanje.

I mislim da sam otkrio, u neku ruku,

šta je tajna miru.

To je zapravo iznenađujuće jednostavno.

Nije lako, ali je jednostavno.

Nije čak ni novo.

To je možda jedno od najstarijih nasleđa čovečanstva.

Tajna miru smo mi.

Mi smo ti koji deluju

kao zajednica koja okružuje

oko svakog sukoba

i koji igraju konstruktivnu ulogu.

Da vam dam jedan primer.

Pre jedno 20 godina bio sam u Južnoj Africi,

radeći sa stranama u konfliktu

i imao sam jedan mesec viška,

tako da sam proveo neko vreme živeći

sa nekoliko grupa San Bušmana.

Bio sam radoznao kako oni žive i kako rešavaju konflikte.

Jer u okvirima poznate istorije,

oni su bili lovci i sakupljači hrane,

koji žive život u priličnoj meri kao što su i naši preci živeli

u možda 99 procenata ljudske priče.

I svi muškarci imaju te otrovne strele koje koriste za lov --

smrtonosne.

Pa kako se oni bore sa svojim razlikama?

Ono što sam ja naučio

jeste to da kad god tenzija poraste u tim zajednicama,

neko sakrije otrovne strele u žbunje

i potom svi sednu u krug ovako,

sednu i pričaju i pričaju.

To može trajati dva dana, tri dana, četri dana,

ali oni se ne odmaraju

dok ne pronađu rešenje,

ili još bolje, dok se ne pomire.

A ukoliko je tenzija i dalje visoka,

oni onda pošalju jednu od zavađenih strana u posetu nekoj rodbini

dok se ne "ohladi".

Takav sistem

nas je verovatno i održao u životu do danas,

s' obzirom na naše ljudske sklonosti.

Ja taj sistem nazivam trećom stranom.

Jer ako razmislite o tome,

kada razmišljamo o konfliktu, kada ga opisujemo,

uvek postoje dve strane.

Tu su Arapi protiv Izraelaca, radnička klasa nasuprot kapitalista,

muž nasuprot supruge, republikanci protiv demokrata,

ali ono što vidimo često

jeste to da uvek postoji i treća strana.

A treća strana konflikta smo mi,

okružujuća zajednica,

to su prijatelji, saveznici,

članovi porodica, komšije.

Možemo igrati neverovatno konstruktivnu ulogu.

Možda najosnovniji način

na koji treća strana može pomoći

jeste da podseti strane šta je zaista ulog.

Za dobrobit dece, porodice,

za dobrobit zajednice, budućnosti,

prestanimo da se bijemo za trenutak u počnimo da razgovaramo.

Jer, stvar je u tome što,

kada se jednom nađemo u konfliktu,

veoma je lako izgubiti perspektivu.

Vrlo je lako reagovati.

Ljudska bića: mi smo mašine koje reaguju.

I kako priča ide,

kada ste ljuti, imaćete najbolji govor

zbog koga ćete najviše zažaliti.

I tako nas treća strana podseća na to.

Treća strana nam pomaže da odemo na balkon,

što je metafora za perspektivu,

odakle možemo videti nagradu.

Da vam ispričam jednu kratku priču iz mog pregovaračkog iskustva.

Pre nekoliko godina, bio sam uključen kao moderator

u neke veoma teške pregovore

između lidera iz Rusije

i lidera Čečenije.

Tamo je bio rat u toku, kao što znate.

Sreli smo se u Hagu,

u Palati Mira,

u istoj prostoriji gde su se odvijala sudjenja za

ratne zločine počinjene u Jugoslaviji.

I pregovori su počeli jako čupavo

kada je potpredsednik Čečenije

započeo uperivši prstom u Ruse i rekavši,

"Trebalo bi da ostanete na tim mestima,

jer ćete biti optuženi za ratne zločine."

A zatim se okrenuo prema meni i rekao,

"Ti si Amerikanac.

Pogledaj šta vi, Amerikanci radite u Porto Riku."

A moj mozak je počeo da brzo radi, "Porto Riko? Šta ja znam o Porto Riku?"

Počeo sam da reagujem,

ali onda sam se setio da treba da odem na balkon.

I onda kada je zastao,

i kada su svi pogledali u mene očekujući odgovor,

sa perspektive sa balkona, uspeo sam da mu se zahvalim na primedbi

i kažem, "Cenim vašu kritiku moje zemlje,

i prihvatam to kao znak da smo među prijateljima

i da možemo pričati iskreno jedni sa drugima.

A ono zbog čega smo ovde nema veze sa Porto Rikom niti sa prošlošću.

Ono što treba da uradimo ovde jeste da otkrijemo način

da zaustavimo patnju i krvoproliće u Čečeniji."

Razgovor se vratio na pravi put.

To je uloga treće strane,

da pomogne stranama da odu na balkon.

Sada mi dozvolite da vas odvedem na trenutak

u ono što se smatra najkomplikovanijim svetskim konfliktom,

ili bar najneverovatnijim konfliktom,

a to je Bliski Istok.

Pitanje je: gde je tamo treća strana?

Kako je moguće da tamo odemo na balkon?

Ne pretvaram se da imam odgovor

na konflikt Bliskog Istoka,

ali mislim da znam prvi korak,

bukvalno prvi korak,

nešto što bi bilo ko od nas mogao da učini kao treća strana.

Da vam pre toga postavim jedno pitanje.

Koliko vas

je u prošloj godini

bilo zabrinuto zbog krize na Bliskom Istoku

i zapitalo se šta bi iko mogao da uradi?

Čisto iz radoznalosti, koliko vas?

OK, velika većina nas.

A ipak, to je jako daleko odavde.

Zašto polažemo toliko pažnje na taj konflikt?

Da li je to zbog broja mrtvih?

Hiljadu puta je veći broj ljudi koji su umrli

zbog konflikta u Africi nego na Bliskom Istoku.

Ne, to je zbog priče,

jer se osećamo lično uključeni

u tu priču.

Bez obzira da li smo hrišćani, muslimani ili jevreji,

religiozni ili ne,

osećamo da imamo lični udeo u tome.

Priče su važne. Kao antropolog, ja to znam.

Priče nam služe da prenesemo znanje.

One daju smisao našim životima.

To je ono što radimo ovde na TED-u, pričamo priče.

Priče su ključ.

I moje pitanje je,

da, hajde da probamo da razrešimo politiku

tamo na Bliskom Istoku,

ali hajde takođe i da pogledamo priču.

Hajde da pokušamo da dođemo do samog izvora o čemu se tamo radi.

Da vidimo da li tamo možemo da primenimo treću stranu.

Šta bi to značilo? Koja je njihova priča?

Kao antropolozi, mi znamo

da svaka kultura ima svoju priču o poreklu.

Koja je priča o poreklu na Bliskom Istoku?

Ukratko, ona glasi:

pre 4000 godina, čovek i njegova porodica

su prošli kroz Bliski Istok,

i od tada svet više nikada nije bio isti.

Taj čovek je, naravno,

bio Avram.

I ono za šta se on zalagao,

bilo je jedinstvo svoje porodice.

On je otac svih nas.

Ali nije stvar samo u tome za šta se on zalagao, već i koja je bila njegova poruka.

Njegova osnovna poruka je bila takođe ujedinjenje,

povezanost svega i jedinstvo svih.

A njegova osnovna vrednost je bila poštovanje,

prijatnost prema strancima.

To je ono po čemu je on poznat, njegova ljubaznost.

I u tom smislu,

on je simbolička treća strana

Bliskog Istoka.

On je taj koji nas podseća

da smo svi mi deo veće celine.

Sada kako biste vi --

razmislite malo na trenutak.

Danas se suočavamo sa terorizmom.

Šta je terorizam?

Terorizam je u suštini kada uzmete nevinog stranca

i tretirate ga kao neprijatelja koga ubijete

kako biste stvorili strah.

Šta je suprotnost terorizmu?

To je kada uzmete nevinog stranca,

tretirate ga kao prijatelja,

i primite ga u svoj dom

u nameri da stvorite razumevanje,

ili poštovanje, ili ljubav.

Šta ako onda

uzmete priču o Avramu,

koji je treća strana,

šta ako bi to moglo biti --

jer Avram znači gostoprimstvo --

šta ako bi to moglo biti protivotrov terorizmu?

Šta ako bi to moglo biti vakcina

protiv religijske netolerancije?

Kako biste oživeli tu priču?

Nije dovoljno samo ispričati priču --

i to je moćno --

ali ljudi treba da iskuse priču.

Treba da budu u stanju da žive priču. Kako biste to uradili?

I to je bilo moje razmišljanje o tome kako biste to izveli.

I to je prvi korak onoga do čega smo došli ovde.

Jer jednostavan način da se to uradi

jeste da odete u šetnju.

Krenite u šetnju Avramovim stopama.

Krenete Avramovim koracima.

Jer šetanje ima pravu moć.

Znate, kao antropolog, smatram da je hodanje ono što nas je učinilo ljudima.

Zanimljivo, kada hodate,

hodate jedan kraj drugog,

u istom pravcu.

A ukoliko bih vam prišao licem u lice

sasvim blizu,

osetili biste se ugroženim.

Ali ukoliko hodamo rame uz rame,

čak i ako se dodirujemo ramenima,

to nije problem.

Ko se još svađa dok hoda?

Iz tog razloga, tokom pregovora, kada stvari postanu teške,

ljudi idu da se prošetaju po šumi.

Tako sam dobio ideju

šta ako bismo inspirisali

stazu, put --

na primer put svile ili staze Apalačija --

koji bi pratio korake

Avrama.

Ljudi su govorili, "To je ludost. To je nemoguće.

Ne možeš rekonstruisati Avramove korake. Previše je nesigurno.

Morao bi preći preko toliko granica.

Put prolazi kroz 10 različitih zemalja Bliskog Istoka,

jer ujedinjuje sve njih."

Tako smo proučavali tu ideju na Harvardu.

Marljivo smo odradili našu obavezu.

I tako je pre par godina, grupa nas,

nas 25 iz deset različitih zemalja,

odlučilo da ispita da li je moguće ponoviti Avramove korake,

krenuvši od njegovog mesta rođenja u gradu Urfa

u južnoj Turskoj, severnoj Mesopotamiji.

Krenuli smo autobusom, a jedan deo smo hodali

i stigli u Haran,

gde je, prema Bibliji, on započeo svoj put.

Onda smo prešli granicu u Siriju, otišli u Alepo,

koji je, ispostavilo se dobio naziv po Avramu.

Zatim smo otišli u Damask,

čija je duga istorija blisko povazana sa Avramom.

Potom smo stigli do severnog Jordana,

u Jerusalim,

koji je sav u znaku Avrama, onda do Vitlejema

i najzad do Hebrona,

mesta gde je sahranjen.

Tako smo prevalili put od materice do groba.

Pokazali smo da je to moguće izvesti. Bio je to neverovatan put.

Dozvolite da vam postavim pitanje.

Koliko vas je imalo iskustva

da bude u nepoznatoj sredini,

ili nepoznatoj zemlji,

i potpuni stranac, savršen stranac,

priđe vam i pokaže malo ljubaznosti,

možda vas pozove u svoj dom, ponudi vas pićem,

skuva vam kafu, da vam da jedete?

Koliko vas je imalo takvo iskustvo?

To je suština

Avramove staze.

Ali to je ono što otkrijete kada se nađete u tim selima na Bliskom Istoku

gde očekujete neprijateljstvo,

dobijete najneverovatnije gostoprimstvo,

povezano sa Avramom.

"U ime oca Avrama,

dozvoli mi da ti ponudim nešto hrane."

Ono što smo mi otkrili

jeste to da Avram za te ljude nije samo lik iz knjige,

on je živ, on živi u sadašnjosti.

I da skratim priču,

u poslednjih par godina,

hiljade ljudi

je započelo šetnju delovima Avramovog puta

na Bliskom Istoku,

uživajući u gostoprimstvu tamošnjih ljudi.

Počeli su da hodaju

u Izraelu i Palestini,

u Jordanu, Turskoj, Siriji.

To je jedno neverovatno iskustvo.

Muškarci, žene, mladi i stari --

više žena nego muškaraca, što je interesantno.

Za one koji ne mogu da hodaju,

koji nisu u stanju da tamo stignu,

ljudi su počeli da organizuju šetnje

u gradovima, u sopstvenim zajednicama.

U Sinsinatiju je, na primer, organizovana šetnja

od crkve do džamije do sinagoge

i svi su imali zajednički Avramov obrok.

To je bio dan Avramove staze.

U Sao Paulu, u Brazilu, to je postao godišnji događaj

za hiljade ljudi koji trče

na zamišljenoj Avramovoj putanji,

ujedinjujući različite zajednice.

Mediji su oduševljeni tim događajem.

Obožavaju pažnju koja se tome posvećuje

jer je uočljivo,

i širi ideju,

tu ideju o Avramovom gostoprimstvu

o ljubaznosti prema strancima.

I pre samo par nedelja,

bila je priča na državnoj televiziji o tome.

Prošlog meseca,

bio je članak u mančesterskim

novinama "Gardijan" o tome --

čitave dve strane.

Citirali su jednog seljaka

koji je rekao: "Ova šetnja nas povezuje sa svetom."

Rekao je da je kao svetlo koje je ušlo u naše živote.

Donelo nam je nadu.

I eto, o tome se radi.

Ali nije to samo u vezi sa psihologijom,

već i sa ekonomijom,

jer kako se ljudi kreću tako i troše novac.

I ova žena ovde, Um Ahmad,

je žena koja živi na stazi u severnom Jordanu.

Ona je jako siromašna.

Delimično je slepa, njen muž ne može da radi,

ima sedmoro dece.

Ali ume da kuva.

I tako je počela da kuva za neke grupe šetača

koji su prolazili kroz selo i imali obrok u njenoj kući.

Oni sede na podu.

Ona nema čak ni stolnjak.

A pravi izuzetno ukusnu hranu

od svežih biljaka iz seoske okoline.

I dolazilo je sve više i više šetača.

I nedavno je počela da zarađuje dovoljno

da izdržava svoju porodicu.

I rekla je našem timu tamo,

"Vi ste me učinili vidljivom

u selu u kom je ljude nekad bilo sramota

da me čak i pogledaju."

To je potencijal Avramove staze.

Postoje bukvalno stotine ovakvih zajednica

na Bliskom Istoku, kroz koje prolazi staza.

Potencijal je u suštini u promeni igre.

A da bismo promenili igru, potrebno je da se promeni model,

način na koji vidimo stvari --

da se promeni model

od neprijateljstva do gostoprimstva,

od terorizma do turizma.

I u tom smislu, Avramova staza

menja igru.

Da vam pokažem samo jednu stvar.

Imam ovde jedan žir

koji sam pokupio dok sam hodao stazom

ove godine.

Žir je, naravno, povezan sa drvetom hrasta --

poraste u hrast,

koji je povezan sa Avramom.

Staza je sada kao taj žir;

još uvek je u ranoj fazi.

Kako bi hrast izgledao?

Sećam se svog detinjstva,

čiji sam dobar deo proveo, nakon rođenja u Čikagu,

u Evropi.

Da ste bili

u ruševinama, recimo, Londona

1945. ili u Berlinu

i da ste rekli,

"za 60 godina,

ovo će biti najmiroljubiviji, najnapredniji deo planete,"

ljudi bi pomislili

da ste sigurno ludi.

Ali oni su to uradili zahvaljujući zajedničkom identitetu -- evropskom --

i zajedničkoj ekonomiji.

Dakle, moje pitanje je, ako je to moglo biti izvedeno u Evropi,

zašto ne i na Bliskom Istoku?

Zašto ne, zahvaljujući zajdeničkom identitetu --

o čemu zapravo govori priča o Avramu --

i zahvaljujući zajedničkoj ekonomiji

koja bi bila bazirana dobrim delom na turizmu?

I dozvolite mi da zaključim onda

tako što ću reći da se u poslednjih 35 godina,

koliko radim

na nekim od najopasnijih i jako komplikovanih

konflikata na planeti,

još nisam susreo sa konfliktom

za koji sam osetio da ne može biti prevaziđen.

Nije lako, naravno,

ali je moguće.

Urađeno je u Južnoj Africi.

Urađeno je u Severnoj Irskoj.

Može biti urađeno bilo gde.

Prosto zavisi od nas.

Zavisi od nas, od zauzimanja treće strane.

Dozvolite mi da vas pozovem

da uzmete u obzir zauzimanje treće strane,

pa makar i samo mali korak ka tome.

Predstoji nam pauza za trenutak.

Samo priđite nekom

ko je iz druge kulture, iz druge zemlje,

drugog etničkog porekla, nekako drugačiji,

i započnite razgovor; saslušajte ga.

To je ponašanje treće strane.

To je hod Avramovom stazom.

Nakon TED govora,

zašto ne TED šetnja?

Dozvolite mi da vas ostavim

sa tri stvari.

Jedna je, tajna miru

je treća strana.

Treća strana smo mi,

svako od nas,

jednim korakom,

može dovesti svet,

korak bliže miru.

Postoji stara afrička poslovica koja glasi:

"Ujedinjene paukove mreže,

mogu zaustaviti čak i lava."

Ako budemo u stanju da ujedinimo

mreže mira naše treće strane

moći ćemo da zaustavimo čak i lava rata.

Hvala vam puno.

(Aplauz)